Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - архимандрит Серафим
Отац Серафим био је за мене најзагонетнији човек у Псковско-Печорском манастиру. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година и ставио се на послушање великом старцу јеросхимонаху Симеону.
Отац Серафим је мало општио с људима. Живео је у пећини прилагођеној за становање, веома влажној и тамној. На служби је стајао сав удубљен у молитву, ниско оборене главе, ретко се, на свој начин, лако и молитвено крстећи. Отац Серафим је исто тако и по манастиру ступао увек усредсређен. Нама, искушеницима, чинило се да би одвратити му пажњу било равно злочину. Истина, понекад нам се он сам накратко обраћао. На пример, враћајући се у келију с литургије, увек је давао просфору дежурном на манастирском тргу. Једном се један искушеник – Саша Швецов – ломио да ли да напусти манастир. Отац Серафим неочекивано му је пришао и, трупнувши ногом, строго подвикнуо: “Нема теби пута из манастира!” А он сам, који је овде проживео целих шездесет година, знао је рећи: “Ја ни у примисли нисам излазио из обитељи.” Додуше, наши су га војници 1945, као Немца, изводили из манастира на стрељање, али после су се предомислили и нису га стрељали.
Уопште узев, без обзира на затвореност и строгост, отац Серафим је био необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели. Премда, осећали су и страх, тачније, устрепталост, као према човеку који на земљи живи с Богом, као према живом свецу.
Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон код оца настојатеља архимандрита Гаврила и приметио сам да је настојатељ, кад би отац Серафим улазио у олтар, ужурбано устајао са свога игуманског места њему у сусрет и поздрављао се с нарочитим поштовањем. Ни према коме другоме није се тако односио.
Зими и лети, тачно у четири ујутру, отац Серафим излазио је из своје пећинске келије и кратко осматрао манастир – да види да ли је све у реду. Тек после тога враћао се у келију да потпали пећ, коју је, због пећинске влаге, морао да ложи безмало целе године. Мислим да је отац Серафим себе доживљавао као неког нарочитог чувара печорске обитељи, а можда му је то и било заповеђено. У сваком случају, глас тога немачког барона, великог монаха-аскете, прозорљивог подвижника, увек је био преломан при решавању најсложенијих питања што су се отварала пред братијом манастира.
Отац Серафим ретко је упућивао неке нарочите поуке. У предворју његове строге пећинске келије висили су листови са цитатима из дела Светог Тихона Задонског, па се онај који је долазио к њему често задовољавао већ тим цитатима, као и честим саветом оца Серафима: “Више читајте Светог Тихона.”
Током свих година живота у манастиру отац Серафим је био задовољан најмањим, не само кад је о храни, сну или општењу реч, већ и с људима. На пример, у купатилу се никад није прао под тушем, биле су му довољне две-три ведрице воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш кад воде има колико ти душа хоће, он је промрсио да је купати се под тушем исто што и јести чоколаду.
Једном, негде 1983, имао сам прилике да посетим Дивејево. Тада је то било много теже него данас: у близини се налазио затворен војни град. Старе дивејевске монахиње поклониле су ми делић камена на ком се молио преподобни Серафим Саровски. Кад сам се вратио у Печоре, одлучих да приђем оцу Серафиму и поклоним му ту светињу везану за његовога духовног покровитеља. Пошто је примио овај неочекивани поклон, отац Серафим најпре је дуго стајао ћутке, а затим упитао:
– Шта могу да вам учиним за ово?
Мало сам се запрепастио.
– Ма ништа…
А онда ми је излетело оно најскровитије:
– Помолите се да постанем монах!
Сећам се како ме је отац Серафим пажљиво погледао.
– За то је најпотребнија – рече он тихо – ваша сопствена воља.
Вољу за монаштво поменуо ми је још једном, после много година, у сасвим другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свога земаљског живота и већ готово да и није устајао. Кад сам дошао у манастир, свратио сам да видим старца у његовој пећинској келији. И, неочекивано, он сам заподенуо је разговор о манастиру, о данашњем положају монаштва. То је било за њега веома необично, и утолико драгоценије. Из тога разговора запамтио сам неколико главних мисли.
Прво, отац Серафим је о манастиру говорио с огромном, неизрецивом љубављу, као о највећем благу:
– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је… бисер, то је невероватна драгоценост у нашем свету! Тек ћете доцније ово моћи да оцените и разумете.
Затим је навео и главни проблем данашњег монаштва:
– Невоља данашњих манастира лежи у томе што људи овамо долазе са слабом вољом.
Сад све више схватам колико је дубокоумно било ово запажање оца Серафима. У нама је све мање жртвеног самоодрицања и решености на монашки подвиг – то је оца Серафима тиштало док је посматрао младе чланове обитељи.
Напослетку је изговорио за мене најважније:
– Прошло је време великих манастира. Сад ће плода давати мале обитељи, У којима је игуман кадар да се стара о духовном животу свакога монаха. Упамтите то. Ако будете настојатељ, не узимајте много братије.
То је био наш последњи разговор, 1989. године. Тада сам био обичан искушеник, не чак ни монах.
Моји манастирски другови и ја нисмо ни најмање сумњали у прозорљивост оца Серафима. Сам он врло је мирно, чак помало скептички, гледао на разговоре о чудесима и прозорљивости. Једном је рекао:
– Сад сви кажу да је отац Симеон био чудотворац, прозорљив. А ја, ето колико сам живео поред њега, нисам примећивао ништа. Једноставно – добар монах.
Ја сам, међутим, више пута, у сопственом животу искусио снагу духовног дара оца Серафима. Једном, у лето 1986, пролазио сам поред старчеве келије и опазио да се спрема да замени сијалицу у светиљци на своме трему. Принео сам му хоклицу и помогао. Отац Серафим је захвалио и рекао:
– Једнога искушеника архијереј узео у Москву на послушање. Мислили смо накратко, а он онде и остао.
– И шта с тим? – упитах.
– Ништа, то ти је! – рече отац Серафим, окрете се и оде у своју келију.
Збуњено сам пошао својим путем. Каквог искушеника? Какав архијереј?…
Три дана касније позове ме старешина манастира архимандрит Гаврило. Каже: из престонице му данас телефонирао архиепископ волокаламски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим дознао је да у печорском манастиру има један искушеник с високим филмским образовањем, па моли оца настојатеља да овога пошаље у Москву – хитно су потребни стручњаци за припрему филмова и телевизијских програма поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Прослава ће бити за две године. Искушеник о којем се разговарало био сам ја. Не сећам се страшнијег дана у животу: молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је одлуку већ донео:
– Нећу ваљда због тебе да се свађам с Питиримом! – пресекао је сва моја преклињања.
Тек касније сазнао сам да је за мој повратак у Москву још давно молила и моја мама, с надом да ће ме одговорити од монаштва. Отац Гаврило веома ју је жалио и само чекао повод да ме врати неутешној родитељки. А тврде формулације – то је био његов уобичајени стил.
Наравно, одмах сам се сетио свога последњег разговора са оцем Серафимом о искушенику, као и о архијереју и Москви, па сам одјурио њему у келију.
– Воља Божја! Немојте туговати. Све ће изићи на добро, сами ћете видети и схватити – нежно ме је дочекао старац.
Како ми је било тешко, нарочито у прво време, да опет живим у Москви! Тешко управо зато што ме је, сваки пут кад се ноћу пробудим, пресецало сазнање: задивљујући, неупоредиви свет манастира – са оцима Серафимима, Јованима, Натанаилима, Теофанима, Александрима – далеко је стотинама километара. А ја сам овде, у овој Москви, где ничега сличнога нема.
