Сви знамо за чувену латинску изреку ,,У здравом телу здрав дух.“ Претходних дана често ми се јављала у мислима чинећи да се запитам на који начин би као православни хришћани требало да се односимо према свом телу (храму Духа Светога) у контексту физичког вежбања и бављења спортом. Физичко вежбање и бављење спортом по себи не може бити ни лоше ни добро. Од онога који вежба зависи да ли ће му служити на корист или на штету. У тексту ће бити речи само о добрим странама.
За нас православне је важно да телу посветимо довољно пажње не само да бисмо били физички здравији већ и духовно. Да бисмо дошли до цркве потребно је да ходамо, на Светој Литургији стоји се дуже од сат времена, потребно је и да се поклонимо, понекад и да клечимо. Ништа од тога не бисмо могли уколико имамо проблема са кондицијом, кичмом или нас просто услед неактивности боле ноге. Често се говори о томе да се човек данашњице много мање креће него раније. Посебно људи у граду од којих многи раде у канцеларијама, седећи за рачунарима. Физичко вежбање и спорт помажу да се барем део психолошке напрегнутости, брига и страхова смањи. Психолози су показали да бављење спортом смањује ниво кортизола, хормона стреса.
Људи који су стекли навику да се редовно баве спортом истичу да им то помаже да се боље концентришу и онда када нису физички активни. У данашње време много је ствари које утичу на губитак концентрације која се тешко стиче а врло лако губи. Паметни мобилни телефони који нам служе да се повежемо на друштвене мреже, читамо разноразне вести и трагамо за различитим информација знатно оштећују пажњу и концентрацију. Процеси који се тада дешавају у мозгу потпуно су супротни онима који се активирају када читамо књигу или смо дубоко посвећени некој активности. Не треба ни помињати колико је важна концентрација приликом молитве када нас демон највише искушава.
Да бисмо били успешни у неком спорту потребно је да развијемо исте оне особине које су нама као Хришћанима битне у духовном узрастању. Важна је упорност, вредан рад, константно вежбање и поправљање резултата, дисциплинованост, поштовање и слушање тренера, па чак и агресивност у позитивном смислу. Посебно је у колективним спортовима важно заједништво, сарадња, међусобно поштовање. Бавећи се спортом можемо упознати своје мане које такође путем спорта треба да преображавамо у врлине. Занимљива је прича оца Воја Билбије, некада веома доброг каратисте који је, чини ми се у разговору са једним духовником изјавио како би желео да живот настави у Африци где ће ловити лавове на шта му је духовник одговорио да треба да се посвети вери и лови своје мане што је знатно тежи посао који је отац Воја прихватио.
Неко ко жели да постигне добре резултате у било ком спорту посебну пажњу треба да посвети исхрани. С тим у вези мора стално да држи под контролом страст стомакоугађања. Сетимо се реакције Новака Ђоковића када га је на једном прошлогодишњем турниру гледалац између поена понудио ћевапе уколико освоји ас, на шта је он одговорио: ,,Задржи их брате ти, не једем“. Знамо да тешко можемо видети узорног православног хришћанина који није успео да обузда ову страст чије је савладавање повезано и са борбом против блудне али и других страсти.
Телесно вежбање спортиста и њихови строги режими исхране су једна слика како треба да се бори хришћанин на свом путу ка Царству. Узгред, оно што наш најуспешнији спортиста често истиче је неговање духовности. Након што му је 2011. године додељен орден Светог Саве Првог степена из руку Његове светости Патријарха Српске православне цркве Иринеја због учествовања у обнови храмова у његовој родној земљи изјавио је следеће: ,,Ово је најбитнија титула у мом животу, јер пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин.“ Поред тога, он је и неко ко се сваког јутра моли – ,,Захвалан сам Богу на породици, на осећањима, што се будим у великом кревету да бих видео најлепше заласке Сунца. На томе што настављам да радим на стварима о којима сам говорио, да напорно радим и тренирам, на обавезама које имам као отац и супруг“, истакао је Новак у једном интервјуу 2019. године.
Без обзира да ли смо спортисти и да ли придајемо значај телесном здрављу и вежбању, треба да будемо свесни онога што спорт не може да нам пружи и што морамо потражити у нашој Светој Цркви – благодат Духа Светога, мир и живот вечни. Сви ми треба да на уму имамо речи Светог Апостола Павла: ,,…А вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњег и будућег (1. Тим, 4, 7-8).
Милош Благојевић, психолог
Извор: Епархија жичка
