Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - О једној хришћанској смрти
Свештенику његова служба открива нешто што није доступно више никоме. Нећу овде спомињати служење Божанствене литургије: оно што се догађа крај престола Божјег у тренуцима Евхаристије – не може се описати. Али и мимо литургије свештенство има изузетне могућности спознаје нашег света и човека, какве су другим људима незамисливе.
Лекар и свештеник неретко присуствују последњим тренуцима земаљског живота хришћанина. Али свештеник је једини сведок последње исповести. Није важно због чега се конкретно каје самртник: људски греси су, по правилу, увек исти. Свештеник тако постаје очевидац, а често и учесник запањујућих догађаја откривања тајне Божје Промисли о човеку.
Древно предање преноси нам Христове речи: “У чему вас нађем, у томе ћу вам судити.” Међу људима приврженим Цркви од давнина се верује да ако се човек пред смрт удостоји да се причести Светим Христовим тајнама, његова се душа одмах узноси Богу, мимоилази сва посмртна митарства.
Често сам се чудио због чега су неки људи (а примера има много) целога живота ишли у цркву, били чак монаси, свештеници или епископи, а стицај околности пред њихову смрт удесио је да умру без причешћа. Други у цркву уопште нису ишли, живели су баш као неверници, а у последње дане не само што су испољавали дубоку веру и покајање него их је, мимо сваког очекивања, 1оспод удостојио причешћа Својим Телом и Крвљу.
Једном сам ово питање поставио оцу Рафаилу (Огородникову). Уздахнуо је и рекао:
– Да, причестити се пред смрт!… О томе се може само маштати! Ја пак мислим да уколико је човек цео свој век проживео ван Цркве, али се у последњем тренутку покајао, па још и причестио, онда га је сигурно Господ тиме даривао за неку тајну врлину. За милосрђе, на пример.
Размисливши мало, отац Рафаило се исправи:
– Мада, о чему ми причамо? Ко може знати путеве Божје Промисли? Сетите се код пророка Исаије: “Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви, моји путеви.” Ми повремено веома сурово судимо људима који су далеко од Цркве! А, у ствари, не знамо ништа…
У јесен 1994. године мени је, у Сретењски манастир, у посету дошао друг с факултета Дмитриј Таланкин. Нисмо се видели много година. Дима је донео тужну вест: професор нашег факултета, велики глумац и режисер Сер геј Фјодорович Бондарчук је на самрти. Дмитриј је у ствари дошао да ме позове да исповедим и причестим самртника – он је био и породични пријатељ Таланкиних.
Нисам имао прилике да Сергеја Фјодоровича сретнем још од студентских дана, али знао сам да је последњих година његов живот био под сенком одвратне хајке коју су на познатог уметника дигле колеге из кинематографског цеха. Сергеј Фјодорович стоички је све издржао. Бондарчук није био само свестрано талентован већ и веома јак, одважан човек. Међутим, његово здравље неповратно је попустило.
Што се тиче духовног живота Сергеја Фјодоровича, он је, иако крштен у детињству, био васпитан и живео у атеистичкој средини, а под старе дане сам спознао Бога. Међутим, вероучење није добио у Цркви, већ из религиозних дела Лава Николајевича Толстоја, чији је геније дубоко поштовао. Толстој је, као што је познато, крајем XIX века свету понудио религију коју је сам створио. Неколико поколења руских интелектуалаца преживело је искушење толстојевства. Код неких је однос према идолу каткад попримао облик правог религиозног поштовања.
Дима ми је испричао да последњих недеља Сергеј Фјодорович не трпи више само физичку бол већ и веома чудне, тешке духовне муке. Пред њега, као на јави, излазе ликови давно умрлих људи, некадашњих познаника – познатих глумаца и колега уметника. Али појављују се у неким чудовишним, застрашујућим облицима и муче болесника не дајући му мира ни дању ни ноћу. Лекари су покушавали да помогну, али безуспешно. Измучен кошмарима, Сергеј Фјодорович кренуо је да уточиште потражи у Толстојевој религији. Но чудновати дошљаци, који су проваљивали у његову свест, само су га још више мучили и ругали му се.
Сутрадан изјутра у стану Бондарчукових дочекала ме је супруга Сергеја Фјодоровича, Ирина Константиновна Скобцева, и њихова деца Аљона и Феђа. У кући је владала тужна полутама. Изгледало је да је ту све испуњено патњом – самога самртника и блиских људи који су га волели.
Сергеј Фјодорович лежао је у пространој соби, потпуно замраченој дебелим завесама. Болест га је веома променила. Преко пута кревета, право пред очима болесника, висио је велик и изврсно насликан Толстојев портрет.
Пошто сам се поздравио са Сергејем Фјодоровичем, сео сам уз његову постељу и нисам могао а да му најпре не кажем с коликом захвалношћу се ми, свршени студенти разних факултета ВГИК-а, сећамо сусрета с њим. Он ми је захвално стегао руку. То ме је охрабрило и прешао сам на оно што је био циљ мога доласка.
Рекао сам му да сам ту да бих га подсетио на драгоцено знање које Црква чува и преноси из поколења у поколење. Црква Христова не само да верује него зна да физичка смрт никако није крај нашег постојања, већ почетак новог живота, за који је човек предодређен. Тај је нови живот бесконачан, а људима га је открио оваплоћени Бог – Господ Исус Христос. Испричао сам и о предивном чудесном свету, бескрајно добром и светлом, у који Спаситељ уводи сваког ко Му се од свег срца повери. И о томе да се за велики догађај смрти и преласка у нови живот мора припремити.
Што се тиче застрашујућих привиђења која сурово муче болесника, потрудио сам се да без околишења изложим учење и искуство Цркве о деловању палих духова на нас. Модеран човек тешко прихвата ову тему. Али Сергеј Фјодорович је из сопственог искуства знао за реалност присуства тих немилосрдних духовних бића у нашем свету, па је слушао веома пажљиво. У предворју смрти, када се човек приближава граници између овог и другог света, некад непровидни духовни застор међу њима копни. Неочекивано, човек почиње да види за њега нову стварност. Главни потрес често потиче од тога што та стварност, која се управо открива, може бити не само агресивна него и уистину ужасна. Људи далеки од Цркве не схватају да човек због неокајаних грехова и страсти постаје доступан духовним бићима која се у православљу називају ђаволима. Они су ти који самртника плаше, између осталог и тиме што попримају облике људи које је некада познавао. Њихов је циљ да човека уплаше, збуне, ужасну и доведу га до крајњег очајања. Душа онда на други свет прелази у стању безнадежности, очаја, без вере у Бога и наде у спасење.
Сергеј Фјодорович саслушао је све то приметно узнемирен. Било је очигледно да је много шта већ и он сам схватио и спознао. Кад сам завршио, он рече да би од свег срца желео да се исповеди и причести Христовим тајнама.
Пре него што ћу остати насамо с њим, морао сам учинити још две важне ствари. Прва од њих није била тешка. Аљона и ја размакли смо тешке завесе на прозорима. Сунчева светлост нагрнула је у собу. Затим сам с укућанима Фјодора Сергејевича за тренутак изишао и, како сам могао, објаснио им да неутешна туга и очајање породице само појачавају душевну бол самртника. Прелазак блиских људи у други живот сигурно јесте тужан догађај, али никако није повод за очајање. Смрт није само туга за човеком који нас напушта већ и велики празник за хришћанина – прелазак у живот вечни. Потребно је свим снагама помоћи му да се припреми за тај најважнији догађај. И никако не треба пред њега излазити малодушан и очајан. Замолио сам Ирину Константиновну и Аљону да поставе празничну трпезу, а Феђу да спреми најбоља пића која имају у кући.
Када сам се вратио Сергеју Фјодоровичу, рекао сам му да ћемо се сада припремити за исповест и причешће.
– Али ја не знам како се то ради – упозори ме Бондарчук у поверењу.
– Ја ћу вам помоћи. Само, да ли ви верујете у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа?
– Да, да! Верујем у Њега! – од срца ће Сергеј Фјодорович.
Затим, као да се нечег сетио, збуни се и додаде:
– Али ја… ја сам све време помоћ тражио од Толстоја…
– Сергеју Фјодоровичу! – рекох ватрено. – Толстој је био велики, изванредан писац! Али он вас не може заштитити од ових страшних привиђења. Од њих вас може сачувати само Господ!
Бондарчук климну главом.
Требало се припремити за обављање Тајне. Међутим, на зиду, пред болесниковим очима и даље је, попут иконе, висио портрет његовог генија. Припремајући се за причешће, Свете дарове могао сам ставити само на комоду испод пишчевог портрета. То ми је било незамисливо! Толстој за живота не само да је одбио да верује у Тајне Цркве већ им се дуги низ година свесно и сурово ругао. И то посебно домишљато управо Тајни причешћа. Бондарчук је све то знао и схватао ништа мање од мене. С његовом дозволом пренео сам портрет у дневну собу, и то је била друга ствар која се морала учинити.
У дому Бондарчукових била је старинска икона Спаситеља у потамнелом сребрном окову. Феђа и ја ставили смо је тако да је болесник види и Сергеј Фјодорович је најзад, оставивши за собом све старо и привремено, извршио оно чему га је Господ Својом Промисли водио годинама и деценијама. Бондарчук се веома дубоко, храбро и искрено исповедао пред Богом, за читав свој живот.
Затим је у собу ушла цела породица и Сергеј Фјодорович се, први пут од свог далеког детињства, причестио Светим Христовим тајнама.
Све је изненадило с каквим је ганућем он то учинио. Чак је израз бола и муке, који није силазио с његовог лица, сада нестао.
Када смо завршили најважније, поставили смо прелеп сто крај болесникове постеље. Феђа је свима сипао по мало црног вина и старог очевог коњака. Направили смо прави безбрижни и радосни празник честитајући Сергеју Фјодоровичу прво причешће и испраћајући га на тајанствени “пут всеја земљи”, којим је ускоро морао поћи.
Пре него што сам отишао, Сергеј Фјодорович и ја поново смо остали насамо. Написао сам на листићу, који сам спустио крај њега, веома једноставан текст Исусове молитве: “Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго.” Сергеј Фјодорович није знао ниједну молитву. Наравно, више није ни био у стању да научи нешто сложеније од овога. Али за тим није ни било потребе! Скинуо сам с руке своју монашку бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како да се с њом моли.
Опростили смо се.
Прошло је неколико дана. Онда ме је позвала Аљона Бондарчук и испричала ми да се очево стање запањујуће променило. Страшна привиђења више га нису мучила. Постао је спокојан, али се некако видљиво удаљио од света. Аљона ми је рекла да често запажа како отац лежи и дуго посматра икону Спаситеља или затворених очију пребира бројаницу и шапуће молитву. Повремено је уснама приносио крстић с бројанице. Био је то знак да физичка бол постаје неиздржива.
Прошло је још недељу дана. На позив начелника неурохирургије у Московској обласној болници, освештавао сам рано изјутра операционе сале и интензивну негу. Тамо су ме нашли Дима Таланкин и Феђа Бондарчук. Сергеја Фјодоровича пребацили су у Централну клиничку болницу; лекари су им саопштили да је сада све питање дана. Код себе сам имао Свете дарове за причест болесника, па смо одмах кренули у ЦКБ.
Сергеј Фјодорович био је у неиздрживим мукама. Када сам му се приближио, очима је дао знак да ме је препознао. У рукама му је била бројаница. Питао сам га да ли жели да се причести. Сергеј Фјодорович јасно је климнуо. Више није могао да говори. Прочитао сам разрешујућу молитву и причестио га. Затим смо, на коленима са целом породицом, крај постеље изговорили канон за исход душе.
У Цркви постоји и посебно молепствије које се зове “Кад се човек дуго мучи”. Ова молитва чита се када се душа самртника дуго и мучно растаје с телом, када човек жели, али не може умрети.
Када сам видео у каквом је стању болесник, очитао сам и ту молитву крај његовог узглавља. У њој Црква сина свог предаје у Божје руке и моли да га ослободи патње и привременог живота. Пошто сам последњи пут крсним знамењем осенио Сергеја Фјодоровича, опростио сам се с њим. Дима Таланкин и ја напустили смо болничку собу а болесника оставили у кругу породице.
Тешко је бити сведок предсмртних мука, али живот тражи своје. Дима и ја од јутра ништа не бесмо ставили у уста, па смо одлучили да свратимо у Мосфилмску улицу, код Таланкиних, да ручамо.
На прагу су нас дочекали уплакани Дмитријеви родитељи, Игор Васиљевич и Лидија Михајловна. Само што им је телефонирала Аљона и јавила им да је Сергеј Фјодорович преминуо.
У стану смо одмах одслужили заупокојену.
Овде бисмо могли завршити казивање о хришћанској смрти изванредног човека и великог уметника Сергеја Фјодоровича Бондарчука – да није било једног више него чудног догађаја који су Дмитрију и мени испричали његови родитељи. Поштено да кажем, дуго сам размишљао вреди ли да то и помињем. Не знам како ће се према причи Диминих родитеља поставити чак и црквени људи, да ли ће је назвати фантазијом или једноставном коинциденцијом… Али, Напослетку, ова прича била је и остаје само тајно породично предање Таланкиних, а они су ми дозволили да напишем.
Дешавају се необичне али сасвим реалне ствари у животу људи, ствари које човеку са стране морају изгледати као случајност или смешна бесмислица. Међутим, за оне којима се то десило, ти догађаји остају као истинска откровења која мењају читав живот и пређашњи поглед на свет.
То је разлог због којег ипак нећу скратити хронику тога дана. Причу двоје потпуно разумних људи – народног уметника Совјетског Савеза, режисера Игора Васиљевича Таланкина, и његове супруге, професорке Лилије Михајловне Таланкине – пренећу у оном облику у ком смо је Дмитриј и ја чули.
Када смо завршили прву заупокојену за Сергеја Фјодоровича, Димини родитељи су нам сметени испричали како се, неколико минута пре него што им је телефонирала Аљона Бондарчук, догодила неразумљива и изузетно чудна ствар.
Седели су у соби и још увек нису знали за смрт свога пријатеља. Одједном се споља зачуло јако, па све јаче грактање врана. Звук се појачао толико да је постао готово заглушан. Чинило се да се изнад зграде нашло небројено јато врана.
Зачуђени супружници изишли су на балкон и пред очима им се указала слика какву никада раније нису видели. Небо је дословно прекрио црн облак птица. Њихови продорни крици били су неподношљиви. Балкон је гледао на парк и на болницу где је, као што су Таланкини знали, на самрти лежао њихов пријатељ. Безбројна хорда летела је управо са те стране. Тај призор навео је Игора Васиљевича на мисао коју он наједном, апсолутно убеђен, саопшти жени:
Сергеј је овог часа умро… То су ђаволи напустили његову душу!
Рече, па се и сам зачуди ономе што је изговорио.
Јато је пролетело изнад њих и нестало међу облацима изнад Москве. Неколико минута касније телефонирала им је Аљона…
Све што се тог дана догодило – и смрт Сергеја Фјодоровича и необичну појаву у тренутку његове смрти – Игор Васиљевич и Лилија Михајловна Таланкини схватили су као поруку умрлог пријатеља. Нисмо их могли разуверити – ни пријатељи, ни Дима и ја, па чак ни сопствена интелектуална скепса. Мада, колико се ја сећам, супружници Таланкини никада више нису говорили о догађајима у којима би се могла назрети некаква мистика.
Мени је пало у удео да их крстим и они су постепено постали хришћани, људи дубоке и искрене вере.
