Овај величанствени и прелепи храм који је саграђен у руском стилу види се из даљине. Он увек лепо испада на фотографијама без обзира на то да ли су у позадини изоране њиве, смарагдно зеленило или поља сунцокрета. Зато лети овамо често долазе људи који радо фотографишу живописна напуштена здања. Да, Петропавловска црква је данас полусрушена и налази се посред поља у дословном смислу речи. Место на којем се налази данас се обележава као чистина Једлово. Не село са црквом или без цркве, већ чистина. А то значи – место на којем одавно нико не живи.
Дана 20. јула, први пут након скоро читавог столећа, у Петропавловском храму је служена Света литургија. Служио ју је симбирски и новоспаски митроплит Лонгин. Зашто би неко служио у полусрушеном храму поред у чијој близини нема, а највероватније више неће ни бити чак ни запуштног села? Вероватно је то питање које људи ових дана најчешће постављају.
Али прво да кажемо нешто о историјату Петропавловске цркве, премда се о њему зна врло мало.
Село Једелово на речици Јерусалимки је око 1675. године основао кнез А. П. Једелов. Његов син, И. А. Једелов је 1729-1737. године саградио сеоску цркву у част апостола Петра и Павла и село је променило назив у Петропавловско, „А и Једелово“, које је улазило у састав Бујинског среза Симбирске губерније.
Дрвена црква је изгорела пред крај XIX века и 1895. године је на њеном месту саграђен нови камени храм по пројекту симбирског архитекте В. Л. Ивановског који се чудом сачувао до данас. Црквени клир се састојао од свештеника и двојице црквењака. Од 1863. године у Петропавловску је радила државна школа. У селу је 1913. године било 127 кућа са 883 сељана.
У селу је 1922. године отворено друштво колхозника „Савршенство“. Има сведочанстава о томе да је било покушаја да се храм сруши, али да је опстао. Нема података о томе да ли су га колхозници користили, али нема ни трагова преграђивања или адаптације за било какве економске потребе. Крајем 1960-их и почетком 1970-их година колхоз је почео да пропада, а Једелево је почело да изумире. Обједињено је са суседним селом Нови Маклауши. Кад је тамо пребачена једелевска школа у селу више није било посла и становници су га напустили. То се десило 1973. године. Од старинског и великог села остала је само напуштена Петропавловска црква посред села и исто тако полуразрушеног гробље...
Неколико дана пре службе православни добровољци су очистили храм и простор око њега.
– Око храма су били жбуње и коров. И унутра је требало све очистити. По благослову владике позвао сам наше мајнске парохијане и позвали смо православну омладину из града. Окупило се више од двадесет људи. Очистили смо уз Божију помоћ: покосили смо траву и посекли смо дрвеће и жбуње. Створили смо минималне услове да би се овде могло обавити богослужење, каже намесник Мајнског округа јереј Арсение Розин.
Паохијани храмова из Уљановска и радничког насеља Мајна (данашња чистина Једелево се налази у Мајнском рејону), као и становници суседних села су се 20. јула окупили на богослужењу.
Служба у оскрнављеном и забаченом храму, како кажу учесници у њој, истовремено изазива и радост и тугу. Нико није могао да остане равнодушан, посебно кад су се узносиле посебне молбе „за почивше становнике села овог, све оне који су на овом месту сахрањени“ – односно, за све људе који су некада живели у напуштеном граду, за све оне који су се молили и служили у овом храму. А после литургије је служена литија по Васкршњем чину и чуло се: „Христос воскресе!“
– За мене је путовање овамо имало врло велики значај, – каже становница Уљановска Светлана Кочеткова. – Овамо су дошле три генерације наше породице: ја, кћерка, њени муж и деца. Често обилазимо света места, али обично уређена: Сергијеву лавру, Дивејево, наш Жадовски манастир... Наравно, овде у полуразрушеном храму, утисци су посебни. То је несрећа целе наше земље: нажалост има врло много оваквих храмова. Толико бих желела да се овде једнога дана поново појави живот и да се чују молитве које се узносе Господу нашем Исусу Христу...
После службе митрополит Лонгин се обратио свима онима који су се у Петропавловском храму окупили молитвено и с надом у његову обнову:
– Сваки разорени храм је бол за сваког верника, између осталог, и за мене. И то је огроман проблем целе Руске Православне Цркве. Уништавање нашег народа почело је управо од покушаја да се у њему униште вера и Црква. У периоду 1920-1930-их година били су затворени практично сви храмови и манастир. Бољшевици су читаве области проглашавали безбожнима и једна од њих био је „завичај Иљича“ – наша Уљановска област. Људима су говорили: „Попови су вас плашили и варали, а ми ћемо сад затворити све цркве, истераћемо попове и монахе и живећемо како ми хоћемо!“ Затворили су, истерали су и почели су да живе... И дочекали смо то да данас видимо празна села. А село је корен нације. Људи који живе на својој земљи и који се баве земљорадњом у дословном смислу чине корен сваке земље.
Веома бисмо желели да сви напуштени и разорени храмови буду обновљени. И ова предивна Петропавловска црква. Здрав разум каже: „А за кога?“ Па овде нико не живи, има четири километра до најближег села... Али пошто храм и даље стоји, пошто је преживео све перипетије ХХ века, то значи да постоји воља Божија да се он сачува и да је некоме потребан. Ја у то верујем.
Треба подсећати да су се храмови градили како би се Богу узносиле молитве. Храм живи од богослужења. И ако се у њему обавља служба, то значи да се без обзира на све – на штету коју су му причинили време и људи, на скрнављење и на одсуство сталних парохијана – живот овог храма наставља. Желим да он живи. Зато служим овде и желим да служим у свим таквим црквама на територији области у којима се то може чинити.
У многим случајевима још увек није могуће да се у потпуности обнове историјски разорени храмови, али ћемо се трудити да их конзервирамо како бисмо спречили даље пропадање.
Помолите се, браћо и сестре, да Господ пошаље људе до којима је је стало, у чијем срцу ће се распламсати бол и туга због оскрнављених светиња нашег града. Молим вас да се помолите да Господ пошаље делатнике на Своју њиву. Веома желим, не само да храмови буду сачувани и рестаурирани, већ и да се људска срца промене, да се људи враћају Богу. То није срамота и није страшно. Ако у основи живота сваког човека и друштв буде вера у Бога, наш живот ће бити другачији. Волећемо своју домовину, поштоваћемо своје родитеље, а родитељи ће се бринути о својој деци. Чинимо све оно добро што човека чини човеком, а народ народом. Нека би дао Бог да се то оствари!
Превод са руског приредила
редакција портала "Ризница"
Извор: Рravoslavie.ru
