Небески становници заиста јесу војска.
Изгубљени Рај је био врт. Када на мирном небу сија добро сунце, можемо замислити како се налазимо негде налик на тај Рај. Ако у сенци дрвећа можемо да прилегнемо; ако у гранама истог тог дрвећа, птичјим језиком нешто шапућу и цвркућу пернате животиње. Ако си здрав и обезбеђен, добар ветар, а не ужас њише твоје гране. Ако у рукама имаш добру књигу, или су ти у суседству драги људи. Али то није једино подобије Раја.
Војска на паради, ма како чудно звучало, говори нешто о стварности невидљивог света.
Житељи духовног света по нечему личе на студенте, који нису отишли на предавања, него одмарају на ливади у кампусу. Како нам је откривено, они и јесу војска и Господ, Коме служе, је Бог небесне војске. Јеврејски ̶ Саваот.
Поредак, и знање свог сопственог места у хијерархији, одсуство порива да се заузме туђе место, лични успех, општа усклађеност су карактеристике анђеоских чинова. Спасени људи се, у меру која им је доступна, уподобљавају овој Небесној гвардији.
Никако не умањујући лепоту мирног живота; ни у чему не сумњајући у неопходност да цео свет, без изузетка, прекује мачеве у раонике и копља у српове, ипак се треба чувати од оне мешавине слабости, кукавичлука и неваспитања, која се из неког разлога назива пацифизам. За сада је мач у плуг прековао само лик на скулптури Јевгенија Вучетича. Остали се наоружавају. Пацифизам је добар. Кукавичлук је лош. А духовни живот великих људи, који не би ни муву наљутили, а медведе хране из руке, у суштини представља праву борбу без предаха, током читавог живота.
Неки, пак, светитељи, „праве изузетке у шаблону“, и представљају истинску војску у сваком смислу, духовном и примењеном.
Свети Нестор Солунски молио је за благослов светог Димитрија, за бој са непобедивим борцем по имену Лиј. Овај је, ради забаве императора и масе набијао са моста на колац своје супарнике. Често су то били хришћани. Нестор се разгорео жељом да смири ово празновање грубе силе и безакоња. Победио је. Лија је смрт пронашла исто онако набијеног на колац. Нестор је мучеништвом платио победу.
Јулијан Отступник је за кратак период измучио Цркву више, него сви предходни мучитељи заједно. Христа је овај цар доживљавао као личног непријатеља. Многи су се молили ватреним молитвама да се Црква ослободи овог ђавоподобног, лукавог човека. Молио се и Василије Велики. Мученик Меркурије се, молитвама Василија, са небеса (!) умешао у битку са персијанцима, коју је водио Јулијан. Цара је небески ратник на смрт исекао. Одакле је дошла смрт, није схватио. На крају је песницама упереним у небо рекао: Победио си, Галилејче!
Борис и Глеб, који су задобили славу Божију кроз покорно проливање своје невине крви и одбијањем братоубиства, умешали су се у земаљске битке. Александар Невски је у бици са швеђанима од њих добио помоћ и благослов.
Спиридон Тримитунски је потапао непријатељске бродове, који су ишли да пљачкају Крф.
Житељи Солуна су много пута видели великомученика Димитрија на зидинама свог града током опсаде или боја.
Никола Можајски се са разлогом представља са мачом у десној руци.
Није без разлога на коњу са копљем и свети Георгије.
Старији брат Јована Богослова, Јаков (код католика Сан-Јаго) у своје време је духовно началствовао ослобођење Иберијског полуоства од муслимана. За то је добио име „Матоморо“, то јест, „уништитељ мавара“. Видела га је војска не као рибара, већ као наоружаног војника.
Оваквих примера је прилично много. Они не претварају рат у празник. Никако. Али они везују Небо у слави са страдалном земљом. Уносе у нашу неизбежну горчину сладост своје помоћи, неочекиване и парадоксалне.
А ми свесно, ништа не говоримо о Старозаветним временима, јер како каже Павле у посланици Јеврејима, нећемо имати времена да говоримо о Вараку, Девори, Јефтају, Самсону, Давиду и другима. Међу славним делима које су они учинили, говори се да су они „побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске..“ (Јевр.11:33-34) Као што видимо, војним речником, овај пасус је о најбољим људима света испуњен је епитетима.
Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца.
Не желим рат, не позивам на рат и не хвалим различите начине избацивања утробе ближњем. Али рат ми изгледа као вечита претња за крхку, овоземаљску, људску кућицу. Вечна претња због страсти, које кидају срца становника те крхке кућице. Желим само да подсетим, да светитељи нису пацифисти у том јефтином смислу, које преовладава. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Светитељи могу притећи незаштићеном у помоћ. Могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Да смирење дође са неба, и смирити се физички. Осетно. Све се то дешавало много пута у историји. Стотите пута, ако и не и хиљаде.
Нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше сујетне дане.
Према вери, све према вери....
Извор: Православие.ру
