Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја.
(…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо.
Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо!
(Пс 80, 14-15, 18-19)
Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13).
У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу:
Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића.
Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”.
Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”.
Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”.
Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави.
Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33).
Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве.
Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења.
Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36)
Ђакон Александар Лекић
