Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог мученика Евдокима, Госпојинске покладе, у уторак 13. августа 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског, у Војном Селу код Плава.
Саслуживали су: протојереј Бојан Радуновић, свештеник Митрополије црногорско-приморске, протојереј Рајко Рајковић, старјешина цркве Светог Ђорђа у Ћуприји, јереј Миленко Ралевић, парох трепачко-шелукарски и горњеполимскогусњски, ђакон др Дарко Микић и архиђакон Јаков Нинковић.
Данашњи празник и црквено-народни сабор у спомен на годишњицу освећења храма Светог Николаја, сабранима је честитао Преосвећени Епископ Методије.
„На здравље и на спасење света Литургија и овај дивни празник и спомен освећења овог храма у којем се сабрасмо у Војном Селу као Христови војници да се помолимо Христу Богу нашем и причестимо Светим Тајнама Његовим и пажљиво слушамо оно што нам Он поручује кроз вјекове до данашњег дана, роду људском, и до краја свијета и вијека, ако Бог да. Пажња, је цио човјек, то је говорио Владика Атанасије блажене успомене херцеговачки Владика, говорио је да је човјек пажња. Христос је говорио: Стражите, значи будите пажљиви као на стражи. Шта то значи? То значи да не будемо опијени мислима, које се врзмају по нашој глави и оптерећени бригама, па каже Христос: Не брините се будите овдје, присутни, пажљиви, немојте лутати у тим просторима менталних апстракција у којима се човјек изгуби и осјећа несигурност и страх“, казао је Владика, додавши да је то једино мјесто гдје Бога нема, у нашим менталним апстракцијама и страховима.
„Зато су ти присутни страхови и несигурност, то је основна, главна и преломна тачка духовног живота. О томе су говорили сви Свети Оци, о трезвеноумљу, то значи о трезвењу, неопијености мислима које се врзмају по нашој глави. Ум је као један покварени инструмент који само производи мисли, а ми када се с њима поистовјећујемо и вежемо се за њих онда нас оне увуку у те спирале непостојећих свјетова у којима онда губимо огромну снагу, енергију, вријеме и живот пролази поред нас. Ту се онда дешавају страшне и мрачне ствари по наговору демона, јер је то простор кроз који демонска сила утиче на човјечју душу, кроз простор ума односно мисли и помисли. Зато је битно трезвење“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Кад дођемо на свету Литургију, поучавао је Владика Методије, кад се она заврши и кренемо кући, и све остале тренутке у животу, увијек треба проводити тако да будемо у трезвењу и да ослушкујемо шта нам ови гласови овдје, у овом животу, шта ће нам Бог преко њих поручити да бисмо чули Његов тихи глас.
„Тишина је језик којим Господ говори, Дух Свети доноси мир и спокој у души, гдје је бура у мислима ту нема Духа Светог, ту је пометња, метеж, то је простор у којем је човјек изгубљен. Данашња дијагноза људског рода и кроз све вјекове, поготово ко се не труди на путу спасења и не бави се трезвеноумљем и молитвом, јесте изгубљен у мислима и у мишљењу. Лако ћете препознати себе и тај тренутак кад осјетите зебњу, страх и напетост, одлутајући у те мисли, да сте изашли из простора у коме Господ и Дух Свети пребивају. Овдје, у овом тренутку, и сада је Бог са нама. Све оно што нам слиједи у времену које долази, то не постоји, то ће постојати тек када дође, а ми у својим мислима и страховима и у зебњи пребивамо од наступајућих догађаја и околности који нам долазе у сусрет. А Христос је стално говорио у Јеванђељу: Не бојте се. Не излазите из овог тренутка у коме се сусрећемо са Господом. Не излазите из трезвења, не идите у те мисли и у те зебње и страхове. Не можете ништа свом расту допринијети, нити једну длаку учинити оваквом или онаквом на својој глави, а камоли да промјените оно што нам долази у сусрет, него имајте повјерења у Бога“.
„Тиме ћемо сачувати свој спокој и мир у душама својим. Само ће нам вјера и повјерење у Господа учинити то да останемо трезвени и да се не губимо у својим мислима и помислима. У мјери нашег повјерења у Њега, Његову силу и моћ и заштиту и то дубоко осјећање Његове присутности колико имамо, у тој мјери ћемо бити мирн и и спокојни и ићи путем спасења и пребивати у миру и дубокој духовној радости из које се рађа после љубав“, казао је Преосвећени Епископ, подсјетивши на јеванђелску причу о Марти и Марији, које су, када је Христос дошао, пошто је рушио тадашње друштвене обичаје, код њих у кућу, а које су имале брата Лазара Четвородневног којег је Христос кад је умро после оживио.
„Кад је говорио је и проповједао у њиховој кући, Марија је сјела крај Његових ногу, а то је било незамисливо, да жена сједне крај ногу Учитеља гдје је било мјеста само Његовим ученицима, дакле, мушкарцима. Женама је било са прегачом мјесто у кухињи да припремају за ове који долазе, гостима да их дочекују и да спремају вечеру и гозбу. Марта, кад је видјела како њена сестра њој ништа не помаже, она сама, растрже се трчећи да их што боље угости и спреми вечеру, кад јој је додијало пришла је Христу па Му приговорила: Зар тебе није брига што се ја овдје оволико трудимо, а ова моја сестра неће ни да погледа на мене, ни да ми ништа помогне. Он јој тада благо каже: Марта, Марта, два пута јој понавља име, да је благо, са саосјећањем и милостиво прекори, Трудиш се и бринеш за много. Не да то није потребно, потребно је, али је Марија бољи дио изабрала. Није рекао добар је дио она изабрала, а ти ниси, добар је и један и други, али је Марија бољи дио изабрала да слуша ријеч, односно храну, храну која остаје за живот вјечни, науку Господњу“, поручио је Владика Методије.
По Владикиним ријечима, храна коју припремамо данас јесте, а сјутра прошавши кроз нас иде на нечиста мјеста, одржава нас у животу, потребна је и неопходна, али није најбитнија и најважнија.
„Најважнија и најбитнија је духовна храна, а Марија је пажљиво слушала Његове ријечи спасења. То је позив и призив свима нама који смо с еовдје окупили на овој светој Литургији да се духовном храном и гозбом гостимо. Сјешћемо после да се, ове Марте што су спремиле, мало послужимо, али су Марте овдје дошле да чују и ријеч Господњу, и то је битно. Треба се трудити и радити и о спремању трпезе и овим земаљским стварима, али не треба изостављати науштрб њих оно што нам је најпретежније и најважније, а то је пажљиво слушање ријечи Божје. Усвајање, обдјелавање своје душе да се припреми земља наше душе да се божанско сјеме Његове ријечи прими у нашу душу и наше срце и да да, ако Бог да, многоструке плодове“.
„Бог вас благословио, дао вам мира и спокоја, вјере на првом мјесту јер Бог све даје, па и вјеру даје. Зато је онај родитељ који је сина довео да му излијечи Господ кад му је рекао: Вјерујеш ли? А он каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дај, улиј ми ово вјере што ми недостаје. Да нам да Господ вјере да идемо путем Његовим, имајући повјерења у Њега и пребивајући у трезвеноумљу, миру, спокоју, молитви, да ове кратке дане овог пролазног живота што достојније проведемо и кроз њих прођемо и да ту задобијемо вјечно спасење као заједница, а не као појединци и са Христом Богом нашим, у свјетлости лица Његовог пребивамо, ако Бог да, славећи Га са Оцем и Духом Светим“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Након одслужене Литургије Преосвећени Епископ је преломио славски колач.
Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави. Домаћин овогодишње славе било је братсво Турковић.
