25.01.2021.

ТВ Храм: Духовник - О трпљењу насиља


Питање духовнику: 

У Јеванђељу по Матеју (у глави 6?!) пише: "Ако те ко удари по једном образу окрени му и други.", "Ако ти ко затражи кошуљу, подај му и хаљину.", "Ако те ко потера једну миљу иди са њом две." Свети Теофилакт Охридски у "Тумачењу јеванђеља" је у вези са тим написао овако : "Али шта ја причам...и тело своје треба дати ако неко затражи." Али он је у вези са тумачењем неких других одломака писао "неки о томе кажу тако а неки онако..".


Тако да ми то донекле пружа могућност да и тај сегмент Библије има можда још тумачења. Елем, иако знам да је и сам Христос окренуо други образ када су га тукли у Кајафином дворишту и тиме учинио оно што је тражио од ученика, ипак узимам у обзир да су и друштвени услови тада били толико непријатељски према апостолима да је свако тражио разлог зашто да их убије или осакати, те би пружуње отпора добродошло као изговор да такво нешто и учини. Сада пак, расуђујем да уколико у другим околностима неко од мене захтева да му окренем други образ, он то чини зато да би ми се наругао, да би ми нешто поново отео, поново упропастио, поново ме лишио нечега или некога. дозволити некоме да нам чини неправду или понавља неправду и по неколико пута ми више личи на оправдавање насиља, садо-мазохизма, кукавичлука, и полтронства а ако од некога другога захтевамо "да некоме окрене други образ" онда ми то указује на лицемерје и глорификацију безобразног и неправедног понашања. Правим дистинкцију од емпатије која значи разумети нечије проблеме и лоше околности у којима је неко случајно према нама испао неправедан (иако му то није била намера!) а која НЕ значи дозволити некоме да нам свесно чини и понавља неправду. Моје питање гласи: Ако "окренути други образ" заиста значи дозволити некоме да са нашим животом, нашом имовином и нашим достојанством чини свашта и било шта , и ако то заиста значи и давати некоме своје тело за све што он пожели укључујући ту и силовање, Да ли је такво "окретање другог образа" Услов спасења хришћанина? Уколико је то услов спасења хришћанина да ли је онда свака наша одбрана од напасника или неправедника грех за који се морамо исповедати и кајати да нас Бог не би казнио што смо се одбранили? Ако "окренути други образ" ипак НЕ значи оно што сам Вам/вам написао онда Вас/вас најискреније молим да ми напишете (или јавите када ћу моћи да чујем?) шта ова заповест Христова значи у данашњим животним околностима и како да је разликујем од нечијег садо-мазохизма, кукавичлука,полтронства или лицемерства (уколико неко то императивно захтева од других људи). Са дужним поштовањем према вашој доброј вољи и према издвојеном времену, Aлександар.


Одговор духовника: 


Драги брате Александре, радује ме да си и сам учинио напор да дођеш до одговора на ово питање. Читао си и размишљао о ономе што читаш. Све похвале за тај труд. Блажено почивши епископ будимски Данило је често говорио: “када неко зна узима у обзир само један сектор Светог Писма или Светог Предања, онда он постаје секташ, а кад узима у обзир целокупну Христову науку, онда је он православан.”

Да би смо разумели шта значи Христова заповест о окретању и другог образа, морамо узети у обзир и све друге заповести. На пример: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.”, или на другом месту “да ко душу своју положи за ближње своје”. Више пута сам писао о томе да већина наших поступака, сами по себи нису ни добри ни лоши. Оно што одређује да ли ће неко наше дело да нам се урачуна у грех или не, јесу мотиви којима смо се руководили када смо дело извршили. Ако су мотиви добри и похвални, онда је и дело добро, а ако су мотиви били рђави дело је грешно. Тако се може десити да два човека учине истоветно дело, и да се једноме од њих то урачуна као праведно дело, а другоме као грешно дело.

Примењено на проблем окретања другог образа, то значи да није свако окретање образа добро дело, а јасно је да није ни свако окретање образа грешно дело. Да је то увек грешно дело, не би га Христос заповедио. Понекад ће неко окренути и други образ не зато што би хтео да тиме испуни Христову заповест, него зато што му је то лакше него ли да се успротиви. У том случају, окретање образа је више одраз кукавичлука, полтронства и свега оног рђавог што си и сам поменуо. Такав поступак ће тешко добити похвалу од Бога. Највероватније је да је тим потезом прекршена нека друга заповест, те ће и за то имати да одговара на страшном суду.

Дакле, нису спољашње прилике те које одређују да ли је у некој ситуацији исправније окренути и други образ или не. Није ова заповест Христова застарела и није данас мање важна него онда кад је изречена. Мотиви су ти који одређују да ли је то исправан поступак или не. Окренути и други образ је величанствен гест и дивљења достојан подвиг ако се изведе на прави начин. Са исправним мотивима и са истинским расположењем духа. Ти правиш разлику између емпатије према некоме ко те повређује нехотице и ситуације у којој те неко повређује свесно и намерно. Међутим ту је замка! Да ли неко нешто чини намерно и свесно или не у то не можемо бити никад сасвим сигурни. Могло би се рећи да су војници који су прикивали Христа на крст били свесни да то раде и да су имали чврсту намеру да обаве тај посао. Па ипак, Христос је рекао: “Оче опрости им јер не знају шта раде”. У неку руку можемо рећи да су били свесни и знали шта раде (тј нису били пијани нити избезумљени); али с друге стране они нису знали ко је тај ко га они прикивају на крст. Јер да су то знали они би се успротивили таквој заповести и радије изабрали да и сами пострадају него ли да Христа прикују на крст.

Свети владика Николај је писао: “Боже благослови моје непријатеље! И ја их благосиљам. Они су ме више приближили Теби”. Пријатељи и родбина су нам често препрека на путу добра. Они ће нас из своје забринутости за нашу добробит, често саветовати да се оставимо подвига, да се у критичном моменту одрекнемо Христа и друге погубне ствари. Гледајући тако, непријатељи су нам често већи добротвори. Када дакле тако гледамо на ствар, онда нас неће љутити то што нам непријатељи како излгеда свесно чине неправду и желе нам зло. Тада ћемо моћи истински а не притворно да им окренемо и други образ и да од свег срца кажемо: “Боже опрости им јер не знају шта раде”.

Из такве перспективе гледано, ми немамо праве непријатеље. Једини прави непријатељи су демони и они људи који су се свесно определили да буду на страни демона. Таквих људи је сасвим мало, а могло би се можда и за такве рећи да не знају шта раде. Ипак допустићемо да има и таквих који знају за Бога и знају за демоне, па су се свесно определили да буду на страни демона. Но таквих је заиста мало. И најокорелији криминалци се увреде кад им неко каже да су покварени, да су лопови, да су никави људи. И сваком од њих ће пријати кад их неко похвали и каже им да су добри и честити. То говори да је у дубини њихове душе још увек присутна свест о томе шта је добро и исправно. Њима само недостаје воља да се држе тога за шта знају да је добро  и исправно. Површно гледано, рекло би се да они намерно и свесно чине неправду својим ближњима, али је мислим много исправније рећи да они не знају шта раде.

Већ поменути владика Данило, је говорио: “ми монаси имамо тај луксуз да се ни у каквој ситуацији не противимо нападачима, него да увек окрећемо и други образ”. За породичне људе он је говорио да они већ не могу да се одрекну сваког противљења нападачу, јер би то значило издају оних слабијих чланова породице. Стога су они јачи чланови породице дужни да се у тој ситуацији придржавају оне заповести о полагању своје душе за своје ближње. Но, и овде бих рекао да се пре свега треба држати исправних мотива. Јер и монах који живи у општежићу, на неки начин има породицу и није увек исправно да се не брани ако би неко напао његов манастир. Из историје знамо за такве примере да су манастири имали и своје бранитеље, своје куле и своје оружје. Монах који живи сам у пустињи, он би могао да себи приушти тај луксуз да се одрекне сваког противљења и одбране. За све остале, пак пресудни су мотиви.

Стога ако хоћеш да знаш како да се у некој ситуацији поставиш и да ли да окренеш и други образ или не, пре свега запитај себе какви те мотиви покрећу да урадиш једно а какви те мотиви покрећу да урадиш друго. Ретке су ситуације у којима је у нашој души само један мотив. Најчешће је у питању нека мешавина разних мотива. Стога испитај своје срце и види који од свих добрих мотива је најјачи, па се потом постарај да из свог срца избациш све друге рђаве мотиве. Остави само добре и онда поступи по ономе на шта те покреће онај најјачи од свих добрих мотива.

Рђави мотиви који би те могли покренути да окренеш други образ су кукавичлук, избегавање подвига, лицемерје, жеља да се допаднеш по сваку цену, заљубљеност у самог себе, … Добри мотиви који би те могли покренути да окренеш други образ су храброст, љубав према непријатељима, свест о томе да су сви људи деца Божија, жеља да послужиш Богу својим трпљењем, жеља за превазилажењем непријатељства, старање о томе да никога не саблазниш, тежња за савршенством, потпуно предавање вољи Божијој и сл.

Рђави мотиви да не окренеш други образ су сујета, претерано држање до себе, гневљивост, нетрпељивост, злопамћење, уображеност, надменост, гордост, жеља за осветом, жеља за туђом имовином, завист, злоба, … Ако те било који од ових рђавих мотива обузима и наговара да не окренеш други образ, добро ћеш урадити ако се ипак савладаш и кротко окренеш и други образ.

Добри мотиви да не окренеш други образ су чување личног достојанства, или достојанства Цркве, достојанства реда коме припадаш, одбрана слабих и незаштићених, истинољубивост, правдољубивост, старање да никога не саблазниш, противљење греху, савладавање страха, и сл.

Кротко окретање другог образа, слободно од злопамћења, без осветољубивости, потпуно добровољно и неукаљано страхом је подвиг достојан дивљења. На такав подвиг нико никога не може да натера, али у исто време нико никоме не може да забрани такав подвиг. Ако дакле видиш у себи добре мотиве и ако из свог срца ишчистиш све оне рђаве мотиве, онда смело окрени и други образ и примићеш венац славе за такав подвиг. Ако пак видиш да те на такав подвиг наводе нечасни мотиви, онда се боље уздржи од таквог подвига. Исто тако ако видиш да те добри мотиви наговарају да образ не окренеш, него да покажеш зубе, онда избаци из свог срца све оне нечасне мотиве који би могли да упрљају твоје дело и затим храбро покажи зубе непријатељу и буди спреман да ако је потребно и живот свој положиш. Ако тако будеш чинио примићеш венац славе.

Свети апостол Павле је писао: “Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. Све могу у Христу који ми даје моћ”, и опет на другом месту: “Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме”. Свима је био све: слабима слаб, јакима јак. Некад је понизно и кротко молио, некад са строгошћу заповедао. Све је чинио како би Богу послужио. Тимотеју је писао: “Старца не карај, него га саветуј као оца; младиће као браћу; Старице као матере; младе као сестре, у свакој чистоти. Удовице поштуј, које су праве удовице.” Затим мало касније додаје и ово: “Оне који греше покарај пред свима, да и остали имају страх. Не полажи руке ни на кога брзо, нити учествуј у туђим гресима. Чувај себе чиста.” Видиш ли како му заповеда и да буде кротак кад треба, али и да покаже строгост и грубост где је потребно. И да буде кротак и љубазан, али и да себе чува чиста од учешћа у туђим гресима.

Тога се и ти држи и нећеш погрешити.


Извор: Телевизија Храм