Готово осам векова, с прекидом само у периоду османске власти, Бачка је била уклопљена у административни систем Угарске и свих држава наследница ‒ Хабзбуршке монархије, Аустрије и Аустроугарске. На челу бачке жупаније били су жупани, представници владара и централне власти.
Први бачки жупан био је Вид, који је споменут у једној од најважнијих средњовековних хроника Илустрованој хроници из четрнаестог века, која се назива и Бечком, дакако по месту чувања. Након смрти првог угарског краља Стефана Светог 1038. године, наредних деценија се заметнула борба његових наследника за угарски трон. И први бачки жупан Вид имао је у томе улогу. Његов посед је било место Бусија или како га још извори називају Бузијаш. Вероватно су у питању Бусије у близини данашње Бежаније, које и данас постоје. Овде су 1071. године, судећи према реченој Бечкој илустрованој хроници, упали Печенези у Угарску, прешавши Саву. Највероватније подстакнути од Византије, или их је Угарска бар за то кривила, Печенези 1071. године упадају у Срем. Угри потом опседају Београд и Сирмијум, а краљ Соломон губи под Београдом свој печат. Византинци су били побеђени и морали су се повући, али убрзо прелазе у противнапад. Печенезима, који су позвани у помоћ од стране Византинаца, тада се супротставља жупан Вид с бачким ратницима. Дакле, 1071. година је граница када је Вид најкасније постао бачки жупан или када бар по имену знамо првог жупана Бачке. У ово време и Срем је извесно први пут био у саставу Угарске.
У повељама се пак име бачког жупана спомиње од 1111. године, али у новијим архонтологијама најугледнији мађарски медиевисти узимају 1071. годину као почетак бачке жупаније, односно Вида као првог жупана Бачке. Његова позиција код краља Соломона је изузетно важна. Недавно преминули Ференц Мак, један од водећих мађарских медиевиста савременог доба, назива Вида најутицајнијим краљевим саветником. Oн је од 1071. постао и главни краљев саветник, о чему недвосмислено постоји извештај хроничара Илустроване хронике. Када се завршио сукоб с Византијом и када је Угарска освојила Београд, заробљено је много људи. Соломонова браћа Геза и Ладислав били су милосрднији према заробљеницима и више им се људи предало него Соломону. Геза је потом из Византије добио круну, тзв. Круну Светог Стефана, доњи део данашње мађарске круне. На њој су изображени и тадашњи византијски цар Михаило Дука, али и сам Геза који је назван краљем Туркије, односно Угарске, како су Византинци називали тада Угарску и Мађаре уопште.
Мађарска традиција, али и научна јавност, имајући за извор Илустровану хронику изузетно негативно говоре о Виду. Он се назива завидним саветником, злодухом, а сама хроника каже да је био против бога и људи. Управо је он кривац за то што се толико мало заробљеника предало његовом господару Соломону. Мађарска традиција сачувала је податак да је Вид изнова и изнова наговарао свога господара краља Соломона да дође у сукоб са својом браћом. Ето како је све то видео и описао помињани хроничар из XIV века, вероватно по имену Марк Калти, иако о његовом идентитету постоје разнолика мишљења у науци.
Но вратимо се првом бачком жупану и његовој занимљивој биографији. Слушајући савете Вида, краљ Соломон је одлучио да се обрачуна са својом браћом, потоњим угарским краљевима Гезом и Ладиславом. Вид га је саветовао да плен који је задобијен у Београду подели на четири дела. Виду би припао један део, једна четвртина, друга би припала његовом зету Илији, трећа војницима, а само једна преостала четвртина Гези. Овај податак је ванредно важан јер нам указује на то да је Вид имао сестру или чак можда ћерку, као и на то да је његов зет такође био жупан и један од краљевих саветника, а његово име се спомиње и у ранијим повељама, које су додуше фалсификати али говоре ипак у прилог чињеници да су Вид и његова породица били присутни на краљевском двору. Иако су речени документи кривотворени и доцнији, ипак су индиректна потврда која оснажује слику првог бачког жупана као особе из најужег краљевског кружока. У низу минијатура из Илустроване хронике које украшавају стране овог текста налази се управо једна на којој је приказана подела плена између четворице људи. Један од њих је и Вид који је предлагао поделу плена, а који је назван љубимцем краља Соломона. Дакле, први бачки жупан Вид је нешто касније и насликан међу илуминацијама најбитније средњовековне угарске хронике.
Када је Геза добио круну из Византије, дошло је до новог раскола међу браћом. У суштини, Ромеји су на овај начин, опробаним системом „завади па владај“, стекли свог човека међу сукобљеном браћом краљевске куће Арпадовића. Илустрована хроника даље, пишући о Виду, наводи да је он тада изашао с једном новом и чудном идејом. Наиме, он је предложио краљу Соломону да територију принца (односно тад већ из Византије окруњеног краља) Гезе додели њему. Хроничар наводи Видове речи: „Два мача не могу у исте корице, државом не можете да владате вас двојица.“ Ова слика Вида, који се назива творцем (подстрекачем) распре Соломона и Гезе, једна је од минијатура ове хронике, на којој је управо насликан како стоји десно од краља, као његов саветник и жупан Бачке и у рукама држи корице и два мача. Ова илуминација сликовито објашњава и улогу Вида коју му хроника додељује. Хроничар каже да је Вид „отровним речима омамио краља Соломона“ и тако је прекинуо пријатељство између браће. Ова идеја жупана Вида је била утолико чуднија и необичнија јер је територија била дељена међу члановима краљевске куће, тако да је Видова жеља мотивисана јачањем једног феудалног господара и циљ је био одузимање ducatus-а принцу Гези. Чак и неке друге угарске средњовековне хронике Вида портретишу као особу која је чак хтела да влада и узме територију херцега Гезе. Вид је био послат Гези у циљу измирења два брата Арпадовића, а хроничар изразито наклоњен Гези каже да је принц био опрезан јер се плашио Видове перфидности и лукавости. Проглашено је примирје после Божића, а Вид је потом, с једним немачким вођом, подстрекивао краља да нападне Гезу. Говорио му је да одлучно и на лак начин нападне и победи Гезу, да изврши напад до истека примирја.
Рат је настављен и 26. фебруара 1073. године дошло је до битке на скели Кемеј, североисточно од Солнока. Војска принчева Гезе и Ладислава се распала, Соломон је прешао Тису и напао Гезу код места Нађфиаеђхаз, а на концу му је остала само једна група војника. Битка је тако завршена одлучном Соломоновом победом. Међутим, Вид, кога хроничар назива подлим, јадним, злим, саветовао је краља да, у тренутку када је Гезина војска у распаду и када су његови племићи заплашени, изврши одлучни напад и уништи их сасвим. Како је Геза позвао у помоћ и друге принчеве и великаше, међу њима и оне из Чешке, Вид је рекао да ће чешка војска наћи смрт од њега и бачких војника. Овај податак говори да је у његовој служби био сигурно значајан одред војника, вероватно не превелик, али сигурно довољно јак да има битну улогу и у ратним сукобима, што наново сведочи о високом положају првог бачког жупана у служби краља Соломона.
Други краљев жупан Ерњеи предлагао је краљу мир и противио се братоубилачком рату, нападајући и самог Вида што предлаже краљу рат, међутим, по хроници, Видове речи су ипак наишле на већи одјек код краља, него предлози мирољубивог Ерњеија. Средином марта, прецизније 14. марта 1074. године, рано ујутру, у петак, избила је одлучујућа битка између завађених страна близу Пеште, на брду Мођоро. „Прва чешка група згњечила је бедног Вида и његове Бачване“, наводи писац Бечке илустроване хронике. Геза и Ладислав су, како аутор хронике каже, победили уз Божју помоћ. А долазећи с друге стране, током битке, принц Ладислав запазио је Видов леш. Он се овде понео хришћански (бар по хроници која стоји чврсто на страни њега и Гезе, а видели смо изразито против Вида) и оплакао леш.
Ладислав је рекао како плаче за њим, иако је био против мира. Чудио се како је Вид, који није био из краљевске куће, желео да буде херцег. Такође, он сад види његово срце које је за херцегством жудело и мачем одсечену главу која је круну желела. Тамо га је и сахранио, на месту битке где је и затекао леш првог жупана Бачке. Надаље, у хроници читамо и један литерарни топос, добро познат у средњовековној књижевности, али и изворима овог типа. Соломонова мајка, спазивши сина који се вратио из битке, рекла је свом најдражем сину, плачући, како није никада слушао њене савете, нити савете Ерњеија, већ само Вида, који је њега и његове (мисли вероватно и на војнике, али и на браћу) уништио. На тај начин Илустрована хроника завршава своју приповест о Виду.
Управо ту треба тражити и корен оваквог односа према бачком жупану. Хроника Гезу и посебно Ладислава портретише на најлепши начин, и аутор им је врло наклоњен. Ладислав је доцније канонизован и заузима значајно место у владарској идеологији Арпадовића, али и у мађарској римокатоличкој традицији. Соломон пак није био исте среће и његов каснији пад власти и изгнанство у Пулу су га ставили на маргине угарске историје. Вид је стога добио место краљевог подстрекача, и у њему је нађена особа која би могла да буде кривац за раздор међу браћом. Историјска истина вероватно је била негде између. Вид је сасвим могуће желео део територије и био је један од оних који су краља Соломона и хушкали против браће, али исто тако, сукоби међу члановима династије око престола су се разбуктавали деценијама и Вид је само додатно појачавао тензије, али никако није једини кривац за њих.
Личних података о њему нема, не знамо место рођења, време. Жупан је постао врло рано, а најкасније 1071, и то као први жупан Бачке којег знамо по имену, што је можда и најважнија ствар везана за овог човека, али и за историју овог подручја. Имао је ћерку или сестру, посредно знамо јер има зета Илију. Порекло му је према хроникама вероватно из Немачке, одакле је потицао род Гуткелед, из ког према наводима потиче. То је свакако могуће, пошто се овај род разгранао током векова и великашке породице потекле из њега су се шириле по целој Угарској.
Мађарска историографија, ослањајући се на касније изворе, Вида узима за главног кривца за сукоб који је после примирја избио између краља Соломона и његове браће, Ладислава и Гезе. Међутим, Ференц Мак доста убедљиво показује да је Геза, који је био против краља и круну добио од византијског цара Михаила Парапинака, проузроковао сукоб тиме што је, ослањајући се на Источно римско царство, хтео да преузме трон од брата Соломона. Вид је, врло могуће, ипак био веома властољубив и евидентно је спадао у амбициозне краљевске саветнике који су желели да прошире своје територије. Желео је, према хроници, а ниједно историографско дело томе није супротставило друге аргументе, да буде херцег, односно да завлада територијом којом је управљао Геза. Не треба сметнути с ума да у ово време Бачка није довољно развијена и богата област, а поседи које је Вид имао у Срему, првенствено речени Базијаш/Бусије, били су на граници с Византијом. Сукоби у Срему су настављени читав век након ових догађаја и трајали су све до 1180. године. Тек је смрћу цара Манојла Комнина Срем трајно ушао у састав Угарске. Бачка се пак усталила као интегрални део Угарске и након Вида, од 1111. године. У прворазредним изворима и угарској дипломатичкој грађи може се пратити архонтологија и хронотакса бачких жупана чији је први представник био Вид.
Вид је подстрекивао Соломона на обрачун с Гезом. Битку код Кевеја је добио Соломон, али, опет по наговору Вида, кренуо је у нови обрачун и изгубио. Гези је помогао брат Ладислав, затим Ото, чешки великаш у његовој армији, и други. Управо је у сукобу с чешким војницима, које је сам желео уништити, свој крај нашао и Вид. Његова властољубивост му је, изгледа, занавек у мађарским хроникама и огромном делу историографије донела епитет човека који је крив за смрт великог броја људи, сплеткарош, злодух, иако је он, на крају, можда само био одан свом краљу и желео да искористи прилику да јачање свог господара претвори и у сопствени успон у феудалној хијерархији Угарске. За сукоб принчева вероватно и није крив, међутим, уколико је тежња за влашћу и пленом макар делимично тачно описана у хроници, у тој његовој особини треба тражити и његов крах. После битке код Мођорода, где је жупан Вид погинуо, земљом изнуреном сукобима и глађу завладао је краљ Геза, који је умро 1077. године. На власти се тада учврстио Ладислав и тиме је завршена епоха сукоба међу наследницима Светог Стефана. Након пуне четири деценије сукоба у земљи, коначно је завладао мир. Стога не треба да чуди што је Илустрована хроника о Ладиславу оставила тако благонаклоно сведочанство, а Вид, први жупан Бачке, добио негативну слику.
