"Ово каза,и потом им рече: Лазар пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим" (ЈН.11,11)
Вијест о упокојењу архимандрита Лазара,иконописца, појца, честитог монаха и човјека из манастира Заграђе, на тренутак ме је вратила у јул 2018. године када сам га последњи пут видио и разговарао са њим на никшићком тргу Шака Петровића. Но, та тужна вијест ме је подсјетила и на једно необично познанство које сам баш тога дана склопио.
Разлог мог боравка у родном граду налазио се у утакмици која се те јулске вечери одиграла на стадиону крај Бистрице. На трибини предвиђеној за навијаче гостујућег тима, примијетио сам многе познате и непознате људе. Ипак, највећи утисак је на мене оставио човјек од неких шездесетак година, сиједе косе и изразито блиједог лица. Преко танке мајце дугих рукава носио је стари дрес из осамдесетих година прошлог вијека. Читав меч је пратио мирно и са широко развученим осмјехом на свом видно измученом лицу.. На полувремену утакмице ми је рекао да се зове Јован и да живи недалеко од стадиона. Прије неких пар седмица почео је да повремено осјећа несносне болове у предјелу стомака, што га је и натјерало да после дужег времена оде код љекара. Вијест да болује од карцинома који је у поодмаклој фази га, бар у првом тренутку, није посебно ни изненадила, ни потресла. По изласку из ординације се лаганим кораком запутио према храму Св . Василија Острошког. Спадао је у ону групу побожних људи који не иду често у цркву. Ипак, овај пут је у храм пошао да замоли Господа за двије ствари. Прва је да, док још за то има снаге, последњи пут посјети манастир Острог. Друга молба је била да још једном уживо одгледа Партизанову утакмицу. На пола пута до куће срео је ћеркине пријатељице које су се баш за Острог запутиле, па их је замолио да пође са њима. По повратку из светилишта, на вијестима је сазнао да је ФК Рудар у квалификацијама за европско такмичење извукао баш Партизан. Пошто стадион у Пљевљима није испуњавао све услове, одлучено је да се утакмица одигра на терену у Никшићу, који је само пар улица удаљен од куће у којој је живио Јован... По изласку са стадиона,и поред чињенице да су нас на трибини због безбједносних разлога држали читавих сат времена после утакмице, повјерио ми је то да му је читав догађај пребрзо прошао. Рекао ми је да је тако и са животом. Не стигнеш ни да се честито осврнеш иза себе, а живот ти већ прошао. Недалеко од капије стадиона чекали су га чланови породице, који нису одобравали његов одлазак на утакмицу, бојећи се да због хемотерапије ту авантуру неће моћи да издржи. Растали смо се уз моје обећање да ћу га редовно помињати у молитвама.
Потрешен због вијести о прераној смрти о. Лазара, одгледавши пренос Партизанове утакмице, ја сам се ове вреле Преображењске ноћи баш Јована сјетио. Међутим, сјетио сам се и свих пријатеља и познаника, који ових дана воде битку са опаком болешћу. И док нам медији сваки дан јављају о порасту новообољелих од ковида и пријете нам новим локдаунима и забранама, армију од канцера обољелих људи готово да нико ни не помиње. А само у већ поменутој 2018. години у Црној Гори је од те страшне болести преминуло готово хиљаду и триста људи, међу којима је био и Јован. Но, чудесан начин на који су услишене оне двије Јованове молитве, можемо схватити и као једно од сведочанстава да Господ није заборавио све те људе. Онај који је на крсту преузео на Себе све боли и патње од постања свијета па до нашег времена, и сада састрадава са обољелима од рака. А та чињеница њиховом заједничком болу и патњи даје највећи могући смисао.
Ђакон Павле Љешковић,
професор Цетињске богословије
