Месеци који су иза нас однели су из овоземаљског живота патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и многе друге великодостојнике Српске православне цркве. Стога, божићни разговор са владиком милешевским Атанасијем Ракитом почињемо незаобилазном темом свих тема – коронавирусом. Наш саговорник, некадашњи викарни епископ патријарха Павла, на срећу, био је јачи од вируса.
У интервјуу за Српски телеграф владика Атанасије поручује да огромну захвалност дугује медицинском особљу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, које се бринуло о њему.
– Направио сам списак свих који су пролазили кроз моју собу, и данас се молим за њих и њихово здравље. Доказали су да су прави прави стручњаци, а најбољи показатељ је то да су видевши како мене лече, и остали епископи, као што је митрополит Хризостом, па и епископ Давид, дошли да се лече баш у ту болницу. Уз мене су били и неки лекари са ВМА, као што је генерал Драган Динчић. Оно што такође желим да истакнем је то да вирус заиста постоји и да треба слушати савете лекара. Али, на крају бих издвојио три кључне ствари у борби против овог зла: лични-духовни ангажман, садејствовање са лекарима, односно заједничка синергија, и заједничка молитва Господу. То ме је излечило и омогућило да данас стојим овде жив и здрав.
*СПЦ је у протеклом периоду претрпела тешке губитке. Отишли су, између осталих, патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије?
– Ако говоримо о значају те две личности, сложио бих се са Матијом Бећковићем, који је рекао да су то два стуба СПЦ, како према функцији коју су обављали, тако и према томе какве су то личности биле. Слободно могу да кажем да су то била, а и данас су, два великана. Ако бих причао о свом личном доживљају, онда бих истакао да ми је њихов одлазак веома тешко пао, са великим болом сам преживео све то. Ја сам са обојицом био веома близак. После смрти патријарха Павла, нисам имао ближег духовника од митрополита Амфилохија. Заједно смо учествовали у борби против отимања светиња и то је нешто што ме посебно за њега везује. Наравно, има ту још ствари које бих поменуо, а то је свакако и подршка коју сам од митрополита Амфилохија добијао и у својим личним борбама које сам водио на овим просторима. Увек је умео да ме посаветује. Митрополит је испунио своју мисију, заокружио је све за шта се борио и након тога мирно отишао у царство небеско. Његово дело, рекао бих, представља целу једну епоху, која ће се у будућим годинама, сигурно, помињати. Што се тиче патријарха Иринеја, он је такође био посебан. Могло би се рећи да сам био у реду људи који су му били веома блиски, можда не најближи, али сам сигурно био један од ближих. Призрен нас је највише спајао. Призрен је за мене, као и за њега заиста посебно место. Ако ме питате за Цркву, могу да кажем да је Црква јака, увек је успевала сачувати своју снагу, духовну пре свега. И кроз историју и данас. Таква је природа Цркве јер је она богочовечански организам.
– Нисам се чуо са њим, јер нисам хтео да га ометам. Сматрао сам да му је одмор најпотребнији. А да је остало недоречених ствари, свакако јесте. Али срешћемо се једног дана опет и онда ћемо се лепо испричати, онако како ми умемо. Јер, знали смо ми често да се чујемо и причамо о свему. И веома ми је то значило, а мислим да је и њему. Нисам од њега никада ништа тражио и он је то знао, био сам његов саговорник без интереса. Трудио сам се да у односу са њим увек будем реалиста. И већ сам једном приликом рекао, али ево и сада, једна од највећих врлина патријарха била је та његова отпорност према људима који су се трудили да га затрпају погрешним виђењима.
*Ваша епархија је делом на територији Црне Горе. Протекла година је била веома бурна у тој држави. Како сте све то доживели?
– За мене је посебна част била што сам свој народ предводио у том времену. Милешевска епархија је заиста јединствена, простире се на три државе, и ја као епископ, заиста сам поносан на чињеницу да смо сви ми као један организам успели у историјској борби. Литије су за мене заиста биле посебан догађај, како духовни тако и културни, научни, па и спортски. Њихова посебност огледала се и у томе што су у њима учествовали сви, и високи представници, књижевници, доктори, па и чувари реда. Многи од њих су се успротивили режимском наређењу и стали на нашу страну. Ту се оживљавала историја, али и стварала. Показали смо како један народ, без крвопролића, на миран начин, успева да одбрани светиње и преузме власт. То је реткост, нарочито за наш крај. Веома је занимљива и чињеница да је у литијама било и народа других вера. Све то овај догађај заиста чини епохалним.
*Били сте у контакту са председником Србије Александром Вучићем. Какав је ваш однос са њим и како га доживљава СПЦ?
– Милешевска епархија, наравно и ја, имамо одличне односе са председником Вучићем и Владом Србије, али исто тако и са садашњом Владом Црне Горе. Посебно сам био обрадован када сам летос на Јабуци срео једног младог човека, када је долазила литија из Београда, а тај човек је био Данило Вучић. Син нашег председника. Нико га није терао нити присиљавао, сам је дошао, по својој савести, зна зашто је дошао. Истина, ми од председника нисмо добили неку материјалну подршку, али јесмо етичку, и то је веома значајно. Овим путем бих позвао председника да 27. јануара, када славимо Светог Саву, дође и посети наш манастир, на Врачару је често, нека сада сврати и до нас. Свети Сава је пошао баш из Милешеве, његове исцелитељске моћи посебно се везују за овај крај.
*Која је ваша божићна порука верницима?
– Овај период је веома тежак за човечанство. Зло које нас је задесило заиста је велико. Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. У Божићу празнујемо сусрет Бога и човека. Парадоксално, епидемија короне може нам помоћи да овај сусрет са Богом потпуније доживимо. Били смо све то свели на спољашњи обичај, трпезу, песму… Зато је моја порука верницима да сада пронађу духовно у себи, да се за овај предстојећи Божић првенствено пронађу са Богом у себи, а онда и са својима ближњима. Тек тада ће живети и осетити живот на прави начин. Јер тема овог празника и јесте живот, како је и сам Христос рекао: Ја хоћу да имају живот и хоћу да га имају у изобиљу. Ја бих позвао све оне који Божић славе да не забораве да је Бог главни субјекат и да поново успоставимо тај јеванђеоски концепт живота. Да буде мање мржње и зависти и да једни другима помогнемо у невољи, како је и рекао патријарх Павле, да обновимо човечност у себи. Мир Божји и Христос се роди!
Обележава се 800 година манастира Милешеве.
– То је за нас посебан догађај. Веома важан за нашу епархију и за целу Цркву. Манастир траје толико дуго захваљући истрајности оног монаштва које се у њему подвизавало, као и чврстој вери народа овог краја. У наше време посебно значајну улогу има сестринство манастира Милешеве које ревнује у својим монашким врлинама. Надам се да ћемо, и поред епидемије короне, успети да 800. годишњицу Милешеве достојанствено прославимо. Молимо се Богу и Светом Сави и Светом Краљу Владиславу да нам помогну.
Често сам се питао да ли патријарх Павле икад спава
*Били сте викарни епископ патријарха Павла. Постоји ли нешто што нисте до сада износили у јавности о његовом животу?
– Сећања на њега су за мене најрадоснија. Оно што бих истакао, а што до сада можда нисам помињао, јесте то да он кад даје неком епитимију, духовни лек, он заједно са њим истрајава у томе. Ја сам из свих његових епитимија доста тога научио, било је ту и запретних епитимија, које су за мене била велика школа и хвала му на томе. Посебне су за мене биле и наше заједничке молитве. Ех, кад бих се тога присећао… Питао сам се да ли је икада спавао. Моја келија (соба) била је спрат изнад његове, и најмилије би ми било кад увече, у глуво доба ноћи чујем како се креће или како се раном зором припрема за литургију. Звук његових корака, када би ишао ка капели Св. Симеона, за мене је била посебна радост, разговор посебне врсте. А највећа привилегија би ми била, да после литургије верницима, најпре као јеромонах, а касније као његов викар, делим нафору.
Извор: Епархија милешевска
