24.01.2021.

Песник, родољуб, витез, владика…


У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо?


Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети.

У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“.  Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара.

Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и  свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра.  Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да:


,,И цијели ови беспореци

По поретку неком сљедују

Над свом овом гадном мјешавином

Опет умна сила торжествује.“

            Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“.


Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ.

У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених  ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“


Ђакон Михајло Живковић

 Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

петак 22. јануар 2021. године


Извор: Епархија жичка