Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

07.09.2021.

Нови издавачки подухват Епархије жичке: Искушана мисао Достојевског (зборник радова поводом 200 година од рођења и 140 година од упокојења Ф. М. Достојевског)

Искушана мисао Достојевског, уредник презвитер Александар Р. Јевтић, издавач ЕУО Епархије жичке, Краљево 2021. штампарија Интерклима-графика, – 252 стр. 21 цм, тираж 1.000


Повод за настанак овог зборника лежи у чињеници да текућа 2021. година представља јубиларну када је реч о Фјодору Михаиловичу Достојевском – у њој се навршава 200 година од пишчевог рођења и 140 година од његовог упокојења. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз подршку ЕУО-а Епархије жичке, идеја о објављивању зборника кренула је пут свог остварења. Лектуру и коректуру је извршила мр Ана Гвозденовић, а око дизајна се потрудила Лидија Стојановић. Предговор је написао драмски уметник Небојша Дугалић. Сви текстови (укупно њих 11) су укључени у стручни систем класификације, тј. означени УДК бројевима.

Данас, када је слободно време уједно благослов и проклетство, када најчешће прелази у досаду или забаву, потрудили смо се да пронађемо људе који су спремни да своје драгоцено време посвете ономе кога је Свети Јустин Ћелијски у Философији и религији Ф. М. Достојевског називао „својим учитељем и мучитељем“. У овом зборнику сабрали смо гласове савремених љубитеља стваралаштва Достојевског. Различитост професионалних позива ауторȃ учинила је да зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова. Једино такав приступ је и примерен када је у питању овакав изазов. Захвални смо свим ауторима текстова што су показали да своје драгоцено обично свакодневно време желе и могу да посвете необичним мислима Достојевског. Верујем да су у овом подухвату доживели духовну и стваралачку радост, а да ће њу кроз текстове успети да пренесу читаоцима.

Сви аутори текстова су уједно и сабеседници Достојевског, јер се са њим другачије не може дружити. Он никада не саопштава, већ примећује и позива на заједничко промишљање. То је етос којим тајна личности и заједнице живи у његовим делима, позивајући ка хришћанским изворима постојања и разобличујући прошле, садашње и будуће тоталитарне системе. Теме су различите, али увек од пресудног значаја за осмишљавање сопствене егзистенције. Оне су уједно вечне и проклете, у зависности од тога како се према њима односимо.

Велико књижевно и мисаоно наслеђе руског писца нас обавезује да покушамо да му се делимично одужимо. Тиме за њега нећемо учинити много, али за саме себе хоћемо. Разлог за то је, на првом месту, што његове речи можда никада нису биле актуелније него данас. За сопствене романе, скромно је изражавао наду да ће га надживети тридесет година. Десило се не само да су они ушли у 20. век, већ својим увидима не престају да буде интересовање читалаца ни у 21. веку. Иако култура читања квалитетне литературе доживљава велику кризу, ипак остаје чињеница да се реч великог словенског пророка и даље чује широм света. И о њој се размишља и поново пише.

У делу под насловом Заблуда о Богу Ричард Докинс, уз цитирање речи Ивана Карамазова, износи тезу да је вероватније да ће атеиста хуманистичких настројења волети на делу људе, јер религија није извор морала. То поткрепљује примером да Тексас, као једна од најрелигиознијих савезних држава у Америци, има највише кривичних преступа. Ипак, Докинс не указује на то шта би био извор морала. Помиње интелигенцију, али нигде не доказује њену повезаност са моралом. Покушава да побије тезу да је религија извор морала, али не нуди ништа више од тога – само рушење, без изградње. Управо на то је Достојевски и упозоравао када је говорио да је без вере у Бога и бесмртност душе све дозвољено. Теме покајања и уздржања које Достојевски суптилно излаже, за Докинса су изгледа потпуно нејасне и недокучиве да би их могао узети у разматрање.

Иако би данас питања „смрти Бога“ и „човекобога“ код многих имала призвук застарелости, њихов садржај одевен у друго, „овчије“ рухо, можда никада није био присутнији у животу људи. Ова учесталост и уједно прикривеност сведоче о модификацијама које је зло доживело и о суптилности са којом наступа. Зато су многи неспремни за суочавање са темама постојања Бога и бесмртности душе. Тачније, губе шансу да се баве оним што је најпретежније. Новији економски трендови који полако истискују могућност говора о класичном социјализму или капитализму, све су ближи оценама које је давао Николај Берђајев. Он је на површини историјских светских дешавања, видео трагове дубоких вулканских дејстава историје мисли. Зато је Достојевског назвао „пневматологом, генијалним дијалектичарем и највећим руским метафизичарем“ (Нова религијска свест и друштвена реалност). Речи које је Берђајев тим поводом исписао делују као да су данас написане: „Светско значење социјализма ја видим у томе, што он ставља човештво пред дилему: Или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу. Све остало је прелазно спољашње, те се разара и распада. Дело је већ тако далеко зашло и важно је да се то сазна. То је знао Достојевски, знао је и Вл. Соловјев. То морамо и ми разумети до дубине.“

Владета Јеротић, као врсни познавалац стваралаштва Достојевског, износи  упозоравајуће увиде засноване на преиспитивању кретања савременог света: „У тренутку несумњиве и видљиве кризе, духовне и материјалне, еколошке и економске, како православних народа Русије и Балкана, тако и сличних криза у Европи и Америци – кризе коју је Достојевски тачно предвидео још у XIX веку, када је написао: ’Ко би могао да прихвати комедију буржоаске хармоније, коју видимо у Европи за нормалну формулу људског јединства на земљи?’ – без стварне сам унутарње потребе да управо данас, на крају још једног миленијума, мирим православље са модерним и постмодерним европским духом, постављајући тако несигурне, па и лажне компромисе. Стојим само забринут, заједно са многим људима на Западу и на Истоку, пред будућим збивањима у свету који никога, ни као појединца ни као народ неће оставити поштеђеним од избора између Великог Инквизитора и Христа“ („Православље и модерна уметност – на примеру Достојевски – Кафка“).

Да ли се данас хришћанство, па и наше Православље, довољно бави будућношћу човека, геополитичким позицијама и плановима великих светских сила и њиховим утицајем на свакодневни живот људи, остаје отворено питање. Сигурно је да се ми будућношћу најизворније бавимо онда када искрено очекујемо Парусију – Христов други Долазак. Ипак, ово чекање не сме бити пасивно. Јеванђеље нас позива да поред творења добра, направимо разлику између добра и зла. Због тога је и Христос Господ често разобличавао фарисеје и друге лицемере – јер нису на прави начин правили разлику. У савременом друштвеном релативизму, глас вере се доживљава као претећи за универзални мир. Зато различити друштвени чиниоци теже да угуше тај глас или да га прилагоде хору осталих, хипнотисаних гласова. Да би остао аутентичан, овај глас се мора обраћати људима овога времена, бити савремен и искрен. То је пророчка нота која реализам претвара у есхатологију – јер омогућава пројаву Божјег присуства међу нама. Све остало су празни разговори, који кваре добре предањске обичаје (1 Кор 15, 33).

Наслов овог зборника Искушана мисао Достојевског настао је у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу. Највеће од свих искушења за њега је било искушење слободе. Оно не подразумева само тежину подношења одлука побуњене индивидуалности, већ и тежину подношења принудног заједничког живота. Тајна личности остаје одговор и лек за обе ове девијације живљења. Уколико не будемо у другима видели лик Христов, доспећемо до шизофреног егоизма, а уколико у себи не будемо видели лик Христов, утопићемо се у безлично море неке од масовних идеологија овога света. Један од искусних капетана у пловљењу водама овога света, али и налажењу источних рајских обала и пловљењу ка њима, несумњиво је Фјодор Михаилович Достојевски. Лађа на којој са њиме можемо пловити је Црква Христова. Она, као загрљај светова, чудесни спој историје и есхатона, даје одговоре на дилеме и доноси Христов мир у душе наше. Улазницу за светску хармонију коју је Иван Карамазов хтео да врати због страдања деце, нећемо враћати ако она буде водила у Цркву – јер она Богородичиним нежним рукама омива сузе невине деце прослављајући их у наручју Христовом, овенчавајући их венцима мучеништва. Црква покајањем пере крв са руку злочинаца, страдањем од блудница чини светитељке и ниједног човека не сматра безначајним или изгубљеним. Зато је тако богата лепеза ликова код Достојевског, а у његовом стваралаштву, баш као и у нашој вери, свако има шансу да се преобрази. Јер нас је Христос својим рођењем међу нама све нашао. На нама је да пронађемо Њега.


Презвитер Александар Р. Јевтић,

уредник зборника


Извор: Епархија жичка