Беседа Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. јула 2024. године на парастосу на градском и војничком горбљу у Братунцу
Браћо и сестре, сабрали смо се данас у Братунцу, прво на службу Божју, на божанствену Литургију, пред олтаром свете и животворне Тројице – Оца и Сина и Светога Духа, а сада и овде на парастосу, код гробова наших мученика, да бисмо били ближи Богу, једно сa Богом, а када смо у близини Његовоj ближи смо и једни другима, када смо једно са Њим једно смо и међу собом. Данас смо једно у Духу Светом, ми овде сабрани, сви наши сународници где год да се налазе, сваки од наших савременика који велича Име Божје, али најблискији смо данас са нашом браћом и сестрама, који су овде, на подручју Средњег Подриња и Бирча, мученички пострадали пре тридесет и две године.
Наша нераскидива блискост овим молитвеним сабрањем потврђује се и са свима онима који су, где год нас је било, непрестано страдали у време отоманске и аустријске окупације и владавине, у Великом рату и од усташа у Другом светском рату. Штавише, свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Једно смо са свима њима – светим мученицима пострадалим за крст часни и слободу златну. Једно смо, срца уздигнутих у молитву Васкрслом Господу за нашу невино пострадалу браћу и сестре. Чврсто смо уверени да се и они моле за нас, да се радују нашим молитвама, нашем саборовању у молитви, пламичку сваке прислужене свећице, радују се што се сваке године све више и више православних Срба овде окупља, јер је то залог и потврда да њихова невина жртва никада неће бити препуштена забораву. Радују се што се наше сећање на њих изражава на хришћански начин и потврђује православљем у пракси, онако како нас је учио Свети Сава и сви свети из рода нашега, а то је молитвом Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу.
Знајте добро, браћо и сестре, наши невино пострадали родитељи, деца, браћа и сестре, сународници, истински су мученици, а први Мученик који је невин, без икаквог греха, пострадао страшном мученичком смрћу на крсту јесте Сâм Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Стога су и наша браћа и сестре Средњег Подриња и Бирча својим страдањем постала налик Њему, Сину Божјем, њихова жртва и страдање поновљена је жртва и распеће Христово на Голготи овог краја на којој данас стојимо. Ето чиме су задобили близину Христову и смелост да се моле Њему и Пресветој Богородици за нас да и ми, попут њих, будемо победници у нашим борбама, у нашим ратовима. Али, браћо и сестре, ми данас нећемо да водимо ратове оружјем које фабрикује овај свет. Ми хоћемо да се боримо молитвом, вером православном, хришћанским васпитањем, знањем и образовањем; врлином, добрим, милосрђем, солидарношћу, племенитошћу, саосећањем, и уопште културом утемељеном у нашем духовном наслеђу, али и исто тако и привредним напретком и благостањем. То треба да буду наша главна оружја, а превасходни циљ наше борбе је мир. Да наш народ и сви народи живе у миру и међусобном разумевању и поштовању. Бијемо битку за сваки напредак, за народну слогу, за јединство, али не јединство у било чему, него искључиво у добру и чињењу добра.
То су наше данашње борбе. Када војујемо у биткама за мир и будућност наше деце, чињење добра свима и свакоме јесте наш главни метод, јер када чинимо добро тада смо у миру са собом и са целим светом, тада градимо будућност како наше деце, тако и сваког другог детета, чије год оно било и како год се звало. Само тада жртва коју су поднела наша браћа и сестре, на овим просторима пре тридесет и две године, није била узалудна иако је исувише болна. Искључиво оваквим животним залагањем, оваквим егзистенцијалним настројењем сведочимо да су наше невине жртве побијене од руку злочинаца само зато што су православни Срби, али да баш због тога што су православни нису, нити могу бити побеђени. Тада и они на Небу и ми овде на земљи можемо спокојно, са светим апостолом Павлом, да кажемо: Добар рат ратовах! и победоносно ускликнемо: Христос васкрсе! Или, песнички речено: Православље свето побеђено бити не може, јер сила Васкрсења у њему обитава!
Али бол, шта ћемо са болом који осећамо данас пред овим олтаром наших мученика? Зар бол сваког човека био он хришћанин, муслиман, агностик, или нешто друго није терет који раздире у једнакој мери сваку душу људску? Отуд знамо да исти бол осећају и наше комшије и да нам је заједнички именилац туга. Тиме су све невине жртве достојне молитве и свака има име и презиме. А име и презиме не означава границу бола! Зато нам ни на крај памети није да потцењујемо или умањујемо жртве других народа. Напротив, Бог нам је сведок да се, као православни хришћани, клањамо пред сваком недужном жртвом, јер је једнако вредна и света и достојна молитве, било да је бошњачка, хрватска или српска. Међутим, нама браћо и сестре, за истинитост српских жртава, за свете мученике Христове, за нашу духовну победу, не треба ничија писана потврда, а најмање извршилаца и њихових сарадника.
Болу мајки Братунца не треба писана потврда. Сузе мајки Братунца, сузе мајки Бљечева, Гниона, Осмаче, Поточара, Карна, Вијогоре, Осредака, Чумавичја, Залазја, Ратковића, Брежане, Загона, Крњича, Саса, Магашића, Јежештице, Подравања, Факовића, Бољевића, Бјеловаца, Сикирића, Кравице, Метаљка, Руповог брда, Брацана, Ванџића, Доње и Горње Каменице, Глођанског брда, Козјака, Маскалића потока, Широког пута, Трешњице и других места, непрестано теку и пеку и без камера и заслепљујуће светлости рефлектора медијских машинерија, које конструишу стварност. Бол и сузе мајки братуначке голготе више су него стварне и моћније од сваке лажи. Зато нам нису потребна никаква и ничија гласања и потврде. Истина о страдању ниједних невиних жртава не сме се игнорисати, нити њоме манипулисати.
Не смемо и не можемо никада заборавити четворогодишњег Димитријевић Александра и његовог дванаестогодишњег брата Радислава убијених снајпером; четворогодишњег Владимира Гајића убијеног гелером од гранате док се играо у свом стану у Братунцу; Биљану Николић од 7 и Зорицу Божић од 12 година; дванаестогодишњака Слобода Стојановића кога је заклала Елфета Весељи када се вратио по свог пса, а само у запаљеном селу Кравице је у једном дану без једног или оба родитеља остало стотину и једно дете.
Говорио сам прошле године о мајци Добрини која у руци држи лобању свога сина Живана. Њен крик се и данас пролама над овим мученичким просторима. Добрина је мајка мученица. Све мајке које су изгубиле своју децу, мученице су. Поновићу и понављаћу стално да нико нема ексклузивно и изузетно право на бол! Бол не боли више или мање зависно од имена! Бол разара и Сафетову и Живанову мајку! Зато остајући у благословеној атмосфери молитве, у име свих мајки наших невиних жртава, завапимо речима светог владике Николаја, једином Победитељу смрти и бесмисла: О, Васкрсли Христе, о Царе царева, утри нам сузе, прими српске жртве, где се вечно живи и вечно се пева! Амин. Нека је вечан помен свим невино пострадалима у Средњем Подрињу и Бирчу. Христос васкрсе!
Извор: Инфо-служба СПЦ
