Свети владика Николај: Религија Његошева - Молитва и витештво
Верујући у Бога, којим живи цела природа. Његош се стално осећао у присуству његовом. Однос Његоша к Богу – а извесан однос неизбежно је следство осећања Божјег присуства – може се изразити једном речју, молитва. Чудновато је, но зато не мање неоспорно је, да човек, који је избегавао церемонијалне и официјелне молитве, који је изазивао подозрење “мирјанствујућег”, није у ствари никад ни прекидао своју молитву. Његова молитва дизала се и дизала га је божанском пламу свакога тренутка,
“и у јутру златној зори,
и у подна жарком часу
и вечера тихом миру’
(Веч. Молитва)
Молитвом је Његош стално био сједињен са својим божанством. Његова божанска искра непрекидно је тражила комуникацију са “вјачним пламом” из кога је она и искочила. Песник смртни непрекидно је осећао потребу општења с Песником бесмртним; његова луча микрокозма непрекидно је привлачена неком невидљивом силом лучи микрокозма. Молитва Његошева то је молитва великог човека, који више даје него што погледа да му се да. Оно што Његош својом молитвом даје Богу, то је дивљење и похвала, и још нешто треће, што мора читаоце изненадити – благодарност! Да се наш владика дивио Богу и да га је хвалио, не дивио му се и хвалио га прописаним, туђим химнама, но сопственим, спонтаним изливом своје жарке симпатије, то је појмљиво као што је појмљиво дивљење и похвала малог уметника, полетарца, пред великим уметником без такмаца; но зашто је Његош благодарио Богу? Бог не тражи благодарност од људи; ни велики човек не тражи благодарности ни од кога, камо ли ће је Бог тражити. Благодарност, која се изискује, већ самим тим губи девет десетина права, да се зове благодарност. Таква благодарност даје се не добровољно но приморано, не из радости но из страха. Да је Његошева благодарност Богу била далеко од страха и морања, то је већ по себи јасно, но утолико изгледа загонетнија његова благодарност, радосна и добровољна. Зашто је имао да благодари Богу овај “великомученик живота”, прикован за ловћенску стену и немилосно шибан споља и изнутра? Шта је имала коме да благодари ова судба, која изгледа већа бајка од Прометејеве? Како се могао увући овај нежни, меки, свилени осећај у кључање тартарског бола?
Пустимо Његоша, да нам он сам на то одговори. Оваквим обраћањем Богу почиње он свој тестаменат, писан од прилике на годину пред смрт: “Благодарим ти, Господе, што си ме ти удостојио дићи на једну из висина твога света и благоволео напојити ме лучама твоје светлости, твог чудесног сунца; благодарим ти, Господе, јер ти си ме над милионима узнео и духом и телом. Колико ме је из детињства мога твоје непостижно величанство погружавало у химне, – у химне божанске радости, удивљења и твоје више лепоте, толико сам ја с ужасом гледао на бедну судбу човечју и оплакивао је” (Ров. 199). Ми смо једном наговестили, да је Његош осећао своју супремацију над људима, с којима је долазио у додир. Он је није могао не осетити. Сви други људи, с којима се он срео у животу, мање су били свесни своје мизерије и Божје величине. Његош је био свестан тога; та два контраста непрестано су била присутна његовом духу. Ово високо сазнање није га водило срећи, али га је уздизало Богу, уздизало га над његовом сопственом мизеријом. Он је видео светлост Бога, која је другима била недоступна; он је осећао себе близу ове светлости; и – благодарност је испуњавала песникову душу заједно са похвалом и дивљењем.
Његош је хвалио Бога као идеал свега онога, што је за њ било велико, а што је он сам у себи осећао у маленим одломцима. Ови мали одломци идеалнога, који уосталом нису одломци до у односу према целом идеалу, Богу, и сачињавали су оно својство, којим се песник осећао сродан с “оцем појезије” и које га је к овоме привлачило, као што једно сунце привлачи своју планету –
“некакво ме својство дигло тамо,
некакав ме свети магнет тегли.”
(Л. М.)
Овај “свети магнет”, који је песникову душу к себи привлачио, усамљивао ју је и испуњавао ју је на тај начин онолико исто тугом и меланхолијом, колико пламеним ентузиазмом и симпатијом, “Светом симпатијом”. Тугом и меланхолијом испуњавала се душа Његошева посматрајући са оне висине, на коју је “светлим магнетом” била дигнута, низину, у којој су људи живели; ентузијазмом и симпатијом испуњавала се она осећајући се на висини анђелској, на погледу светлости у којој je Бог живео. “Светом симпатијом” сијали су бесмртни духови, које је песник видео у небесним регионима. “Света симпатија” је најкарактеристичнији израз Његошевог односа према Богу, Његошеве молитве. Наш песник се загревао светом симпатијом према светом магнету, који га је к себи теглио. Ову свету симпатију он је свакодневно приносио на жртвеник своме Богу, нечујно и невидљиво, изражавајући је у химнама, или осећајући је само а не могући је изразити. Бог зна, колико је химни владичиних остало незаписано, неисказано! Будући усамљен својом душом у свету, нашем песнику је утолико лакше било гајити и распаљивати свету симпатију према своме Богу. Душа Његошева уосталом не може се нашем познању никако открити, ако је ми не замислимо у њеној усамљености. На понеко и понеко зашто? у Његошевој души може се одговорити: зато што је душа његова била усамљена.
Постоје две врсте усамљености, од којих је једна лажна. Ова последња је просторна усамљеност; друга усамљеност јесте душевна. Неки људи хтели би да се усаме и ради тога се удаљују од људског друштва и изолују у пустињи. Но, обично” машта таквих људи насељава пустињу свим оним, од чега су они хтели да се изолују, њихови другови и пријатељи свуда их прате, свуда их налазе и окружавају, стара разонођења не дају им мира, светски интереси не даду им да уђу у себе, у усамљеност, за коју они нису рођени. Други опет осећају се усамљеним усред многобројних другова и пријатеља, усред великоградског и великоживотног метежа и усред свих предмета сабраних ради разонођења. Ништа те људе не расејава, не разонођава, не изводи из самих себе, из њихове усамљености. За њих је magna societas magna solitudo.
Његош je био наравно од ових последњих, ретких, у истини усамљених природа, у којима се свет вечно вара, мислећи да оне узимају учешћа у његовим пословима и забавама свецело, свом душом, док су оне, међутим, иако присутне, вазда одсутне, вазда окупиране својом визијом, на којој је сконцентрисана сва њихова симпатија. Ови несоцијални, анормални, генијални визионери, једини живе у правој душевној усамљености, Њихова визија свуд их прати и они је свуда гледају, ма куда да су њихове очи упрте и ма чиме да је њихово време заузето. – Никакво друштво и никакво службено занимање није реметило Његошеву усамљеност. Он је био усамљен како онда, када је сам ноћу седео пред својим конаком и посматрао звездано небо, тако и онда када се налазио усред легионе масе народа у Трсту или Риму. Он је мало говорио, веле његови биографи, вазда је био замишљен, вазда душом усамљен. Ово усамљено острво вазда је остајало усамљено; људско море, које га је опкољавало, никад га није могло запљуснути, још мање потопити. Све су се буре утишавале у близини његовој. Овај човек владао је моћном речи и моћним погледом. Његов је поглед горео као и пустиња у којој је живео, његове речи су звучале као “глас вапијућег у пустињи”. Он је у истини претстављао пустињу где год је долазио, пустињу, коју нико није могао тако лако запазити због њеног спољашњег, противреченог, оазног изгледа. Он је био сам. Па ипак не; он никада није био сам. Он је могао за себе рећи као што је један други за себе рекао, “ипак нисам сам, јер је Отац самном” (Јов. 16, 32). Велики “отац појезије” био је постојаном визијом цетињског пустињака или, кажимо друкчије: постојаним другом његовим. Његош је веровао у Бога, чија је есенција светлост, плам, и чија је акција поезија. Светлосни ентузијазам, којим је треперила сва душа његова, био је рефлекс те његове вере у светлост божанства. Овај ентузијазам, који га је издвајао међу људима као једно острво у мору, сједињавао га је с Богом. Тиме је Његош постајао човеком “не од овог света”, чланом једног другог, надчовечанског друштва. И свуда и свагда Његош се находио у овоме друштву. Његова усамљеност, дакле, била је само усамљеност у односу к овоме свету, његова друштвеност пак односила се на свет трансцендентни. А ова друштвеност песникова у односу према једном вишем, светлијем свету од нашега изражавала се у његовом срцу ентузијазмом или светом симпатијом.
Ништа погрешније не би било него схватити Његошеву молитву као молбу. Његош, који је такорећи беспрекидно живео духом својим у присуству свога Бога, који је овом Богу толико химновао и псалмовао, и који је, с друге стране, толико трвен и гажен био својом богом-одређеном судбом. никад није извикнуо: “Учини Боже, нек ме ова горка чаша мимоиђе”. Не: он је држао да “на судбу викати не смије” и сносио је с постојанством све што га је сналазило. Песник псалама свакога тренутка вапио је Богу за помоћ против својих непријатеља; Његош је тако гвоздено био убеђен у неизменљивост закона, које је Бог дао овом свету, да је свакако сматрао узалудним молити се у корист измене тих закона. Његош је веровао у судбу. Никад Његошева молитва неће бити популарна, ова стојичка, уметничка, аристократска молитва. Сви људи долазе Богу да ишту или да му благодаре за дано, при чем и ова благодарност није друго до искање, да се дано одржи и умножи; Његош не долази Богу зато, он долази да му се диви, да га адорира. И Христова молитва садржи искање “хлеба насушног” и она је молба за отклоњење “чаше” горчине. Та је молитва тако појмљива и тако блиска срцу људском, отуда и тако популарна. Човек трпи и зато тражи ублажење свога трпљења, свеједно, нарушили се тиме закон и ред у природи или не; човек тражи ублажење трпљења ма се тиме сви светови распали у првобитни хаос; нека човек колико хоће стискава уста, “нужда и недовољство” отвориће му их и преко његове воље и пропутиће вапају к небу за милост. Но Његошев је однос к Богу и својој судби изузетан. То је однос уметнички и херојски, уметнички к Богу а херојски ка својој судби. Замислите човека, кога на точку муче и који, чујући изненадно какву дивну и умилну музику, за секунду заборави своје трпљење, То је Његош у присуству свога Бога. У присуству Бога Његош заборавља своју судбу; њега не занима у том тренутку оно што је његово но оно што је Божје. Кад Његош пушта владику Данила да се моли, да му Бог “проведри више Црне Горе”, он га задржава, да најпре опише целу једну визију Бога у не мање него петнаест стихова, па тек онда изрече своју жељу. Света симпатије према Богу засењава у песнику сва друга осећања. Он се вајкао на своју судбу пред Симом Милутиновићем, чак и пред једним Гагићем, но пред Богом никад. С људима он говори људским, с Богом божанским језиком. Овај божански језик у Његоша јесте уметничка адмирација; но не искључиво уметничка но и пророчка, јер Његош посматра Бога не само као лепоту но и као правду.
На вери у правду заснива се Његошев однос према људима. Овај се однос може изразити речју витештво. Ми поменусмо једном, фуриозно до фанатизма и ратоборно до егзалтације, настројење нашег песника против неправде. Мисао о паду човека и о земаљској трагедији као заслужној казни, као средству рестаурације погажене правде, та мисао распаљивала је Његошево срце хероизмом. Његошев је живот испуњен борбом против неправде и проповеђу правде. “Горски Вијенац” је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику. “Шћепан Мали”, “Слободијада”, “Кула Ђуришића”, “Чардак Алексића” и “Бој Руса с Турцима” писани су с истим одушевљењем за правду и истом одвратношћу према неправди. Црногорци и Турци у главноме су персонификација правде и неправде; има истина, неправде и међу Црногорцима, као што има правде и међу Турцима, но у главноме, велимо ми, за Његоша су Црногорци и Турци – правда и кривда. Или је боље правда или кривда? – то је животна етичка дисертација Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда утилитаристичка, но херојска. Често је кориснија кривда од правде; то се нарочито показало у историји Црногораца и Турака; но никад није кривда боља од правде. Неправда људска једна је од најеминентнијих појава зла у свету. Његош без резерве и без предомишљања проповеда противљење неправди или, што је једно и исто, противљење злу. Никада ни за час он не би био готов да концесира супротном гледишту, тј. теорији непротивљења злу. Њему би тешко било веровати, да таква теорија може уопште имати у свету заштитника међу људима интелигентним и честитим.
Па ипак постоји у свету једна етичка теорија, којом се проповеда непротивљење злу. Ова се теорија обично ауторизира Христом и има заштитника међу веома интелигентним и веома честитим људима. Нигде у свету није ова теорија доведена до такве – тешко је не рећи: апсурдне – крајности као у Русији. Најтипичнији њен апостол у Русији, и у свету, јесте Толстој, а најизразитији идеал ове теорије представљен је у Толстоја у “Легенди о Ивану дураку”. Ова теорија, коју није једини Толстој проповедао и не једини руски даровити јеретици но и многи еклезиастици, до толике су мере ослабили, разнежили, обезкарактерили дух рускога народа, да је он уистини у последње време положио одлично испит из ове теорије, показавши, како је он у стању да се не противи злу, или другим речима, како он није у стању да се противи злу. Црна Гора по величини међу словенским земљама стоји на дну оне скале, на врху које стоји Русија. У овој Црној Гори, у којој живе људи једне крви и једне вере с руским народом, никад се нико није јавио као приврженик и заштитник теорије непротивљења злу. Напротив, од кад постоји Црна Гора као словенска земља, вазда се у њој знало само за теорију противљења злу. Ова теорија проповедана је по црквама с крстом и јеванђељем, проповедана на саборима песмом и гуслама, проповедали су је стари и млади, свети и умни, жене и људи. И ова је проповед до такве мере уздизала дух малога црногорскога племена, да је оно било у стању да столећима даје отпора највећем злу, које је аријску европску расу у историји задесило – османској свепобедној моћи. Но, откад постоји Црна Гора, и откад постоји Балкан и Словенство на њему, теорија противљења злу није имала одушевљенијег представника, пророка и проповедника од владике Његоша. Толстој и Његош то су два сасвим супротна света, нагативни и позитивни електрицитет словенске расе, два сасвим супротна идеала: Иван дурак и Милош Обилић. Који је идеал хришћански? Хришћанска су оба, но ни један искључиво није Христов. Онај ко је учио: “ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други”, не би се свакако помирио с Његошевим идеалом. Но да ли би се тај помирио с идеалом Толстојевим? Треба пре свега знати да замислити Христа у пасивном односу према злу у свету значи ни више ни мање но избрисати његово име из историје света. Голготска трагедија последица је не пасивности но активности Христове против зла, оличеног у израиљском фарисејству. Христос се борио против зла, нападао зло, истина не оружјем – зар се зло само оружјем напада и убија? – но речима, и то како страсним речима! (Читајте Мат. 23). Никад фарисеји јерусалимски не би распели Ивана дурака, док су Христа распели. Ивана дурака никад не би распели за то што им се никада не би противио; Христа су распели зато што им се противио. И Толстојев и Његошев идеал хришћански су, јер су оба поникли у хришћанству и јер се оба донекле могу оправдати прадокументом хришћанске вере. Но ниједан од ова два етичка идеала није потпуно ни искључиво Христов.
Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој чинио с том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и, ако би је и на чијем олтару сагорео – сагорео би је на олтару Милоша Обилића. Ко је Обилић за Његоша?
Обилић је идеал Његошев, и више него идеал човека: овај витез је за нашег песника једна врста божанства; зато ми и говоримо о олтару Обилића. У бесмртном царству духова “Обилић над сјенима влада”. Састанку с њим у другом животу имају да се радују само они, који су се показали витезови у овом, и од тога састанка да се стиде они, који су се показали слаби и вероломни. Владика Данило пита ове у своме монологу:
” Су чим ћете изаћ’ пред Милоша
И пред друге српске витезове?”
Обилић стоји пред свима осталим витезовима. Но он не влада само “сјенима” него и живим људима. Оваква је опсервација Мустај – кадије односно великог витеза:
“Милош баца у несвијест људе,
ал’ у пјанство неко прећерано”;
а сват Црногорац пева:
“Обилићу, змају огњевити,
ко те гледа, блијеште му очи”
(Г. В.)
Не мање него дванаест пута у самом “Горском Вијенцу” помиње се Обилић. После имена Божјега ничије се име у овом делу, изузев учасника драме, не помиње чешће од имена Обилића. Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош.
Витештво Обилића је разлог, због чега се Срби њиме одушевљавају, и по стоти пут прочитати –
“О, Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
војинствени гениј свемогући,
Гром стравични те круне раздраба!
Величанство витешко ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Што Леонид оће и Сцевола,
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога”.
(Г. В.)
Само Србин може појмити ове речи, јер само Србин поима и душом и срцем Косово, с којим је опет нераздвојно везано и које освећује име Обилића. Леонида је са триста Шпартанаца пао пред силом Ксерксовом. Леонида је био краљ, и то се од њега очекивало. Грци су овога јунака обесмртили. И цео по-грчки свет диви се Леониди. Но чему имају Срби да му се диве? Ево загонетке! Чему има да се диви народ, који је само пре сто година имао десетинама термопилских јунака? И већих, несравњено већих! Синђелић је показао веће јунаштво од Леониде, јер је показао исто јунаштво, које нико од њега није очекивао. Или, Леонида се борио с извежбанијом војском и бољим оружјем, него што је то обоје било у Персијанаца. – Зар није јунаштво Голог Зеке и његових другова, који су се цепаницама борили против сасвим друкчије наоружаних Турака, веће? Шта имају да се диве Леониди и Сцеволи потомци Вељка и Недића и Авакума? Оваква питања зачудиће странца, који не зна српску историју, и понеког Србина, који мисли да је зна. Једноме странцу и понеком оваквом Србину изгледаће мишљење Његошево о Обилићу преувеличано, мада је оно буквално истинито. Проверимо за час ово мишљење на историји.
Агарјанска сила, “бич свијетски”, сјурила се неуздржано као мутна бујица преко прегажене Византије у српске земље. У овима је тада под слабом руком једнога свеца владала надувена властелинска олигархија, која је имала више претензија него дара и моћи, и више пепељаве мудрости за унутрашњу интригашку игру него политичке даљновидости и националног смисла. Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог Лазара, што значи: стајао је верно уз политику националну. Интригантска властела нису га љубила, и то му служи за похвалу. На косовској вечери, која представља управо трагичнији чин српске драме од сутрашњег боја, један од властеле, чије је име међу Србима познатије од Јудиног, Вук, покушао је да окаља великог витеза пред царем и сабором, подмећући му издајничке намере. “Благородно чувство” Обилића било је тиме смртно рањено. У наше време, после пола хиљаде година од те жалосне вечере, ствар би се разрачунала двобојем у ком хоћете културном народу. Но витештво Обилића превазилазило је далеко ово културно витештво. Опрати своју част за њега није значило распорити Вука на двобоју,но учинити нешто, што Вук није био у стању ни помислити, камоли учинити. – Дишући огњем разјареног бога, Обилић се пробије сутрадан у средину турског табора кроз “дивјачне тмуше азијатске”, “гутајућ’ их ватреним очима”, као што је прошле вечере гутао злобну властелу, хитру да умањи онога, до кога се није могла узвисити. Сцевола је промашио Порсену. Обилић је пошао – по смишљеном плану последње његове, верујмо, бесане ноћи – да распори Мурата намесника пророкова и господара без мало целе негдашње империје Александра Великог. И није га промашио. Распоривши калифа, велики витез, наравно без наде, да ће се моћи вратити и још једном за живота погледати мрског клеветника својим “ватреним очима”, створио је гробље око себе од Турака, који су му стајали на путу, док се најзад и сам није на то гробље спустио. И сад, свачија је реч слаба, осим Његошеве, да опише палог витеза, опруженог усред безбројних жртава, које је он сам себи припремио пред растанак с овим животом –
“Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопр’јед што гордо иђаше
страшном мишљу, прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске
гутајућ их ватреним очима
ка малопр’јед што гордо иђаше
к светом гробу бесмршног живоша,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине”. –
Обезвитежена српска војска није могла одолети обезглављеној турској. Агарјанска бујица развалила је све бране и разлила се до пољске уставе. Од српског царства осташе развалине, –
“Српској капи свуд име погибе
постадоше лафи ратарима”.
Племенита нација обукла се у “гуњ и опанак” и посута стидом и угњетена варварством почела је да преживљује своје вавилонско робовање, проклињући исто толико своје безумне претке колико и своје угњетаче. Једина звезда, која је сијала у тами многовековног страдања потомака због греха предака, била је “света Милошева правда”. Ова звезда бдила је над порабоћеним народом, одржавајући и крепећи у њему веру у себе и у крајњу победу правде.
Његошева душа, која је жеднела за најузвишенијим хероизмом, нашла је свој идеал у Обилићу. Хероји су за њу и Душан и Новак, и Мандушић и Мићуновић, и Кастриотић и Карађорђе, но Обилић је “чудо витезовах”, он се уздиже над свима, он, као Ахилес, “над сјенима влада”. Ради расветљења песникове мисли о хероизму морамо се од поменутих витезова задржати још бар и на Мићуновићу и Карађорђу.
Мићуновић највише личи на Обилића. Отворен и простодушан, готов на наивну шалу (с поп Мићом) и осетљив према туђем болу (поводом Батрићеве смрти), не предајући се никад смућености и безграничној тузи као његов поглавар (владика Данило), не мучећи себе вртлогом дубоке спекулације као игуман Стеван, Мићуновић гледа пред собом широк пут, с кога га никаква сила на свету није у стању скренути. Тај пут јесте пут правде, на који неправда не сме ни сенком својом ступити, на који ништа не сме ступити, што је нечисто, несвето, неблагородно, слабодушно и тиранско. Мићуновић је човек дела, он “зебе од много мишљења”; све његове мисли упућене су на једну страну: како ће се што моћније заштитити правда и казнити неправда. Мићуновић је изабрано оруђе песниково у погледу витештва као што је слепи Игуман његово избрано оруђе у погледу философске мисли: Кроз Мићуновића изражава Његош своје погледе на витештво и на витеза. Пословичне су већ постале на пр. ове изреке:
“људи трпе, а жене наричу”.
У добру је лако добар бити;
на муци се познају јунаци!”
“Ђе издајник бољи од витеза?” Па најпопуларнија од свију:
“Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
јунаштво је цар зла свакојега
а и пиће најслађе душевно”.
Па лепша од најлепших – којом се повлачи разлика између турског појма о јунаштву и појма Мићуновића –
“Он је хајдук робља свезанога,
Ја сам хајдук те гоним хајдуке”.
Наведимо још једну;
(Мићуновић – Хамзи капетану)
“Бич сам Божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!”
Карађорђе! Нема више од једног срећног човечијег века како се ово име уплело у драму српске историје, и већ је постало тако велико као име каквог митског јунака, до чијег се времена мора корачати повише корака од сто година. Музика самог овог имена као да је нарочитом судбином састављена, како би уливала страх кривима и храброст правима. Пред овим именом мрзну се криви а опијају витештвом прави –
“Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе;
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле.”
Карађорђе је један од оних, који су као и Мићуновић, Богом сплетени бич тиранства. “Карађорђе, бич тирјанах!” Они долазе на земљу као суд Божји, да разлуче пшеницу од кукоља. Они често долазе, да промене вредности, да ток историје окрену, да наличје ствари, које је близу да се уплесниви од таме и влаге, обрну сунцу. Косово је заклонило Српству сунце; око је учинило “лафе ратарима”; Карађорђе је дошао и окренуо карту, и “Лафска срца” поново су разбуђена, ратари су поново постали лафовима.
” Ево тајна бесмртника! даде Србу сталне груди
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди!”
(Не сталне у смислу постојане груди, него сталне, од руског израза – челични, дакле: челичне груди).
“Херој тополски” својом појавом у једном малом народу чини један изузетак од општега (по Његошу, како многима изгледа) правила, да се само “у великим народима генију гњездо вије.” Б. Петронијевић наводи још један изузетак, Његоша самог, и тиме још више слаби оно опште правило о “лафу из грмена великога” (Философија у “Горском Вијенцу”, стр. 4). Два, то је тако мален број, но ипак тако велики, кад се од ових два један зове Карађорђе а други Његош, да је одиста наш песник ову своју теорију прилично неаргументисану оставио. Но погледајте, како се прелива мисао песникова: погледајте како се на крају ове величанствене похвале “Оцу Србије” његов песимисам разведрава. Мали по обиму “грмен” српскога народа јесте један од оних “великих грмена”, из кога лавови излазе; Српкиња, која је знала родити веће јунаке од Леониде и Сцеволе, родила је и хероја тополскога, равног Пожарском. Ако се не може рећи за стари грчки, без сумње се може рећи за римски и руски народ, да они представљају већи грмен од грмена српског; па ипак из овога мањега грмена изишли су “лафови” равни или и већи од оних, који су изишли из оних великих грмена. Стога, на супрот усвојеном коментару Његошеве теорије о хероју, ја налазим, да је јасно као дан, да Његош под “грменом великим” није замишљао народ велики квантитативно него квалитативно. (Г. Решетар, који је читао автограф “Горског Вијенца” вели да су “тамо врло многи стихови по неколико пута исправљани и измењивани”, наравно, руком Његошевом. Те многе коректуре Његошеве могле су допринети, да је понека реч у овтографу и погрешно прочитана. Да није тај случај био са речицом “ал” у реченици: “ал” витезу тополскоме, etc? Да не стоји место ал’ – и? Ако би овај случај био, онда тврђење о “витезу тополскоме” не би стајало као антитеза према општој, претходној поставци, него, напротив, као пример, као доказ исте. Тад би Његошева теорија о генију имала сасвим супротно значење ономе, које јој се придаје, и с којим се Б. Петронијевић, с правом, не може да сагласи. Стоји ли у автографу ал’ или и? Наравно, треба загледати (и то добро загледати) автограф, па моћи дати одговор на ово питање. Но изван автографа два веома важна разлога говоре у прилог и а против ал’ Један је разлог у очигледној контрадикцији, у коју Његош пада у самој овој посвети Карађорђу, употребљујући у наведеној реченици реченицу ал’. Други је разлог у очигледној контрадикцији, у којој стоји теорија о квантитативно “великом грмену” са Његошевом вером у српски народ као “народ јединствени.” – У прилог квалитативно великог грмена говоре сва дела Његошева, док у прилог квантитативно великог грмена ништа до речице ал‘).Свима својим делима, којима се слика борба Црногораца с Турцима, Његош је несумњиво утврдио, да “грмен велики” не представљају Турци но Црногорци, тј. не представља величина бројна но величина лична, квалитативна.
Херојству Карађорђеву недостаје ништа; и крај његова живота је херојски. Хероји, по Његошу, свршују трагично –
“Да, витеза сустопице трагически конац прати.”
Трагично су завршили и Обилић и Скендер-бег. О овоме последњем песник вели:
“Скендер-бег је срца Обилића,
,ал’ умрије тужним изгнаником.”
“Тагически конац” имао је и живот грчко-римских хероја. Живот хероја је без изузетка трагедија. Херој долази у свет као заточник правде; живот његов од почетка није његов; херој је жртва, увек, без изузетка, жртва. Он не долази у свет на благовање но на муке: он је “мученик овога свијета”. Мука, то је огањ, на коме се он кали. Хероју не трују живот горчином само нехеројски, мали људи око њега, за које он ради, него често и само небо. И с неба, тог јединог уточишта гоњеног хероја, често се одговара иронијом –
“Јунаку се чешће путах хоће?
ведро небо насмијат грохотом.”
И небо и земља, дакле, изгледа понекад, да су у завери против хероја. Он је усамљен, но он стоји на своме месту до краја. Неправда над њим тријумфује, но он остаје савезник правде до гроба. Учини ли му се понекад, цео свет – “ад и сви људи – “паклени духови”, он верује ипак, да светлост и правда постоје негде у свету, ма и скривени од њега; он их погледа свакога часа, да се појаве на својим тријумфалним огњеним колима. Витез верује до краја и конца, да је светлост боља од таме и правда од кривде. Он верује, и у смислу те своје вере он вазда “и збори и твори , и вазда твори како збори.
Но и поред трагичности, која је нераздвојно спојена с херојем, ипак бити херој значи бити предмет зависти. То је тако јасна контрадикција, као што је јасно, да она постоји у свету упркос томе што је контрадикција. Људи су у завери против хероја, они га гоне, желе му болан и горак живот и труде се, да му од своје стране овај обезбеде. Но то не смета људима, да сви хероја траже, погледају, да му се сви диве, да сви себе њиме потајно коре, да му завиде.
Сви увиђају, да је његов пут – пут правде, но мало се ко усуђује, да пође за њим на томе путу. Херој је “цар зла свакојега”, и то је на првом месту оно, што изазива завист код људи. Други људи трпе од зла, робују злу, пригибају се под јармом зла; херој, напротив, царује злом, влада над њим, чини га својим робом, савија га под свој јарам. Други људи служе увек двама господарима, и то је оно, што их растрже и чини дубоко несрећним. Херој увек служи само једном господару. Правда је његов господар, његов једини суверен. Његов је положај увек чист, он увек зна куда иде; док други људи целог свог живота табају по раскршћу, вазда у недоумици, којим путем да ударе, коме господару да послуже. Пред херојем нема раскршћа и нема двоумице; он иде једним путем и осећа да је сваки други пут за њ немогућ. Но, рећи ћете, на том путу чекају га милион демона? Свеједно; два милиона демона чувају свако раскршће. Чека га сигурна смрт? Свеједно; он до смрти бар живи, а на раскршћу нити се живи нити се мре, но вегетира се. Чека га крст? Да; а зар је разкрстје нешто друго до доживотни крст?
Херој је предмет зависти још и зато, што он вечито живи:
“Благо томе ко довијек живи,
Имао се рашта и родити”
(Г.В.)
Херој живи двојаком вечитошћу: земаљском и небесном. Његово име “на земљи царује” као што му душа “на небу царује”. Његов живот је с тога, премда “тежак венац”, ипак “воће слатко”, јер
“воскресења не бива без смрти”.
И тако је херој супериоран другим људима као и песник. Херој у ствари и није друго до песник на делу, као што песник није друго до херој у одушевљеној мисли. Песник је законодавац, херој – извршитељ закона. Песник је строг као ред у васиони, херој је осветљив као закон. Шта је задатак хероја, рекао је Његош, указујући на задатак Христа: херој долази у свет “наоружан оружјем правде”, да “попире злобу и тирјанство”. Он долази, дакле, у име правде, долази као осветник погажене правде. Он долази “да тирјанству стане ногом за врат” и да га доведе “к познанију права”; долази, стаје пред нарушитеља правде, неумитан као анђео смрти, и овако му се представља:
” Бич сам_ Божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!”
Освета! Да, освета правде. Херој се не свети, но он свети. Станете ли њему на ногу, он ће вам и опростити но додирните ли правду прашљивом ногом, тада не иштите у њега милости. Он се не свети, он само свети правду. Обилић би се довољно осветио, да је убио Вука, но њему је било до освете правде, и он је осветио правду на тај начин, што је убио једног другог, силнијег носиоца неправде од Вука. Убивши Мурата, Обилић је несравњено јаче осветио правду, него да је убио Вука. (У самој ствари он је баш тиме горе убио Вука него да га је на царевој вечери посекао: он га је тиме тако ужасно убио, да Вук и данас живи убијен). – Карађорђе свети народ, Иван Црнојевић свети брата. Освета правде је за Његоша дело свето, божанско:
“Иван чашом наздрави освете,
светим пићем богом закршћеним”.
(Г. В.)
Да је освета света и “богом закршћена”, то је најозбиљнија мисао Његошева. Сетимо се његове основне мисли: живот човека на земљи јесте један акт освете. Погажену човеком правду Бог је осветио осудивши човека на једну горку и мизерну егзистенцију. Бог се тиме није показао осветољубив, но осветник правде по вечном васионском закону, по нужности. Отуда херој светећи правду, врши дело Божје, или другим речима, Бог кроз хероја врши своје дело. Херој свети правду и на себи и на другима. Херој се пре свега рађа, да освети нарушену (у преегзистенцији) правду на себи, зато је он “мученик овога свијета”, потом, да је освети на другима, зато његово мучеништво неизбежно “трагически конац прати”.
Његош је на жалост, глорификатор освете и проповедник противљења злу. Иван дурак чини по вољи ђаволима, пушта туђу војску без противљења да му царство прегази и изврши сва могућа злочинства. На тај начин се зло побеђује, хоће тиме Толстој да каже; не треба се противити злу, треба га пустити нека победи, нека тријумфује, оно ће само себе својим тријумфом уништити. “Удри врага, не остав’ му трага, али губи обадва свијета” – то је девиза племена црногорског, које стоји по квантитету на дну, а по храбрости на врху словенске скале, девиза, која се не мало разликује од формуле непротивљења злу. Владика Његош не само да се није противио вековној девизи свога народа, него ју је он баш дигао у ред божанских истина. “Удри врага” значило је у његовим устима: “удри неправду”. Неправда је непријатељ и Бога и људи. Овај се непријатељ не сме штедети. Хероизам својих саплеменика гледао је владика “у њиховој освети Турцима”, (Ровински, 205), а ми смо рекли, да су Турци – кривда.
Његош је сам херојска природа, као и његов народ, као и његови херојски идеали. Но он није само извршитељ, он је и законодавац, тј. он је песник – херој. Он се бори против неправде, но он и зна, да је та борба сагласна с вољом Божјом, да она лежи дубоко у основу земаљске трагедије и датира још од пре почетка те трагедије. Човек је дигао мач против Бога, зато сад гине од мача. Владика жели, да би куршум разнео срце Омер-паши, и притом гледа к небу, тражећи зато сагласије Божје (Љ. Ненадовић: Писма из Италије). Кад му је Вук Караџић тражио благослов за издање Новога завета, он одрекне, говорећи да је он зато ненадлежан, а надлежан једино да благослови “набавку оружја” и “поход у рат”(Медаковић, 128). У једноме боју с Турцима ђуле убија човека, који је пришао владици, да целива руку; сви остају унезверени и смућени, једини владика остаје “хладан и спокојан” (Ровински, 192). Пред конаком владичиним на Цетињу стајале су одсечене турске главе и “сушиле се” (како се то говорило). Поглед на те главе владику није обеспокојавао; он је гледао те људске главе хладнокрвно, гледао је, како се старе, осушене између њих распадају и откотрљавају, и како се доносе свеже, крваве и нижу на упражњеним местима, док су тела, на којима су те главе до скора мислиле, страховале и бринуле за свој живот и за оне, који су њихов повратак из боја дома нестрпљиво очекивали, черечили орлови и сисали инсекти. Поред таквог костурног накита смрти шетао се јутром и вечером горостасни владика, бледи и замишљени витез, одговарајући у својим мислима Богу на иронична питања, која су му искежене људске лобање постављале. И био је притом хладан и спокојан! Молбу једног Енглеза, који је посетио Цетиње, да уклони тај ужасан накит испред очију, владика је одбио. (Ровински, 128 – 129).
То је монструм, а не човек! – узвикнућете. Заиста, ништа друго до монструм, кад ми ништа више не би о њему знали до то. Но гле, тај монструм није могао да гледа мермерну групу “Лоакон”, пред којом су се образовани људи са свих страна света купили и остајали по читаве часове; и гле, он није могао допустити, да се у отровну “Псећу Пећину” код Неапоља баци псето ради експеримента, – једно задовољство, које ниједан енглески турист није себи ускраћивао; – и гле, колико је нежности показао тај монструм у своме великоме спеву према слабим и незаштићеним животињама, према јаребицама (“утекле су вама да утеку, а нијесу, да их покољете”) и кукавицама (“не ваља се бити кукавица”); и гле, он продаје свој орден с прсију, добивен од моћног ћесара, да би могао платити купљено жито за свој народ; и гле, гле најзад, тај монструозни човек “давао је често своју последњу кошуљу сиромаху” (Ровински, 193). И још, сви странци који су имали прилику, да познаду владику, на Цетињу или у иностранству, описују га као човека необичног благородства, питомости и добродушности. У свакоме друштву, где се појављивао, Његош је очаравао присутне својом духовитошћу, својом сјајном речитошћу и широким хуманим погледима. Но, наравно, нико од тих очараних странаца, као и нико у Црној Гори, није могао да продре у дубину усамљене душе песникове. Нико није могао ни слутити, да се у дубини душе благородног витеза скрива таква страшна теорија о освети правде, о непоштедној истрази неправде. Сви су пре могли судити по његовом љубазном опхођењу с људима у приватном животу, да је он проповедник опраштања и непротивљења злу, него ли проповедник неумитне правде; сви су могли судити, да је он пре поклоник цара Ивана дурака него војводе Обилића. Људи су остајали поражени његовом красном и племенитом спољашношћу и његовом оштроумношћу; но иза ове завесе њима је остајала недоступна песникова душевна “светиња над светињама”; не зато, што се Његош друкчији показивао, него што је у ствари био; апсолутно не, он је у истини био хуман и племенит и високо образован човек (будући упознат са свом знатнијом савременом литературом); но зато, што је његова вера о Богу, о свету и човеку, била такве врсте, да се до ње није могао лако сваки успети.
Како је могао владика Његош да гледа целог живота мртве људске главе на неколико корака од свог дома, а није могао да гледа једну камену групу; или, како је могао да гледа све ужасе рата, а није могао да види угушење пса у угљеној киселини? На ово питање може се одговорити опет с погледом на Његошеву веру о овоме земаљском свету, и његовом назначењу. Турци су непријатељи и тирани правде, као такви су следствено зло, а зло треба уништавати до истраге. У осушеним нанизаним главама отуда Његош није гледао главе људи, но само главе непријатеља правде. Те нанизане главе служиле су као трофеј освећене правде. Међутим мермерна група “Лаокон”, једно, по општем мишљењу, велико уметничко дело, изражава једну Његошу савршено одвратну, бруталну идеју, недостојну овековечења. Свештеник тројански Лаокон, као добар родољуб, труди се свом снагом, да спасе своју нападнуту домовину од лукавих Грка, и зато га богови кажњавају тиме, што излази страшна змија из мора и обмотава се око несрећног оца – родољуба и његова два сина. Какви су то полтронски богови? И какво је то чудовиште од човека, који није жалио свој велики дар, да такав вапијући акт божанске неправде овековечи? Замислите Његоша, за кога је Бог апсолутна правда, пред “Лаоконом”, демантом његове вере, и ви ћете разумети његову одвратност према овом класичном делу. – Исто тако, увесељавати се гледањем, како се невина животиња трује, одвратно је витешкој души, која се може радовати једино заслуженој казни, а не неронској казни из увесељења.
У хероизму Његошевом нема дакле, ничега противречнога. Прави хероизам, према схватању нашег песника, обухвата освету у односу према тиранима правде, благородну питомост и симпатију у односу према благородним и праведним и великодушност у односу према слабим и незаштићеним. Осветник у смислу Његошевом није ниуком случају дивљак. Осветник врши једну божанску функцију, док
“дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човјек”
(Г. В.)
Осветник правде може да буде само благородан витез, као што су Обилић или Мићуновић. Витештво не значи отуда нарав дивљег вепра но нарав благородну; витештво не значи тријумф над нејаким, него тријумф над неправедним; витештво не значи шенлук крај везанога робља, не значи паликућство и пљачку, витештво значи неустрашиву одбрану правде; витештво не значи ни зејтињави, лисичји, жбирски и шпијунски морал венецијански, витештво значи отворен карактер и слободу.
Његош, глорификатор освете, укинуо је, или угушио је обичај племенске освете у Црној Гори. Дакле, још једна противречност? Савршено, не. Племенска освета у Црној Гори имала је ону моралну вредност, коју има двобој. Чувати и бранити своју част, то је за владику-песника најсветија ствар (“управ човјек онда и погине, част, поштење када му се узме” – Ш. М.), наравно с претпоставком, да се част разуме као право правде, ако би се тако могло рећи, а не као право празног и беспредметног самољубља. У Црној Гори светило се једно племе другоме због увреде, због обешчашћења. Бешчасник и увредитељ морао је крвљу својом опрати дело своје. Око за око, или, често, глава за око! За Његоша то није било витештво, јер да је то витештво, он га заиста не би укинуо. “Обилић је идеал, угледајмо се на њ – хоће он да каже својим Црногорцима – Обилић се не свети своме клеветнику, као што се ви један другоме светите, но он се показује и благородном уздржљивошћу и величином дела већи и часнији од њега. Овим се он свети Вуку. Светите се и ви тако један другом. Гле, ми Црногорци у сличном смо положају, у ком је био Обилић. Турски логор нам је пред кућом. Је ли те брат твој увредио, не свети му се, али му и не опрости; поступи као и Обилић, застиди свога противника, не одмаздом, него једним делом истинског, Обилићевог витештва; тим ћеш га довести у положај постиђеног Јуде или Вука, принудићеш га, да он сам себе казни, покајањем и грижом савести”. Ово нису Његошеве речи, но ово је без сумње његова мисао, његова виша мотивација укинућа крвне освете међу племенима. Дакле, глорификатор свете освете није ипак дошао у противречност са собом укинућем племенске освете. Све полусвете или несвете освете морају се жртвовати светој освети. У светој освети, које су Срби носиоци у односу према Турцима, лежи и мотив жарком патриотизму песниковом.
Његош је свим својим бићем љубио своју малу домовину. Он ју је љубио не зато што је она била мала – у томе је он гледао њен недостатак, на који се често жалио, и који он није могао љубити – но зато, што је била велика. Црна Гора, мала по пространству, део дела једне државе, била је у очима њеног надахнутог господара велика својом историјском улогом. Ова њена историјска улога почиње Косовом, до Косова она за владику нема историје; Косово је почетак њене историје, јер је почетак њеног хероизма. Историјска улога Црне Горе, дакле, јесте у хероизму тј. у њеној борби против неправде, у освети правде у светој освети. Стојећи на страни правде, Црна Гора стоји на страни Бога против Сатане, Ормузда против Аримана, закона и реда против безакоња и нереда. Тако се историјска улога Црне Горе ставља на једну огромну, васионску основу. Том широком концепцијом улоге свога народа Његош је довео, природом изоловану, заборављену и напуштену од целог света, Црну Гору не само у тесну везу са општом човечанском историјом него и у тесну везу са васионским животом, са васионском драмом. Црна Гора значи нешто у овој васионској драми, и то значи нешто велико. Тамнобронзане људске фигуре, које се мало разликују од тамно-бронзаног лица Црне Горе, изабрао је Бог за осветнике своје правде. Да су Црногорци народ изабрани, то је вера Његошева, не мање силна и не мање одушевљена од вере пророка Исаије у богоизабраност израиљског народа. Постоје, наравно, већи, богатији и културнији народи, и они, сваки од своје стране, прилажу извесне жртве на олтар правде. Но сваки од њих прилаже од свог сувишка, – Црногорци пак прилажу на тај олтар све што имају, као јеванђелска удовица. Њихов прилог који остаје незапажен од великих и силних овога света, не остаје незапажен од онога, који “књигу држи миробитну”, у којој и судба Црне Горе има свој нарочити лист.
Наш песник је патриот, чији патриотизам није ништа у основи различан од свете симпатије, која његову душу религује с Богом, као оцем поезије, нити од хероизма, који његову душу религује с Богом као апсолутном правдом. Јер, историја Црне Горе неисцрпна је ризница поезије. Црногорци су “покољење за пјесну створено”, и то за песму, којом се пева најузвишенији, по Његошу, предмет опевања на земљи, освете правде. Поезија је нераздвојна од хероизма; Црна Гора је отуда за поету-хероја један уникум, у коме он налази свој двоструки, поетски идеал. Његошев патриотизам, дакле, јесте само Његошева љубав према његовом основном божанском идеалу, кад он овај идеал посматра с гледишта историје родне му земље, или другим речима, његов патриотизам јесте једна светлост, којом његова религија обасјава и загрева његово срце у односу према родној му земљи. Да ли је патриотизам “инстинкт ал’ духовни вођа?” Могло би се рећи: код Његоша је његов патриотизам духовни вођа, који је постао инстинктом, но духовни вођа, који зависи од једног врховног духовног вође, од вере Његошеве, инстинкт, који носи религиозни колорит.
И словенофилство Његошево носи исти религиозни колорит као и његов патриотизам. Његош љуби “славне Славјане” – тако их он назива у једном писму бану Јелачићу – зато, што они трпе од неправде, и зато, што су све њихове тежње управљене против тирана правде. “Већ и земља од ове мрске неправде стење” (тј. неправде, под којом робују Словени), – пише владика Јелачићу, и продужује: “Ја сам, истина је, с овом шаком народа, под анатемом тиранства и шпионства, слободан, али шта ми је боље, када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце?” (М. Решетар). Русима је песник нарочито био одушевљен као моћним победницима азијатске неправде и као протекторима слабе и угњетене правде у лицу осталога Словенства.
Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увир. Тај исти извор и увир јесте његова религија.
* * *
И тако религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота. Замислите овај огањ под пухором од понедеоника до суботе значи замислити Његоша у неегзистенцији шест дана, и у егзистенцији само седмог дана. Његош је посведневни празник, јер његово посведневно настројење духа и срца јесте празничко, религиозно. У томе се он разликује од велике већине других људи. Велика већина других људи мора да остави своје свакодневно занимање, да би један моменат могла бити религиозна. Његош је стално религиозан насупрот великој већини, само моментално религиозној.
Његош живи постојано у својим усамљеничким, интуитивним визијама, у чијем нимбусу свака ствар и свака стварчица у свету добива необично велике размере и једну особито јасну и одређену боју. Као што се круг, направљен падом зрна песка у воду, нагло шири на воденој површини, тако се и мисаони круг свега без разлике, великог или малог, на чему се само пажња Његошева заустави, нагло шири, и све дотле шири, док не додирне крајње обале његове мисли; од овог непреходног мисаоног хоризонта та кружна вибрација преломљена одбија се, пролази кроз срце песниково и на тај начин улази у област религије његове. Тако, “мали мрав”, кога Његош једва запази на усијаном ловћенском камену, дејствује на њ исто онако као и “горди лав”, као и цела планета наша, јер мисао о мраву, као и мисао о лаву, као и мисао о нашој планети или нашем планетарном систему, кружи у његовој памети у све већим и већим круговима, док најзад не достигне границе сваке мисли, тј. док се не одбије од његове свеапсорбујуће мисли о Богу, као праизвору лепоте. Са ове границе посматран, мрав је једно моћно и чудно дело једног великог скулптора, једног великог сликара, једног великог песника, једно дело симетрично као природа, једно живо, светлосно, бојано ткиво као природа. При овом посматрању, преимућствено интелектуалном или имагинативном, песник је испуњен уметничком адорацијом, молитвом првосвештеника лепоте.
Но овај “мали мрав” има и своју судбу, тј. има свој одређен круг радости и трпљења, свој почетак и свој крај, међу којима је једва видна дистанција, има своје претке, своје потомке, своју историју, своју трагедију. И лав има све ово, што и мрав. Но он има и нешто више: он има и шапу, која у једном тренутку може да учини крај историји целе једне мравље државе. То је други круг мисли Његошевих, круг мисли срца, – ми бисмо рекли, – које се све завршавају великом мишљу о злу у свету, које од адорације лепе природе воде песника презирању карниворске, неправедне природе. И мрав сједињује у себи обе те природе као и лав, јер и мрав је лав за светове мање и слабије од себе. Човек је и једно и друго, и мрав и лав, у односу према јачима или према слабијима од себе. При оваквим мислима душа нашега песника се испуњава саучешћем према општем светском болу и хероизмом.
По истим двојним круговима крећу се и све друге мисли и сви други осећаји Његошеви, као и мисао о мраву или лаву и осећај, који њихова судба на песникову душу производи. Центри оба ова круга, пак, најзад падају уједно – у недоступну светлост “општега оца појезије”.
