Григорије С. Дебољски: Време и одлике поста
Свети су свагда живели у непрестаним подвизима поста и молитве – постојано стојећи тако на духовној стражи себе ради. Али нас, немоћне чланове своје, Црква само у одређено време ставља на такву стражу. Као што војник док је на стражи, нити једе нити пије, већ будно мотри својим уздржањем, тако исто и ми, нарочито у данима поста које нам је Црква одредила, дужни смо непоколебиво да се одричемо излишности и раскоши у храни, пићу и телесним задовољствима, будно бринући о себи, чувајући се и чистећи се од греха. И као што војник није стално на стражарском месту, него када му истекне време комотнији је него док је био на стражи, тако и ми, духовни војници Исуса Христа, не држимо увек строги пост, него само у Црквом одређено време, које када прође дозвољава нам се највећа хришћанска слобода живота. Пошто време и правила поста одређује Црква сходно заповести речи Божије, то је заповест Божија о посту уједно и заповест саме Цркве.
Време у које једном дневно узимамо храну у данима поста, по древном обичају најчешће подразумева вече. То је и свештени обичај који сасвим природно произилази из обавезе и усрдности поста. До вечери се постило и у Старозаветној Цркви (Суд 20:26; II Цар 1:12; 3:35). И хришћанска Црква чува овај обичај од старине предајући га и нама да свакодневно постимо до увече. О оваквом обичају светих Апостола сведоче: Тертулијан, писац II века, Евсевије, писац Ш века, св. Епифаније Кипарски, IV век, и многи други писци Цркве.
Неки од православних постова обавезно и постојано бивају у једне и исте дане месеца, а неки опет у различите дане; зато православне постове можемо поделити на покретне и непокретне. Некада нас Црква ставља на духовну стражу током много дана, а некада на кратко – само један дан;због тога се постови Православне Цркве деле још и на вишедневне и једнодневне.
