ИСТАКНУТО:

Стазама Светог Василија Острошког

01.02.2017.

Епископ Григорије: Зашто је Свети Сава најважнија личност овог поднебља кроз вијекове?


Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије поручио је на Светосавској академији у Требињу да људи треба да брину једни о другима, као и да се овај свијет мора разумјети као од Бога даровани виноград и угледати се на доброг виноградара, који се кроз виноград креће пажљиво и брижно, пазећи да чокоти увијек стоје тако да не сметају ономе поред себе…

 
Зашто је Свети Сава најважнија личност овог поднебља кроз вијекове? Ово наизглед једноставно питање на први поглед нуди мноштво одговора. Не би било довољно да кажемо како је он највећи и најбољи зато што је био Немањин син, зато што је издејствовао аутокефалност наше цркве, што је био монах и епископ, зато што је био мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Сви ови одговори, иако тачни, нису довољни, јер у нашем народу бјеше и много других таквих. У чему је онда тајна лика Светог Саве? Постоји једна димензија Савине личности која је била пресудна да он постане крајеугаони камен постојања и опстанка нашег народа. Свети Сава је први човјек који се свим својим бићем опредијелио да у наш народ уведе ред – закон. С том намјером он пише Хиландарски типик, Студенички типик, преводи на наш језик Номоканон, законоправило које је уређивало како црквени, тако и грађански живот. Иако је, дакле, хришћанство несумњиво имало коријена на нашим просторима и прије Светог Саве, иако се за Јеванђеље у овим крајевима чуло још у вријеме апостола, а поготово у вријеме светих мисионара Ћирила и Методија, Свети Сава први организује Цркву распоређујући епископе као маслине, како пјевамо у тропару њему посвећеном. На друштвеном плану он се бави двјема најважнијим дјелатностима за живот једне заједнице – просвјетом и медицином. Због тога је, по мом дубоком увјерењу, Сава Немањић показао да је његова визија била далекосежнија од визије свих других великих духова који су постојали и постоје у нашем народу. Ако би данас Свети Сава дошао у Црну Гору, своју постојбину, у Херцеговину, своју земљу хумску, у Србију, своју отаџбину – видио би да ни послије толико вијекова његова визија није остварена, али да је и сада, као и тада, најважније управо оно за шта се и он борио: ред, поредак, право и правда, просвјећивање и лијечење људи. Видио би Свети Сава како га ми на данашњи дан свечано прослављамо, али нисам увјерен да би једног таквог прегаоца наше слављење и похвале, наше велике ријечи, учиниле срећним. Увјерен сам да би нас питао зашто влада безакоње, зашто нема реда, зашто смо запустили школе и болнице, и, оно најважније и најболније за Светога Саву и тада и данас – зашто се свађају браћа? Зашто мрзе један другога, завиде и убијају? Зашто лажу, отимају и пљачкају? Некако сам увјерен, браћо и сестре, да би се Свети Сава у винограду који је лично засадио осјетио странцем и дошљаком. А ми, када би нас он опоменуо и упутио да чинимо оно што је он чинио, не бисмо то прихватили с одобравањем. Но, да не бисмо све гледали само са тамније стране, послије ових опомињућих ријечи имам потребу да, као један од вас, и као неко ко сједи на престолу који је Сава основао и утврдио, не понављам већ много пута изречене ријечи о томе ко је био Свети Сава и шта је све радио. Насупрот томе, покушаћу да, у духу светога Саве, вечерас у овом Савином граду, у Требињу, кажем и предложим шта бисмо можда могли да радимо, не бисмо ли наша земља, наш град и ми сами макар мало заличили на онакво мјесто и људе каквим нас он жели видјети, и какве нас, као Христов ученик и слуга и наш отац, жели извести пред лице Божије као свој народ.
 
    За ову прилику, коју сматрам изузетном привилегијом и чашћу, одлучио сам да вам пренесем једно своје размишљање о нашим животима, поредећи град и виноград. Због тога што виноград, као и град, не може да постоји и опстане без онога за шта се Сава, наш отац и путеводитељ, борио свим својим бићем, а то су ред, здравље и наука, али исто тако и мир и помирење.
 
    Ако град упоредимо са виноградом, видјећемо да му је сличан не само по томе што може бити у долини или на бријегу, него и по много чему другом. Ако је плод винограда чаша вина у којој се огледају и виноградар и виноград, онда би огледало једног града и његових становника били ред и чистоћа, њихово здравље и образовање, али понајвише сјај њиховог ока, свјетлост образа, здравље тијела, радост срца и смирење духа. Као што виноградари радо дијеле чашу вина, тако би и грађани у сусрету једни с другима требало да дијеле радост, да се радују један другоме. Кад год сретнете радосног човјека, знајте да је његова радост плод рада пуног љубави, свеједно да ли је радио у граду или у винограду. У основи ријечи радост стоји ријеч „рад“, а кад ту ријеч прочитамо унатраг – онда добијамо „дар“. Као да је суштина у томе да наш град – виноград прије свега треба да схватимо као дар.
 
    Тако ћемо и јеванђелску причу о злим виноградарима схватити као поуку да смо сви у винограду Великога Доброга Виноградара. Тада ћемо разумјети питање које нам поставља прича из Јеванђеља – јесмо ли синови или најамници у винограду – граду? Ако смо најамници, онда нећемо бринути ни о здрављу, ни о образовању, ни о било чему важном за град и виноград. Бринућемо се само за себе и бићемо просто крадљивици њихових плодова којих ће тако бивати све мање и биће све неукуснији. Штавише, на крају, бићемо протјерани из винограда – града, из овог дивног Божијег свијета.
 
    Стога, виноградари, а поготово владари: пазимо на своје винограде – градове, да се не постидимо кад дође Господар или Његов Син, а у нашем случају то би могао бити и Свети Сава, који је читав свој живот посветио добробити нашег града, нашег винограда. Зато нам је потребна култура, образовање, знање и, изнад свега, љубав према винограду, љубав према свакој улици, сваком човјеку, према свему. О, када бисмо само знали каква је брига потребна, нико се не би отимао да буде владар – виноградар ако нема свијест о Великом Виноградару – Господару. Свети Сава је због тога најдивнији узор и учитељ јер је не само богонадахнутим ријечима него и дјелима показао да му је до града, до његовог рукосада – винограда, стало више од свега. Показао је то тиме што је увијек био спреман да себе жртвује, склањајући се, онда када је то било потребно, у манастир, враћајући се, када је то било потребно, у град и у свијет, и, што је најузвишеније, одлазећи добровољно са власти и одричући се части, како у младости световне, тако и у старости духовне, у чему, авај, има толико мало сљедбеника, и то баш међу нама, који га радо величамо само ријечима.
 
    Уколико схватимо да је служење у граду, у винограду, у овом нашем свијету, у синовској оданости, једини исправан пут, тада нас прожме страх од оних ријечи да ће Камен = Христос, Син Онога који засади виноград и Камен који одбацише зидари – разбити све нас немарне и често зле виноградаре. Зато се молимо за сваки град, да буде сачуван од глади, поплаве, пожара, најезде туђинаца, међусобног рата. Молимо се за оне који управљају градом, за путнике, морепловце, за оне који се сјећају сиротиње, за сваку душу растужену и намучену којој је потребна милост и помоћ Божија.
 
    Иако смо у таквом стању да бисмо се сигурно постидјели Светога Саве када би се у у овом часу појавио међу нама, ипак нема мјеста очајању. Велика је утјеха то што се виноград увијек изнова може обнављати и оживљавати. Чим га дотакнемо својом љубављу и добротом, он почне да зелени и руди и да плодове преслатке дарује, стоструко награђујући сваку кап нашег зноја и сваки дах наше бриге. А онда се радују Господар и Његов Син, и ми са њима као синови и насљедници, а не као најамници и несрећни узурпатори. Тада пребивамо у Истини, тада постојимо као истинска бића. А то би значило да бивамо непоновљиви и непролазни, као што такав може бити и наш град и наш свијет. Зато, на крају, дајмо све од себе да се угледамо на доброг виноградара који се кроз виноград креће пажљиво и брижно, пазећи да чокоти увијек стоје тако да не сметају оном поред себе: када је потребно другом чокоту – да му праве хлад, а кад му је потребно сунце – да му не праве осјен. Тако и ми пазимо један на другога не чинећи ништа нажао ономе који је поред нас; и као што виноградар брине о здрављу сваког чокота, јер је оно повезано са здрављем цијелог винограда, тако и ми бринимо за свакога од нас, био он господар или слуга, јер је сваки вриједан пажње. А од здравља и пажње према једноме од нас зависи здравље свих.
 
    Виноградар брине једнако за све, за младе и за старе чокоте, за оне који доносе слабији плод и за оне који рађају бољи род. Кад прође зима, виноградар све сувишно и сухо, све што у себи нема живота или може отежати живот, сјече и у огањ баца. Тако и ми, кад прође зима, можемо да очистимо наше градове од свих нечистоћа, сви заједно, добровољно, без плате. Плата ће нам бити радост заједништва. Као што кад гране сунце, почињу и ступају на снагу труд, знање и непрестана брига о здрављу винограда, тако и ми кренимо свако на свој посао у граду или гдје год да живимо.
 
    Виноградар окопава, залива, штити, обилази, бдије над виноградом, гледа у небо и моли за благорастворење ваздуха, за повољне кише и топле дане. И тако све док жарко љето, у августу и септембру, својим топлим зракама не покрене дивно чудо зрења. Тада он бере грожђе, окушајући од најљепших плодова, а на лицу му је осмијех пун радости. Док на бријегу или у долини у позну јесен жутоцрвени лист винограда трепери, у подрумима виноградарева душа стрепи над вином које ври и тражи пажњу све док не сазри. И, на крају, кад послужи госте чашом плода свог винограда, сав његов труд постаје чиста благодатна радост. Он точи вино, пије и пјева с пријатељима, и тако кроз читаву златну јесен и тиху хладну зиму, уживајући у благодарности и срећи коју доносе плодови рада у винограду. То је, у ствари, плод његовог рада и пажње праћене љубављу. У чаши црвеног вина види се труд виноградарев и открива какав је он човјек и какав је виноград у коме је то вино настало. Исто тако и ми у сваком сусрету, у сваком поздраву и на сваком лицу можемо видјети плодове нашег рада у данима слава и сусрета, у супротном – наше славе биће дани свађа и оговарања, безумног понашања и испразних сусрета…
 
    Драги моји, увјерен сам да говорим у духу просвећенога ума Светога Саве ако кажем да у сваком граду и у сваком винограду у трептају међусобне доброте и љубави треба да пролазе зиме и дани светковина и вина, и да кад наступа прољеће и љето чинимо од себе најбоље и највише што можемо за наш град и крај и земљу и једни за друге. И тако све увијек, али не у круг, него се спирално пењући ка висинама на којима нас радосно чека Свети Сава пред престолом Христовим… У име Светог Саве на крају вас поздрављам једним поздравом, којим људи наздрављају једни другим у светосавкој Херцеговини: Живјели браћо и сестре, даме и господо и ви драга дјецо потомци Немањића, у радости до старости, у љубави довијека! Амин Боже дај!