24.01.2021.

Епископ Јован: Спасоносно је само оно што је у Јеванђељу и ко је са Јеванђељем


У суботу, 23. јануара 2021. године, када Црква молитвено прославља Светог Григорија Ниског и Преподобног Дометијана Митилинског, Њеово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор београдско - карловачки Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Крагујевцу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереји Срећко Зечевић, Дејан Лукић, јереј Рашко Стјепановић, као и протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и ђакон Саша Павловић.


Звучни запис беседе


За певницом су певали свештеници Саборне цркве и благочестиви хришћани.

По прочитаном Јевађељу, присутнима се својом Архипастиском беседом обратио Преосвећени Владика:

“Христос се јави, браћо и сестре.

Сам празник Богојављења, прославили смо пре неколико дана, а црква богослужењем и даље је у том празничном духовном расположење, желећи да нам на тај начин каже колики је значај Богојављења, колики је значај крштење Господа нашег Исуса Христа у реци Јордану. Ми када празнујемо Богојављење, ми славимо јављање Бога. Јављање Бога, и то у Светој Тројици. По први пут од како је свет постао ми смо имали јасну слику о Светој Тројици. Зато је тај празник Богојављења, од изузетног значаја за наше спасење, јер ми православни хришћани када кажемо да верујемо у једнога Бога, ми уствари верујемо у Тројичног Бога, за разлику од других који такође исповедају да славе једнога Бога, но ми славимо Бога у Св. Тројици. Како нас учи Свето Јеванђеље, самим празником Богојављења, небеса су се отворила. Бог Отац се јавио у виду гласа, када је рекао : “ Ово је мој Син љубљени који је по мојој вољи”, а ви знате кад читамо Свето Јеванђеље, да је Господ увек говорио да је послан од Оца да сведочи Оца. А Дух Свети се јавио у виду голуба, тако да да је свет након крштења Господа нашег Исуса Христа познао јасно три личности Свете Тројице. Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Но уласком Христовим у воде Јордана долази, како кажу свети оци, до једног коренитог преокрета. То је врло важно да знамо, да би нам било јасно шта ми празнијемо тих великих празника. Велики је дакле преокрет био, што можемо видети из тог разлога што се не чисти Онај који је ушао у реку, онај који бива крштаван, то јест Господ, јер је Он не упрљан. Ми се крштавамо да сперемо грехе своје, као што нам вода служи да сперемо телесну прљавштину. Он није имао потребе јер је безгрешан и није био упрљан, као што смо ми пре крштења. Но шта је то у питању? Вода је та која доживљава преображај зато што се у њу погружава Светлост Божија. Вода се чисти, јер је била загађена дусима нечистим, и не само дусима нечистим, него и људским гресима. При крштењу Дух Свети, као што чусмо из данашњег Јевађеља, сишао је на Господа Исуса Христа и Господ се предаде, како пише, Духу Светоме да га Он води и руководи. А Дух Свети Га води најпре у пустињу, како каже данашње Јевађеље, да га ђаво куша. Ђаво зна ко је Бог, али заслепљен гордошћу он хоће и Бога да куша, он хоће да буде мудрији и паметнији од Бога. Тако је исто и код човека кад га обузме гордост. Он ништа испред себе не види до самога себе. Видите да се ђаво дрзнуо да куша Господа, а кад се дрзнуо да куша Господа шта онда са нама бива. Но не треба да се ми тога плашимо ако смо са Богом. Је ли ђаво победио Господа Христа у пустинњи? Није. Тако да не може ни нас да победи ако смо уз Госпда.

Зашто овде Свети јеванђељист Матеј конкретно наводи пустињу? Пустиња у којој Господа искушава то је једна од најригорознијих пустиња у ондашњој Јудеји, но та пустиња је и била потпуно испуњена најкрволочнијим зверима и ту Господ одлази да нам каже да можемо, као што је Он победио, и ми побеђивати искушења. Сетитесе се речи које је упутио Апостолима да могу ступати на скорпије и на све силе вражије и да им ништа не може наудити. Ко је са Богом не може му ни ђаво наудити, ал ако се предаш њему он те чини сином пакленим. Човек се њему предаје кад се одвоји од Бога. Такође нам се овде даје једна важна поука, а то је поука да сваки хришћанин одмах по личном крштењу бива изложен сатанских искушењима која касније у току његовог живота бивају све тежа и тежа. А зашто? Зато што на крштењу ми добијамо благодат Духа Светога, те ђаво насрће да из нас истера Духа Светога. Ал то бива само по нашем одобрењу и нашој сагласности. Хоће да истера Духа Светога да би се он угнездио у човеку. Хришћанин је једно тркалиште, како кажу свети оци, где са Богом трчимо да победимо нечастивога. Спасење је једино у Господу нашем Исусу Христу. Треба се стално борити против искушења. Искушења је било и биће. Неко ће казати што Господ допушта искушење? Допушта да се човек увери да се сам не може избавити из искушења, те да се треба трудити, а Бог ће надоместити и нама помоћи. Примање благодати Божије, Свети Јован Златоусти даје нам једну кратку али поучну реченицу и он каже: “Хришћанине, ниси примио благодат да ленствујеш, него да се бориш”. Јер ако се боримо добијамо снагу и помоћ од Бога, ако се не боримо ми се предајемо или мислимо да Бог треба да се бори за мене. Он се борио и бори, Он је себе дао за нас. Кад смо већ добили те благодатне дарове дајмо на добро их употребити. А не да употребимо дарове на оно што није по Богу и што није са Богом. Господ Исус Христос био је искушаван, али споља. И то треба нагласити, треба и то да знамо као хришћани. Но није могао подлећи искушењима и нису она могла доћи изнутра из самог Господа Исуса Христа из његове човечанске природе. Јер он је природу нашу узео да би је узнео, његова природа је чиста за разлику од наше која је испрљана и коју стално прљамо. Христа, кажу свети оци, ништа изнутра није могло подстакнути нити наметнути на грех. Он греха не учини нити се нађе превера у устима његовим. Зашто је то тако? Зато што је управо Господ наш Исус Христос ипостасно сједињен са Његовим Божанством. Та природа божанска није могла да прими ништа нечисто. Није могло да уђу ни нечисте мисли и дела као што то бива код нас. У пустињи видимо Хростос пости, али апсолутни пост. Не једе и не пије ништа четрдесет дана. Он ништа не једе и ништа не пије не зато што је њему био потребан пост. Њему није био потребан, већ ради примера нама зашто да нам покаже неопходност поста за наше спасење. Пост и молитва то су та два крила која човека подижу са земље на небо браћо и сестре. Зато кад га ђаво куша, реци да ово камење постану хлебови, шта Господ одговара? Он каже не живи човек о само хлебу но о свакој речи која излази из уста Божијих. Она је храна, та Реч Божија је наша храна. Христос жели да нам каже да човек није само тело, него и тело и душа. Зато је Бог нама дао разум да раздвојимо шта припада души, а шта припада телу. Знамо чиме се храни тело, а да ли знаомо чиме се храни душа? Њу не можемо да нахранимо никаквом храном од овога света. Њена храна је Господ Христос, то јесте Тело и Крв Христова. Овде хоће да нам Господ каже да душа има и своју глад и своју жеђ. И ако човек не зна чиме да утоли ту глад и жеђ његове душе, душа његова ће усахнути. Не храниш је Богом, не храниш Светим Причешћем, она одумире, суши се. Ти отуђујеш душу своју од Бога, а све оно што се отуђи од Бога осуђено је на пропаст, умире и пре телесне смрти. Духовна жеђ је усађена тежња душе човекове ка Богу. Тежња постоји уколико човек обраћа пажњу на ту тежњу на тај зов његове душе из његовог тела, која стално зове мене и тебе да она хоће Бога. Зато је душа богочежњива и боголика. Она чезне за Богом, али ако смо је зазидали у само ово што је телесно, онда како ће да изађе пред Бога и да дође до Бога. Зато је човеково спасење не само душе него и тела по речима апостола Павла. Тело и душа на страшном суду примиће награду или казну. У човеку је усађена та тежња за оним што он нигде на земље и изван Бога не може да нађе храну за душу. Само у Богу. Само у светом причешћу у светим тајнама и светим врлинама.

Зато молимо Бога да нам не дођу искушења која не можемо поднети, а Бог зна колко ми можемо да поднесемо. Човек често не зна колико може поднети невоље у животу. Имате пример кад се неком човеку деси нека невоља, ми кажемо: “ја то не би могао да издржим”, но ако имаш Бога у себи, ако носиш Бога. Ако се ниси предао овом варљивом свету који ти ласка па ти говори да си најлепши, најмудрији, најпаметнији. Човек посрне кад тражи ту телесну лепоту, а свак који тражи телесну лепоту, занемари духовну лепоту. Хранимо душу Христовим Телом и Крвљу ако хоћемо да се спасемо и ојачамо Духом Светим, како би смо могли да победимо све те насртаје нечативих. Они стално нападају и траже тренутак кад се човек духовно успава. Кад смо престали да бдимо над собом.

Хришћанско је да човек мора увек да буде на стражи духовној, јер како читамо у молитви пред Свето Причешће : да будући дуго времена се нисам сјединио са Тобом Господе да ме духовни вук није уграбио. Дакле, да се молимо Богу да би могли победити та наша искушења, али рекох искушења је било и биће, а кад је Господ био кушан морамо да рачунамо да ћемо и ми бити кушани, али кад смо са Господом нема тог кушача који може победити човека и тог кушача који може нанети човеку такве невоље да он не може поднети. Но зато размишљајмо о овом данашњем Јевађељу, као и о целом Јеванђељу. Зато Црква има сваког дан по један одељак који се чита на Светој Литургији, да нам каже да треба да будемо стално у Јевађељу, јер ако будемо стално у Јевађељу. Онда ће Јеванђеље бити у нама. Онда се нећемо поности тиме што само научили Јевађеље напамает, него што Јеванђељем живимо. А шта ми вреди да научим целу ову књигу напамет, а ја живи другачијим животом. То није спасоносно. Спасоносно је само оно што је у Јеванђељу и ко је са Јеванђељем. Бог вас благословио!”


Извор: Епархија шумадијска