Григорије С. Дебољски: Образац и смисао поста
Узвишени образац поста собом су нам дали Исус Христос и Апостоли; они су и сами постили показавши нам својим примером смисао и значај поста, који по њиховом личном примеру, у самом смислу речи, значи уздржавање од хране, сагласно заповести речи Божије и Цркве. Но, пост није обично уздржавање од хране које нам по некада налажу и поједина трезвена правила; пост је, уствари, много узвишеније и свештено уздржавање: где је пост, тамо је и право уздржавање, али није увек пост тамо где је и уздржавање. Уздржавање обично служи за очување телесног здравља и стања нашег, а пост служи – врлини и спасењу. Наше природно уздржавање је свагда потребно, док пост бива повремено. Оно прво је правило трезвености, а ово друго је заповест Божија и заповест св. Цркве. Смисао обичног уздржавања је свагдашња умереност у исхрани у сваком нараштају, а карактеристика поста је – количина, каквоћа и време узимања хране, коју нам је Црква прописала. Пост се, како је записано у црквеном уставу регулише мером, правилом и временом, а разликује се по својој строгости. Састоји се, или у апсолутном не једењу, напр. у трајању од три дана (Дела 9:9), или више дана (Мт 4:2), у чему се огледа најстрожији пост, или, пак, у сухоједенију, под којим се подразумева само једење хлеба, сувог воћа, пијење воде, и тсл., или, пак, у једењу варива, било са уљем или без уља, већ према могућности, или, на крају, у једењу рибе (Црквени устав, 32-33; 33-56). Дакле, пост у Православној Цркви има четири своја степена, а једење рибе је последњи и најлакши степен поста.
По примеру Исуса Христа и св. Алостола, телесни пост неизоставно потражује и духовни, који треба свагда да је присутан, нарочито приликом телесног уздржавања. Господ и Апостоли су свој пост свагда сједињавали са духовним удаљавањем од света, непрекидно молећи се, поучивши нас тако да се вазда телесни и духовни пост имају сједињавати (Мт 17:21; I Кор 11:27). Због тога и света Црква са телесним постом свагда захтева од нас и духовни пост молитве и остала дела хришћанске љубави, мада су они и иначе потребни, али свакако и првенствено у данима поста. “Постећи, браћо, телесно, постимо и духовно – Црква нас опомиње речима пророка Исаије (58:6-7) разрешимо сваки основ неправде; поцепајмо све неправедне записе; дајмо хлеб гладнима, уведимо у дом свој сиромахе и безкућнике да бисмо од Христа Бога примили велику милост”. “Нека ти пост, душо, данас означи напуштање греха”. У тој свези телесног и духовног поста огледа се прави и истински пост који испосника уводи у општење са Господом, телом и душом, чистећи и освећујући тело строгим уздржавањем од хране и пића, а душу молитвом и врлинама. Због тога сам телесни пост није савршен уколико нема духовног, а ни сам, пак, духовни без телесног. Ко само телесно пости, тај не добија много за себе (Ис 1:14). Међутим, и онај који се узда само у духовни пост, много губи у свом освећењу и спасењу. По речима ап. Павла, строгог подвижника вере и побожности, немогуће је истовремено бити и сластољубив и богољубив (П Тим 3-4). Ко чува пост телесни, како налаже Црква, тај уједно својим смиреним послушањем њезиног устава много добија, сведочећи истовремено и о посту духовном. Ко, пак, гордељиво и похотљиво нарушава телесни пост, уздајући се само у духовни, тај ничим не посведочава пост духовни. Нарушити послушност Цркви, а правдати то својим духовним делима, значи гледати гордо на своја дела и у тој гордости губити оправдање пред Богом (Лк 18:14). Много је боље и спасоносније смирено се повиновати гласу Цркве, уздајући се у милост Божију која се на смирене увек излива, него ли телесним мудровањем својим нарушавати одредбе Цркве, које су нам спасоносније и ипак схватљивије срцем, него ли гордељивим мудровањем.
