Беседа Патријарха српског г. Порфирија изговорена 6. јула 2024. године на светој Литургији у цркви Успења Пресвете Богородице у Братунцу
Браћо и сестре, са вером у Бога сабрали смо се данас на ову свету Литургију у многострадалном Братунцу, у предивном крају, у Дабробосанској митрополији, али у крајевима и у местима која су некада била део древне Митрополије зворничко-сребреничке, који имају свој корен и свој почетак још у 13. веку. Та Митрополија зворничко-сребреничка се протезала се све до Ужица показујући на тај начин, као и многе друге митрополије, епархије и Цркве уосталом, да у Цркви и у њеној природи не постоје границе које могу да поделе суштину и да је Црква једна и јединствена. Зато смо се ми, браћо и сестре, сабрали на светој Литургији која је по преимућству пројава Цркве као јединства, јединства верног народа са Богом, али и јединства међу собом. И управо тај печат и ту особину, или боље речи, тај израз своје суштине и наш народ као Црква од кад зна за себе носи и живи том суштином и куца тим откуцајима.
Наш народ од кад зна за себе, од кад је свестан себе и од кад броји своју историју коју знамо данас, у Светом Сави се определио једампут за свагда за оно што се зове Црквом и православном вером. Од Светог Саве до наших дана православна вера је обликовала и изграђивала оно што јесмо, уобличила нас је онакве какве ми себе познајемо, али и онаквима каквима нас знају други народи и читав свет. Од Светог Саве до данас наш народ је понео печат Христов или оно на шта нас сам Господ позива у данашњем Јеванђељу – крст Његов. У Светом Сави ми смо слободно и добровољно послушали реч Христову, узели крст Његов и пошли за Њим. Од Светог Саве смо почели, а кроз векове – пројављујући то своје опредељење непрестано кроз мноштво светитеља Божјих, кроз кнеза Лазара, деспота Стефана у чију деспотовину су се убрајали и ови крајеви, кроз многе подвижнике и светитеље, кроз аскете и мученике, кроз преподобне и свете свештенике, кроз многобројне подвижнике у нашем народу – пројављујемо и потврђујемо да је крст Христов оно што је наш знак, наше име и презиме, и да смо једно не у јединству које се реализује на мноштву и макар добрих идеја и идеологија од овог света, него да нераскидиво јединство имамо управо и само сабирајући се на светој Литургији и да јединство остварујемо, реализујемо, пројављујемо и потврђујемо само кроз Христа и православну веру. Зато смо једно, браћо и сестре, не само онда када живимо у оквирима одређених и једних граница, него где год да се налазимо. Где год да јесмо православни, где год да је Христос наше опредељење ми потврђујемо једно и јединствено припадање светосавском православном српском народу, а Христос је та спона и карика која нас спаја у једно.
Данас смо чули у Јеванђељу да Господ каже: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном, и додаје да ко хоће да спасе душу своју без Њега не може је спасити. Ако да и себе и све оно што има, ако се распе на крсту Христовом, тај не само да се спасава него задобија и стиче истински и прави смисао и суштину свог постојања овде и сада. Шта значи, браћо и сестре, узети крст свој и поћи за Христом? То не значи ништа друго него чинити баш оно што поменусмо, што је учинио Свети Сава и пут који нам је оставио следити. То значи узети Јеванђеље Христово за правило свог живота, за програм свог живота. То значи определити се за систем вредности које нам оставља Господ Христос, определити се за систем вредности који је записан у Јеванђељу Његовом, а то значи пре свега разумети оно на шта нас подсећа Господ на другом месту, а говорећи о истом, да ко хоће да спасе душу своју без Њега, да ко воли оца или мајку више него Њега, да ко воли више себе него Њега – тај је изгубљен, тај не може стећи мир, радост, истинску лепоту, суштину и смисао постојања овде и сада. Међутим, онај који се определи за Христа – задобија све! Одрећи се оца и мајке, волети Христа више од било чега на свету не значи презрети и одбацити оно што је своје, већ напротив! То значи задобити брата, сестру, пријатеља и рођака на истински и прави начин. То значи успоставити заједницу и јединство са ближњим кроз Христа, а онда та заједница и јединство постају нераскидиви и овде имају своју снагу, овде имају свој смисао и лепоту, али све то задобија пуноћу и продужује не напросто биолошко трајање, него продужује пуноћу у Царству Божјем и у вечности.
Зато, браћо и сестре, знамо шта значи узети крст Христов. Знамо да узети крст Христов и поћи за Њим значи определити се за Његове вредности, за Његово Јеванђеље; значи понекад бити сметња онима који би хтели себе да наметну као правило; значи бити препрека за остваривање циљева оних који би хтели да се њима поклонимо и да усвојимо њихове системе вредности; значи усвојити систем вредности у којем човек не значи оно што смо ми научили, у којем човек не значи оно што ми знамо да јесте човек; значи, дакле, бити сметња свима онима који не прихватају вољу Божју за закон живота, који неће Христа за правило живота, него хоће разне идеје и идеологије које неретко дехуманизују човека – дакле, дехуманизују и нас – узети за правило живота и наметнути свима и свакоме милом или силом. Ако не милом, онда измишљати и проналазити разне методе које би се могле прихватити као да се не препозна да ту нема Христа, па када и то не пролази, онда није страна ни сила, није страно наметање на силу.
Ми, браћо и сестре, зато што смо се слободно определили за Христа, поштујемо слободу свачију. Веру у Христа и у Јеванђеље Његово, будући да се Он никоме не намеће, не можемо али и нећемо – иако знамо да је у Њему истина, пуноћа, мир и радост – да намећемо било коме. Међутим, ни на који начин, ни милом, ни силом, не можемо се одрећи Христа, тј. своје православне вере, а то ништа друго не значи него одрећи се себе и свога, знајући да све што смо добили и што имамо јесте дар Божји, да бисмо умножавали тај дар међусобно, да бисмо били здравији, нормалнији, исправнији и Богу милији, а онда самим тим могли без комплекса и предрасуда да будемо отворени и за друге, да их прихватамо у њиховом опредељењу и њиховој слободи и да у свему ономе што је добро у њима и код њих може да обогати нас, а у исто време да и ми можемо да обогатимо њих.
Зато, браћо и сестре, сабрани овде на овој светој Литургији, помолимо се Богу да увек будемо у свему што до нас стоји једно са Христом, али и једно међусобно, недозвољавајући да никакве границе од овог света – вештачке, неисправне, неретко и неправедне – могу бити нешто што је дистанца међу нама, него да увек у молитви, у свему што је добро и у свему што је врлина, следећи Христу будемо Црква Његова и тако као један и јединствен православни народ славимо једним устима, једним умом и једним срцем Њега, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада увек и у векове векова, амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
