У недјељу, 10. априла 2022. године у храму Вазнесења Господњег у Ахену служена је Света архијерејска Литургија. Сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована и свештеника: протојереја-ставрофора Јована Марића, протојереја-ставрофора Данила Радмиловића, протојереја Братислава Божовића, протојереја Драгана Чолаковића, јереја Милутина Марића и ђаконa Александра Дебељака. Том приликом у чин презвитера рукоположен је ђакон Стефан Марић и постављен за привременог пароха ахенске парохије.
Повезана вест:
Άξιος! Достојан! - теолог Стефан Марић рукоположен у свештени чин ђакона
Цјелокупна бесједа Владике Григорија у прилогу:
Драга браћо и сестре, данас имамо многоструку радост што смо овдје са вама. Каже Господ гдје је двоје или троје сабрано у моје име ту сам и ја међу њима. Нас се данас сабрало више него двоје или троје који вјерујемо да је Господ ту међу нама. Када вјерујемо да је Господ ту међу нама онда је ту мир Божији, онда је ту благослов Божији, онда је ту исцјељење и спасење наших гријехова, наших рана, наших људских немоћи, наших слабости и ограничености.
Данас, браћо и сестре, у овој недјељи поста славимо једну чудесну светитељку Марију Египћанку, која је била највећа блудница свога времена. У оно вријеме она је отишла у Јерусалим тако што се укрцала на брод да би могла што више да блудничи са морнарима и младим људима а онда, у Јерусалиму, у виђењу је срела најчистију и најсветију Дјеву Марију и тада се постидјела њене чистоте. Тако се постидјела, али тако се и просвјетила њеном добротом, да је отишла у пустињу и остатак живота провела у миру и покајању. То је, браћо и сестре, за свакога од нас пут, када сретнемо, када видимо, када чујемо ријеч Божију да се покајемо, да се смиримо, да одемо у пустињу макар у мислима, и да постећи и мољећи се, призивајући име Божије, избавимо себе од смрти и ропства гријеху и уђемо у живот и радост.
Данашња наша радост је многострука, зато што овај ваш мали храм, ова ваша заједница након много напора и труда поново добија свога свештеника и то oвог пута у лицу младога свештеника Стефана Марића. Он је завршио богословију, теологију и можемо слободно рећи да је одрастао у олтару, у дому у коме се непрестано приносила молитва Богу. Одрастао је у дому оца свештеника и мајке која је његовог оца вјерно и непрестано служила. Са својом браћом и сестром опредјелио се да и он, идући очевим стопама, служи Христу Господу. И прошавши кроз све што је требало да прође, вратио се овдје у Њемачку из Београда гдје се школовао, али не сам него са својом супругом која се, гле чуда, зове исто као он – Стефана. Стефан је довео Стефану из оног чудесног, маленог али огромног мјеста Ораховца са Косова и Метохије. Они долазе овдје у Ахен да служе Богу једнако као што се служи Богу у Дечанима, и у Грачаници, и у Ораховцу, и у Хочи и на сваком мјесту на овој Божијој планети.
Данас је велики дан за епархију и за ову парохију као заједницу нас људи који живимо овдје у Њемачкој са људима других хришћанских деноминација и религија. Зато је важно да правилно схватимо нашу службу, зато је важно да схватимо шта је то свештеник и шта смо и ко смо ми људи. На једном мјесту у Светом Писму, Свети апостол Петар, у својој посланици, каже једну једноставну ријеч за све хришћане а ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ… (1Пт 2.9). Дакле, сви су људи позвани да буду свештеници а то значи да смо сви позвани да се молимо Богу, да смо сви позвани да приносимо молитве Богу а молитве Богу приносимо из наших срца, из наших душа, из наших осјећања и из сваког дјела нашег тијела, цјелокупним бићем, приносећи молитву ми приносимо сами себе. Ми смо створени од овога свијета, од ове земље којом ходимо и у нама постоји свака тајна овога свијета, скоро сваки елемент од којег је овај свијет изграђен. Један велики учитељ Цркве, Свети Василије Велики је рекао да није човјек микрокосмос у макрокосмосу него макрокосмос у микрокосмосу. Када је тако и када смо сви царско свештенство и свети род, зашто онда изабирамо једнога од нас да буде испред свих нас и да приноси молитве и да приноси жртву Богу својим рукама? Зато што просто треба један да принесе ради реда и поретка. Али тај неко, ко је изабран међу нама да приноси жртву, није нешто друго од нас, није изван и изнад нас, он је само ту са нама и испред нас. Зато је важно да не дјелимо храм на дио за свештенике и дио за народ, јер и народ је свештенство али свештеник је изабран из тога народа да служи у том народу и том народу. Покушаћу да вам то објасним. Замислите једну планинску ливаду препуну цвијећа, тако не може да аранжира ни најбољи аранжер овога свијета. На тој цвјетној ливади има разних цвјетова као и што је свако од вас, овдје пристуних, различит и посебан цвијет пред лицем Божијим. Ми свештеници смо у мало другачијим одеждама од вас али ми нисмо изван те ливаде нити смо изнад вас. Благодат Божија се подједнако спушта и на вас и на нас а у случају да се не слажемо подједнако се роса благодати Божије повлачи и са нас и са вас. Ако нема благодатне росе, ако нема кише, ако нема сунца, ако нема свега тога што долази од Бога, онда цвијет неће цвјетати него ће усахнути. Зато нам је потребно да се смирено и заједно молимо пред Богом са свијешћу да киша облива и сунце грије све нас подједнако. Грије једнако све, и народ и свештенике, и праведнике и грешнике. Каква је то тајна! А да је истина да нисмо другачији заиста нам потврђује метафора цвјетне ливаде јер када крене поплава, пожар, када дође косац, неће ниједан цвијет успјети да каже немој мене, ја нисам као остали, него ћемо сви доживјети исту судбину. Зато је важно да ми свештеници свхатимо да ми нисмо ништа друго у односу на вас, да нисмо ништа бољи и вриједнији. Свештеничка одговорност јесте већа због части коју нам указујете ви. Са друге стране, ви треба да знате, као што смо се сви увјерили, да ако нема свештеника онда нешто дубоко недостаје а пошто сада имамо свештеника онда треба да му помогнемо. Свештеник треба да буде стуб, саборна личност, фактор мира и да воли подједнако свакога од вас. Да једнако воли и оне који га воле и оне који га не воле. То је велика заповјест не само за нас свештенике него за све нас хришћане. Нама љубав није дата него нам је задата и то није задатак од мене или од вашег свештеника, него од Бога. Не можемо да кажемо како волимо једног а другог не, једноставно морамо да волимо једни друге. Зато је данас, драга браћо и сестре, данас велики дан јер је на овој ливади дошло до пуноће и на њој данас ништа не недостаје. Шта ми данас радимо овдје? Ми данас призивамо благодатну росу Духа Светога, да нас ороси, да нас покропи, да нас нахрани свим оним што је потребно, иштемо и молимо благо растворење ваздуха, иштемо и молимо да нас огрије сунце правде а то је Христос, да бисмо могли да прицвјетамо, да бисмо могли да заживимо, да бисмо могли да се радујемо. Цјелокупна ова служба усмјерана је ка том једном, да добијемо дар Светога Духа. Данас ћемо се нарочито молити да наш ђакон отац Стефан добије дар Духа Светога и да надахнут њиме надахњује и друге. То је, драга браћо и сестре, велика и неописива тајна која се догађа пред нашим очима.
Хвала вам велика што сте издржали и заједно са свештеницима из Диселдорфа успјешно премостили вријеме без свештеника у вашем граду. Сада сте добили свештеника који има све квалификације, рођен је у овој држави, говори језик, способна је и окретан младић, одрастао у цркви. И он и ви треба да научите једну ствар а то је да сте на почетку пута и да ће на том путу бити искушења. Немојте престати да идете тим путем јер је пред вама велики циљ а то је достизање вјечнога живота, да се спасемо и од тога циља је бесмислено одустати. Шта год сретнете на том путу сјетите се овога дана и призива благодатне росе. Када год вам буде тешко и када год не будете имали у себи живота и љубави једино што треба да чините са својим свештеником, јесте да опет и опет призивате Цара Небеског Утјешитеља Дуга Светога, да дође и да спали трње ваших сагрјешења и да вам дарује живот вјечни. Амин, Боже дај!
