23.03.2017.

Епископ новосадски и бачки Иринеј: Крст је обележје Хришћанског бића, спасоносни знак укупног нашега живота на земљи


У Крстопоклону недељу, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду,  Свету Литургију служио је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. У својој архипастирској беседи Владика је сабранима поручио: „данас је Празник Крста и Празник Васкрсења Христовог, а ми нисмо само неми посматрачи, него и учесници ових догађаја". Беседу Епископа бачког преносимо у целости:

Повезано:



Драга браћо и сестре, свима вам је познато да сваки дан, у току црквене или литургијске године, јесте не само по један празник, него вишеструки празник. Свакога дана Црква спомиње више светих из разних времена, различитог друштвеног статуса, али који су имали сви заједничку особину - да су љубили Господа већма него било кога и било шта на свету и да су у свом живљењу на Земљи, доследно спроводили заповест Христову: „ Ко хоће за мном да иде, нек узме крст свој и нек иде за мном.“

Данас, међутим, поред тога, уобичајнога стања да прослављамло дневне свете, како кажемо у црквеном жаргону, имамо и једну необичну, релативно ретку ситуацију, да је данас, негде на средини часнога и великога поста, двоструки празник крста Христовог и двоструки празник Васкрсења његовог. Упитаћете се, како сада то?

Пре свега Света Литургија, свака Света Литургија, јесте увођење свих нас, не као посматрача, него као учесника у тајну спасења. То значи у тајну Крста и Васкрсења Христовог. Литургија се врши у спомен на тај двоједини догађај спасења света и човека. На Светој Литургији, управо ове дане четрдесетнице, Великога поста, у Литургији Светога Василија, која се и данас служи, чујемо речи Христове: „ Кад год хлеб овај једете, кад год чашу ову пијете, смрт моју објављујете и Васкрсење моје проповедате.“ Те свака Литургија је не механички или само ментално и по сећању понављање догађаја Спасења, него наше укључивање у сам догађај спасења. Оно што се историјски збило пре двадесет векова, у Светој Литургији постаје сада и овде.
Крст Христов прослављамо, у ствари на сваком Богослужњњу, на свакој Литургији, али посебно данас и то из два разлога. Црква у поједине дане не прославља само ликове светих угодника Божијих, него и значајне духовне догађаје, догађаје спасења из своје историје. Што је било некада значајно, примера ради на празник Светога Великомученика Димитрија-Митровдан, слави се избављење града Солуна од великог земљотреса. Тако и данас слави се иако се посебно слави Цар Константин и Царица Јелена, као први хришћански владари у Римском Царству, који су дали слободу Хришћанима. Слави се један догађај који је уследио одмах по оснивању Цариграда, као новог Рима, нове престонице Царства и после Првог васељенског сабора, општег сабора цркве у том новом престоном граду, дакле године 326. по Христовом рођењу, царица Јелена, побожна мати Константинова, која је утицала на њега да постане Хришћанин, је отишла у Јерусалим у време патријарха Јерусалимскога Макарија и молећи се Богу и уз помоћ људи, али пре тога помоћ благодати Божије, пронашла је онај Крст на којем је Христос био разапет, а који је био сакривен негде у земљи, закопан и чуван. И пронашла је заједно са њим, оне клинове, данас бисмо рекли ексере велике, страшне, којима је Христос био прикован на крст приликом распећа. И то је све свечано, молитвено донела у Цариград.

Тај догађај се слави, дакле догађај посвећен проналаску Часнога Крста, празник Крста Господње. Али и независно од тога, то се десило да пада у данашњу недељу, могло је бити и у неки други дан. Да сад не објашњавам зашто, како имамо покретне и непокретне празнике. Данас је и иначе у средини Часнога поста, средопосном периоду, празник поклоњења Часноме Крсту Господње, зато се ова недеља и назива Крстопоклоном недељом.

Синоћ, на вечерњем Богослужењу, на бденију, Крст се свечано износи и сви се клањамо Крсту Господњем. Тиме показујемо колико озбиљно желимо да узимамо Христову заповест „ Ко хоће за мном да иде нека узме Крст свој и иде за мном.“

Крст је обележје Хришћанског бића, спасоносни знак укупног нашега живота на земљи. Крст свој узети, значи узети Крст Христов на себе или обрнуто, може се исто тако рећи. То није пре свега нешто негативно, није само страдање или одрицање од неких садржаја живота на земљи, него је то пре свега најпозитивнији корак, почетак пута ка спасењу. Не можемо ићи једним путем, ако нисмо направили први корак, ако нисмо крочили на тај пут, никада њиме нећемо ни ићи. То значе речи Христове, узети Крст свој и ићи за њим, следовати њему. Следовати њему, значи следовати му у страдањима, у Крсту, у распећу, у клиновима разних животних рана и невоља кроз које морамо пролазити, неко више, неко мање, по промислу Божијем и по мери наше вере, нашег трпљења.
Али тај пут није само пут распећа страдања и Крста, него је то и пут Васкрсења. - „Васкрсења не бива без смрти“, каже велики песник, а и основна Хришћанска мудрост живота. Дакле, кад год славимо и доживљавамо, на себи и у себи, у своме животу, на своме бићу, на своме телу и у својој души страдање, као Крст Христов, истовремено доживљавамо и његово васкрсење, као наше васкрсење, као нашу победу над смрћу. И управо из тога разлога, када смо већ можда  понеко од нас, а можда и сви, клонули од подвига поста, уколико држимо до њега, је једноставно, ако неко ради неки тежак посао или ако иначе пролази кроз животне напоре, па и то је ношење Крста Христовог. Да сад још се уздржава од сваке јаче хране, пића, да бди, да врши поклоне, метаније, да остаје два и три пута дуже на молитви и у Храму него иначе, све је то подвиг, то је аскеза. Аскеза није само ствар монаха у манстирима, него свакога Хришћанина у свету и на свету. И да бисмо добили поново препорођајну силу, благодатну силу и да наставимо орни, непоколебљиви да идемо путем крста и васкрсења, путем великопоснога подвига, ка паски, ка васкресњу Христовом и нашем, Црква износи пред нас Крст Господње, да се подсетимо и присетимо, да пре нас и неупоредиво, већма него ми, крст за све нас и у име свих нас, за све наше грехове понео је једини безгрешан Богословен Исус Христос. Сва страдања свега света, су само кап у мору према ономе што је он узео на себе за живот и спасење света.

Кад је неко као саблажњен човек, ослабио у вери или изгубио веру, рекао је: „Па добро, где је био тај Бог када су људи масовно одвођени у логоре, на стратишта, убијани од детета до старца?“ Било где или у нацистичкој Немачкој или у советској Русији или другде по свету или и код нас, у НДХ и другде, па и у самој Србији од безбожничке братске инебратске руке. „Где онда“, пита тај човек, који је ослабио у вери или можда изгубио веру,  „ где је био Бог?“ Свештеник који је на то показао само распеће. „Ту је био, он страда у страдањима, његове мале по вери браће, али он и васкрсава.“ Сви ти који су страдали невино, неправедно, њега ради, његове љубави ради, нису га се одрекли. Као што и он сам каже: „ Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја, одрећи ће се син човечији њега, када дође у слави са Анђелима Божијим.“

Дакле, ти људи нису умрли, умрли су њихове убице, мучитељи и гонитељи, јер су умрли духовном смрћу из које нема васкрсења без свеобухватног покајања. А ови су, умирајући за Христа, са њим оживели, саваскрсли са њим. Зато је то увек празник радости, не само туге. То је смисао, браћо и сестре, данашњег празника. И Васкрсење, не само смрт Христову славимо у исти дан, на истој Литургији и доживљавамо као садржај свога живота и пут свога спасења.

Васкрсење славимо, како рекох и иначе зато што је недеља, али и што славимо Часни Крст Господње. Славимо га и славећи светитеље Божије, јер су сви они сведоци крста и васкрсења. Спаситељ каже својим верним ученицима, да ће бити спасени, јер су до краја остали са њим, у свим његовим страдањима за нас. Али им каже и то да ће бити сведоци његовог Васкрсења до краја земље, широм света. И свети људи, свети Хришћани и Хришћанке, управо јесу то - проповедници Крста, сведоци васкрсења и кроз њих Црква проповеда Васксресење. Сама Црква и њена Литургија, јесте неућутна проповед Васкрсења. Тако да, како рекох, у вишеструком смислу, на много начина, сваки дан, али посебно на данашњи дан, свети дан, ове Крстопоклоне недеље, славимо и Господа и угоднике његове и свете његове, али изнад свега Крст његов и Васкрсење његово и наше.
Нека је Господу хвала за дар, спасења и вечног живота. Амин.  



Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки
г. Иринеј
Саборни храм Светог великомученика Георгија у Новом Саду
19. март 2017. године