Усред ратног вихора, 1944. године из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било је забрањено да улази у богомољу, осим када је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му било дозвољено да улази у централни део храма како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на прагу од келије и брзо би се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекарa, било забрањено да обедује заједно са братијом.
То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању лекара, без икаквог лека у тешко ратно време доживео исцељење. У знак захвалности, пошто није имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године“. Потом је замонашен у Благовештењу. Tако су црква и народ добили Патријарха Павла.
Овај, мање познати детаљ из живота патријарха Павла, открива ми др Слободан М. Радуловић, доктор економских наука, дугогодишњи сарадник новина Српске патријаршије „Православље” и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла”. Радуловић се са патријархом Павлом интензивно дружио од средине деведесетих година до његовог упокојења. Радуловић се добро сећа како му је једном приликом игуман Вујна Јован, уздахнувши и прекрстивши се, онако, више за себе, рекао: „Кад би само некако Вујански крст Патријарха Павла стигао до народа”.
Убрзо, у пролеће 2016. године, у манастир су дошли су прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владе Мандић. Желели су да направе верну копију вујанског крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму. Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира.
– Дрво је сушено годину дана. Ђуровић је направио кутију и пресвукао је црвеним плишем са златотиском. Кад се отвори следећа, дрвена кутија, са леве стране је портрет патријарха Павла на црној кожи, а са десне стране је урезано место у којем је верна копија крста од јавора, плод осмочасовног дуборезања – каже Радуловић.
Крст је освештан, а приложници су предложили да они плате рад и материјал, а да игуман задржи за манастир новац који добије за крст. Игуман је то одбио. Од добијеног прилога накнадиће им материјал, а разлика ће бити прилог манастиру. Тих неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити, ако буде купаца-приложника, биће приход манастира.
Тако је низ случајности допринео да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујну, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.
Ово тихо и пријатно, скровито место било је насељено калуђерима који су живели усмамљеничким животом још од доба Светог Саве. У близини планинског извора, под врхом планине, калуђери – усамљеници у испосницама били су први, необични „приложници“.
– На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић – Луњевица и његов кум, кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Лако су уклоњени остаци неколико гробова из средњег века, а онда је дошао ред да се премести и гроб непознатог вујанског подвижника. Али, из клесарских длета севале су варнице и овај гроб просто није било могуће померити, а кад су га отворили, нашли су потпуно очувано, мироточиво тело непознатог по имену вујанског светитеља – каже Радуловић.
Градитељи су одлучили да само тај гроб оставе у манастиру, десно крај улаза. Ктитор Никола Луњевица, ручни девер на свадби Књаза Милоша и Љубице Вукомановић, оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. Након пуних шездесет година, 1902. године, његова унука, краљица Драга Обреновић испунила је жељу свога деде и пренела из порте његове посмртне остатке, претходно подигавши веома леп споменик у унутрашњости манастира.
Вујан тако постаје јединствено место сусрета трију династија - Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да је овде и место вечног починка браће краљице Драге, Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године.
И није ту крај случајностима. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну, а замонашио у Благовештењу, манастиру удаљеном двадесетак километара. Човек који нам је испричао ову причу, др Радуловић, родом је из Соколића који се налазе тачно између Вујна и Благовештења. Соколићи су, узгред, родно место дугогодишњег игумана благовештењског Василија који је био нераздвојни пријатељ патријарха Павла. Василије је као старешина Благовештења примио у манастир Гојка Стојчевића.
Фотографију последњег боравка патријарха Павла у месту свог монашења, која до сада није објављена, др Радуловић је уступио „Политици”. На фотографији је снимљен патријарх Павле у манастиру Благовештењу, 10. септембра 2006. године, како целива икону Богородице приликом почетка празничног бденија, уочи свог рођендана, 11. септембра. Тада је Павле последњи пут боравио у месту свог монашења.
Започели смо причу о вујанском крсту, а завршавамо је причом о драгоценој фотографији. Неко би рекао да се догодило још једно чудо из древног манастира, а неко да је све ово само обичан – стицај околности.
Александар Апостоловски
„Политика“, 24. септембар 2017, стр. 9.
Извор: Српска Православна Црква
