Житија светих за 9/22. јул - Свети свештеномученик Панкратије

 На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Панкратије, епископ Тавроменијски; Свети свештеномученик Кирил, епископ Гортински; Преподобни оци Патермутије и Коприје; Преподобни Патермутије; Свети мученик Коприје; Свети Теодор, епископ едески; Преподобни Фотије солунски; Свети свештеномученик Методије; Преподобни оци Дионисије и Митрофан; Свети мученици Андреј и Пров; и свети мученици Гламочки и Куленвакуфски. 

* * *

Тропар празника:

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАНКРАТИЈА, епископа Тавроменијскога

Свети Панкратије би рођен у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи, творећи чудеса у Јерусалиму и у свима суседним покрајинама и градовима. Чувши за преславна чудеса Христова, родитељи Панкратијеви заједно са сином својим, младим Панкратијем, отпутоваше из Антиохије у Јерусалим да виде Христа. И видевши Га како учи људе и исцељује сваковрсне болести и твори многа чудеса и знамења, родитељ Панкратијев поверова у Њега као у Сина Божјег и упозна се са неким светим апостолима Христовим, нарочито са светим врховним апостолом Петром. Од тога времена и јуноша Панкратије постаде познат светом Петру.

Пошто проведе много дана у Јерусалиму наслађујући се гледањем лица Христова и слушањем слатких речи Његових, родитељ Панкратијев се са својима врати у Антиохију. После пак добровољног страдања и смрти и васкрсења и вазнесења Христа Спаситеља дођоше у Антиохију, пре Петрова доласка тамо, неки од апостола, и родитељ Панкратијев крсти се са целим домом својим. Не дуго после тога Панкратијеви отац и мајка отидоше ка Господу. Панкратије се одрече целокупног имања што му остаде у наслеђе од родитеља и удаљи се у Понтиске горе. Тамо се настани у некој пештери, и провођаше у пошћењу и молитвама, испитујући себе и општећи једино с Богом. А када свети аностол Петар, изишавши из Јерусалима, прохођаше те крајеве проповедајући Еванђеље Христово, он нађе у Понту Панкратија и, познавши га, одведе га са собом у Антиохију. Затим одатле Панкратије оде са светим апостолом Петром у Киликију, и тамо срете светог апостола Павла. Ту се оба апостола договорише и поставише епископе: Крискента у Галатију, Маркијана у Сиракузу, а Панкратија у Тавроменију, град на Сицилији.

Кренувши ка месту свога службовања, блажени Панкратије се укрца у лађу која пловљаше у Сицилију. На тој лађи беху и две старешине лађе, Ликаонид и Ромил. Путем, Панкратије им излагаше реч Божју, говорећи им о царству Божјем и о тајнама спасења нашег, и обрати их вери у Христа и просвети светим крштењем. А када стигоше до града Тавроменије, одмах се пометоше беси што обитаваху у идолима и стадоше падати и разбијати се кипови, не подносећи долазак Панкратијев. А беху тамо врло уважавани од незнабожаца богови: Фалкон, Лисип и Скамадрон, чији погани храм стајаше на високом брежуљку покрај самог мора. Чим се свети Панкратије приближи томе храму, он се тог часа распуче и затресе и паде у море са свима идолима.

То изазва силну пометњу у народу. Дотрча тамо и градоначелник Бонифације, који, видевши светог Панкратија и чувши његово учење, верова у Христа и крсти се. И он уложи велики труд у славу имена Христова, и за тридесет дана подиже цркву, у којој стаде служити архијереј Божји, учећи и просвећујући народ који се скупљао око њега и доносио своје болеснике: јер светитељ веру коју проповедаше, потврђиваше знацима и чудесима, исцељујући сваку болест и изгонећи ђаволе.

Пошто се с дана на дан број верних увећаваше и већ сав град би просвећен светом вером, те се слава Христова шираше по целој земљи тој, ђаво подстаче против хришћана неког незнабожног мучитеља Аквилина. Непријатељ Христова имена и хришћана, он са великом војском пође на град Тавроменију у намери да га разори и све хришћане у њему побије. Грађани се од тога веома уплашише, али их светитељ Божји тешаше, тврдећи да неће ни најмање пострадати од непријатеља. И када се непријатељи приближише граду, против њих изиђе духовни војник свети Панкратије са својим клиром, носећи непобедиво оружје – часни крст Христов, и две свете иконе: Христа Спаситеља и Пречисте Богоматере. И одмах силан страх захвати противнике, и нека тама наиђе на њих, и пометоше се од силе Божије, и помрачише им се умови, те стадоше један другога сећи и убијати, а неки сами себе мачевима својим пробадаху. Затим, једва дошавши к себи када се узе од њих тама и мрак, они увидеше да убијају један другог и познаше да их је постигла казна Божија због њиховог непријатељског напада на хришћански град. Они пак који остадоше живи од те међусобне битке, побацаше своје оружје и дођоше к непобедивом војнику Христовом, светом Панкратију, и припадоше к чесним ногама његовим просећи опроштај и молећи га да их начини хришћанима. И грађани доживеше двоструку радост: прво, што се избавише од страшне најезде непријатеља, а друго, што им непријатељи њихови постадоше пријатељи по светој вери. И од тада беху нарочито послушни према речима светитељевим и испуњаваху све заповести његове. И не само тај град него и остали околни градови просветише се светом вером.

Пошто је свети Панкратије много година пасао новопросвећено стадо Христово, неки од преосталих незнабожаца, упорни и злобни у својој заблуди, договорише се тајно са својим кнезом Артагатом, па улучивши згодну прилику кришом нападоше на служитеља Божјег и камењем га убише. Тако свети Панкратије, очевидац Христов и посланик апостолски, подвизавши се добрим подвигом, заврши свој живот мученички, и са светим апостолима предстаде Христу, Господу своме, да Га гледа лице у лице кроз бесконачне векове.

 * * *

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЛА, епископа Гортинског

Свети Кирил, чија се вера нађе пред Богом као прекаљено злато, би у време Декијева царовања примораван од намесника Лукија да принесе жртву демонима. Овај свети Кирил још као дечак показиваше знаке умне зрелости, јер обучаваше себе у добрим делима и богоугађању. И кад би чуо да негде обитавају угодници Божји, он је остављао родитеље и прилепљивао се уз њих, да би се њиховим поукама утврђивао у вери и у врлини.

Када постаде зрео човек, свети Кирил би постављен за епископа у граду Гортини на острву Криту. Као епископ он свагда беше своме стаду речју и делом пример врлинског живота, педесет година управљајући епархијом. А када поверену му паству добро утврди у Христовој вери, и многе од идолопоклонетва приведе к истинитоме Богу, и имађаше осамдесет четири године, он би ухваћен од намесника Лукија и присиљаван да принесе жртву поганим боговима њиховим. Но богонадахнути муж, наводећи му заповести Божје, говораше: Ко приноси не Богу истиноме него туђим боговима, тај ће се истребити. – Намесник му рече: Поштеди старост своју и поклони се нашим боговима. Одговори свети Кирил: Нисам ја стар, јер Господ мој каже: обновиће се као у орла младост твоја. А то што ми ти саветујеш и на што ме примораваш, то ми није дозвољено чинити. – На то му намесник рече: Слушао сам да си човек паметан и мудар, стога расуди сам и одај поштовање боговима нашим, ако желиш да се спасеш мука које ти предстоје. – Свети Кирил одговори: Заиста ћу се показати паметан и мудар, када делом покажем на себи самом оно чему друге речју поучавам, а то је: остати у вери непоколебљив, а у мукама непобедив. – Намесник рече: Изабери што је корисно старости твојој, и буди једно с нама. – Свети Кирил одговори: Онда ћу изабрати што је корисно мени, када покажем пример јунаштва и неустрашивости овој деци мојој која стоје око мене.

Пошто се тако препираху дуго, свети Кирил Божанственим Писмом запуши уста незнабожном и неправедном судији, те му овај не могаше ни речи више одговорити. И када судија намесник виде да под утицајем светитељевог учења скоро сав народ напушта идолопоклонство и приступа хришћанскоме Богу, он изрече овакву пресуду: „Неразумног и безумног истребитеља богова наших Кирила, наређујем живога огњем сажећи“.

Свети угодник Божји Кирил, вођен на спаљење, иђаше као на гозбу радујући се и појући благодарне песме Богу. А кад дођоше на место где огањ беше припремљен, свети мученик би одмах бачен усред пламена огњеног. И док огањ гораше и дрва у пепео претвараше, наоколо стајаху верни са намером да побожно саберу преостале кости мученикове, и гле, угледаше угодника Божјег читава и неповређена где усред огња стоји са рукама уздитнутим к небу.

Видевши овакво чудо, идолопоклонике обузе страх и дивљење, јер се огањ не дотаче не само угодника Божјег него ни одеће његове. Њега у огњу ороси и расхлади Дух Свети, пошто и он учењем својим беше многе избавио од огња пакленог обративши их од идолопоклонства к истинитоме Богу.

Намесник би одмах обавештен, да хришћански епископ Кирил би нађен у огњу жив и неповређен. Томе се веома зачуди намесник и нареди да угодника Божјег доведу пред њега. Угледавши га читава и здрава, намесник се препаде и одаде хвалу хришћанскоме Богу који учини такво чудо, и пусти мученика на слободу.

Верни слуга Христов свети Кирил не престајаше проповедати реч Божју, доказујући да ће они који верују у истинитога Бога примити велику награду у царству небеском. И тако многе са пута погибли изведе на пут спасења, а сам туговаше и плакаше неутешно што се не удостоји довршити страдање своје. Народ пак слушаше га са великим усрђем и радошћу. Сви једнодушно и једномислено прибегаваху к њему; многи из далека долажаху да га виде, јер се надаху добити спасење себи како од поука његових тако и од самог гледања лица његова. И припадајући к ногама његовим, говораху: „Верујемо у Бога твог, јер је ваистину велики кад је могао да те сачува неповређеног од огња“. А он, веселећи се духом о Господу, примаше као чедољубиви отац све који му прибегаваху и преобраћаше их из синова таме у синове светлости незалазне, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И говораше им: Будите храбри, дечице моја, и нека јача срце ваше! Будите верне слуте Онога у кога поверовасте, а Он ће вам у свему помагати, и даће вам више него што очекујете добити од Њега: јер што ухо не чу, и око не виде, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 9).

Док угодник Божји свети Кирил тако утврђиваше верне, неко од идолопоклоника извести о томе намесника. А намесник, испунивши се јарости и гнева, рече: „Чега ради се ја смиловах на њега? Зашто га из огња изведох? Зашто га још онда мачем својим не погубих? Али, сада га више нећу трпети!“ И изрече по други пут овакву смртну пресуду о угоднику Божјем: „Кирила, кога изведеног из огња праведни суд не може трпети међу живима, наређујем убити мачем“.

Чувши за пресуду, угодник Божји се испуни радости и прослави Христа Бога што га удостоји да буде заједничар страдања Његових, и весело преклони главу своју под мач, којим ударен у врат предаде душу своју Господу деветога јула за Декијева царовања међу јелинима, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава кроза све векове. Амин.

 * * *

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА: ПАТЕРМУТИЈА и КОПРИЈА и с њима АЛЕКСАНДРА мирјанина

Цар Јулијан најпре вероваше у Христа, затим под утицајем ђавола одступи од Христа у идолопоклонство, и поставши син Сатане он крену у рат против Персије са великом војском. На путу ка Персији он проли много крви светих. Бавећи се у Антиохији он ухвати два презвитера, Евгенија и Макарија, стави их на страшне и дуге муке, па их посла у Мавританију на заточење. У то време у египатским пустињама живљаху два преподобна мужа, Патермутије и Коприје; једнодушни у свему они заједнички служаху Богу. Патермутије беше старији по годинама, и врло искусан у монашким подвизима, и веома јак у врлини; а Коприје, млађи по годинама, и још неутврђен потпуно у монашком жизоту, бејаше руковођен од Патермутија као ученик од учитеља и као духовни син од духовног оца. Пре но што ће бити ухваћени и стављени на муке, Коприје исприча Патермутију виђење које имаде ноћу у ону. Видех, рече, како се отворише небеса и једног светлог мужа који са жезлом у руци иђаше к мени. Потом угледах где у сусрет њему иде с друге стране неки црнац који запаљиваше огањ и мноштво дима излажаше из њега. Тај црнац пружи руку и ухвати ме, и ја се обретох усред дима у великој опасности, јер ме опколише многа зла. Онај пак светлоносни муж одступи далеко од мене. У то време одјекну с неба глас који говораше: „Плод овога човека биће разнет, али ће потом поново бити употребљен на добро“. После тога виђења ја се пробудих смућен. – Патермутије му рече: Није добар тај сан; бојим се да не одступиш од Бога живога. Ето, злотворни цар Јулијан одрече се Христа и гони Цркву Божију. Ја држим да ћемо и ми бити подвргнути мукама. Стога пази, чедо, да се не одрекнеш Христа или заплашен мукама или саблажњен обећањима, него се Бога бој, заповести Његових сећај, и буди храбар.

После тога не прође много дана а цар Јулијан са великом војском дође у Египат. Чувши да у египатским пустињама живи много пустињака, он посла тамо војнике да похватају све које нађу и доведу на мучење. Тада бише ухваћени гореспоменути оци, Патермутије и Коприје, и приведени к мучитељу на саслушање. И упита Јулијан преподобног Патермутија: Колико ти је година, старче? – Он одговори: Мени је седамдесет пет година овог временског живота на земљи. – Погледавши на Коприја, цар га упита: Реци ти, млађи, колико је теби година? – Мени је четрдесет пет година, одговори Коприје.

Тада цар нареди да старца Патермутија одведу у тамницу, а Коприја задрже и стаде му овако говорити: Принеси боговима жртве, човече, да избегнеш муке које те очекују. Остави хришћанску заблуду која ти ништа не користи, јер и ја сам раније веровао у Христа, али никакве користи од тога не видех. Сада пак, верујући у бесмртне богове, удостојих се од њих многих и великих доброчинстава. Стога и теби саветујем да се одрекнеш Христа и принесеш жртву боговима, па ћеш бити с десне стране мени и бићеш у великој милости код мене.

Коприје слушаше цара не дишући. И као заборавивши се, он пређе од добра на зло, оклизну се у пропаст, и рече Јулијану: Добро ми саветујеш, царе! Благо мени што у теби нађох учитеља и прекрасног наставника. – Затим он узвикну громко, говорећи: Од сада ја сам Јулијанов ученик а не хришћанин; и уколико раније блуђах у заблуди хришћанској, утолико ћу сада све поправити: поклонићу се боговима и принећу им жртву.

Чувши овакве речи од Коприја, цар се необично много обрадова, и рече: Срећан је овај човек више од свих људи, јер познаде древне отачке богове који дају вечни живот свету. – После ових речи бедни Коприје се поклони идолу Аполону са жртвом, и одступивши од Бога прими у себе ђавола. И свети анђели одступише од њега, а беси га опколише и ликоваху због њега.

Дознавши да Коприје одступи од Христа, преподобни Патермутије се силно ожалости, и стаде плакати и ридати због њега. И преклонивши колена мољаше се говорећи: Господе Боже сила, немој погубити грешника који преступи заповест Твоју! Опомени се дела његових, на којима се он потруди у младости својој из љубави према Теби; не одбаци га од лица Свога, јер га заведоше речи законопреступникове. Помилуј створење Своје и потражи дело руку Својих!

Сутрадан седе цар на престо свој, а Коприје у пурпурном плашту стајаше му с десне стране. Цар нареди да Патермутија доведу на саслушање. Када Коприје угледа преподобног Патермутија рече: „Ево иде варалица који ме лишаваше среће“. А кад се старац приближи судишту, Коприје повика к њему: Шта је, Патермутије? Видиш, ја се радујем, а ти плачеш; ја сам следбеник Јулијанов, а не хришћанин. – Патермутије одговори: Да, ја видим да се ти радујеш, стога и плачем због тебе. – Цар тада рече старцу: Не плачи, већ принеси боговима жртву и радуј се заједно с њим. – Патермутије одговори: Радост његова је привремена; он се сада радује, али ће у будућем веку плакати. Ја пак плачем сада, али ћу се радовати у будућем животу. Он се овде велича у пурпурној одећи, а тамо ће бити наг; ја пак наготујем овде, а тамо ћу се обући у свадбено рухо. Он се сада насићује, а у будућем веку гладоваће; ја пак сада гладујем, а у будућем животу наситићу се, када ми се јави слава Господа мога. Он сада у реду слугу твојих предстоји са славом теби, цару земаљском, а тамо ће од лица Цара Небеског са стидом бити одбачен и са ђаволима у паклу огњеном настањен.

Рекавши то, старац погледа у лице Коприју и рече: Тешко теби, бедниче! Ти раније беше сасуд благодати, а сада си ђубре у коме ликују беси. Ето, анђели одступише од тебе, а демони те окружише; ти се обнажи Бога, а обуче се у ђавола; ти омрзну живот истинити, вечни, а заволе временски, лажни. Но опомени се дела младости своје, и дођи к себи; одбаци заблуду у коју си страхотно пао и ходи к мени, чедо! Заволи Бога поново и покај се пред Њим, јер си Му згрешио, а Он је милосрдан па ће те примити и опростити теби грехе твоје.

Када старац изговори ове речи, Коприје би ганут, и раскајавши се громко узвикну: Тешко мени! тешко мени! тешко мени! – И стаде се колебати час на једну час на другу страну. Затим, оживевши духом и погледавши к небу, рече: Више нисам Јулијанов него сам опет Христов! Сагреших преступивши заповест Божју, безакоње учиних, одрекох се Господа мог, но по томе се и познаје доброта Твоја, Владико, када помилујеш мене који тешко сагреших. Буди, Човекољупче, милостив према мени: ја сам сада као суво дрво коме отпаде род и лишће се умртви. Речи безаконика заведоше ме и бура ђавоља потопи ме; зазвижди на мене змај и обрадоваше се због мене зборови бесова; звезде небеске пометоше се, а сунце и месец сакрише светлост своју због великог греха мог којим огорчих Бога. Но ви, анђели Божји и хорови праведника, и ви људи целога света, саберите се и оплачите пад мој и помрачење ума мог, јер ја лиших себе Сунца Правде – Христа, и угасну у мени светлост вере, и лепота душевна одузе се од мене.

Затим, обративши се цару, Коприје рече: Зашто ме превари, ђаволе? Зашто и мене увуче у погибао твоју, законопреступниче? – И свукавши са себе пурпурну одећу, он је баци пред њега говорећи: Узми ту славу коју си ми дао, а ја ћу опет добити оно што изгубих, јер је добар Бог мој и примиће ме као једнога од својих најамника.

Када цар виде да се Коприје поново обрати Христу, испуни се гнева и нареди да се одмах усија велики гвоздени тигањ. Чувши то, Коприје рече: Добро поступаш, царе! Сажежи ме, исеци ме на комаде, да бих многим мукама искупио мој пад. А пре свега казни мој језик, јер он најпре сагреши одрекавши се Христа.

Тада нареди цар да се ужеже мала гвоздена кашика и стави Коприју на језик. А Коприје, угледавши кашику усијану као жар, рече светом Патермутију: Оче, моли се за мене Богу, јер ме спопаде ужас од овог мучења. – Старац му одговори: Трпи, чедо, с радошћу, и Господ ће ти помоћи. – И гле, када се кашика дотаче Копријева језика, одмах се охлади као лед, и језик се не опече. Цар онда рече: Ови су људи мађионичари, водите их на усијани тигањ.

Када их поведоше, Коприје рече старцу: Моли се за мене, учитељу мој, јер се страшно бојим мучења. – Старац му на то рече: Не бој се, чедо! Буди храбар! Сети се својих испосничких подвига и трудова које си од детињства јуначки узимао на себе ради Бога. Не сећаш ли се како си тридесет и пет дана провео без хране? И зар се не сећаш како си, сараспињући се Христу, дванаест дана непомично стајао са рукама крстолико раширеним? Зар си заборавио како си лежао на тврдом камењу и оштрим ћерпичима? Када си све то у току свога живота радо трпео Христа ради, зашто се онда сада бојиш ове муке која траје један час?

Утврђен овим речима, Коприје ведра лица и неустрашиво иђаше са старцем ка тигању. А када узлажаху на тигањ, Патермутије рече: Брате Коприје, подигни очи своје горе! – Коприје, погледавши на небо, рече: Видим анђеле где се приближавају; главе су им покривене росом. Но молим те, оче, кажи им да се не љуте на мене што се бејах одрекао Христа.

И тако обојица узиђоше на тигањ, и хођаху по њему као по цветној ливади, подсмевајући се мучитељу, јер се тигањ одмах потпуно охлади. Видећи то, мучитељ се још већма разјари и нареди да се што јаче усија пећ и баце у њу мученици на сажежење. Док пећ усијаваху, Коприју приђе један од царевих војника по имену Александар и рече: Коприје, ти најпре принесе боговима жртву, а сада не желиш. Но обрати се поново к нама, да би се избавио од смрти у огњу. – Свети Коприје му одговори: О, да би први грех мој, којим сагреших Христу моме, био заборављен пред Богом! Јер када би се сабрала сва вода морска и све реке и извори и све капље што падају с неба, не би било довољно да спере прљавштину мога греха. Ипак ја не губим наду у милосрђе човекољубивог Господа мог. – Тронут Копријевим речима, Александар рече: Желео бих и ја да постанем војник тога Цара коме ви служите. – Тада га Коприје поучи светој вери, и Александар поверова у Христа.

Кад се пећ страховито усија и преподобни мученици пођоше у њу, Александар крену за њима говорећи: Идем и ја с вама, блажени оци! Христа ради, узмите и мене са собом у пећ! – Они га узеше испод руке и иђаху заједно, али се затим Александар истрже из њихових руку и пође испред њих. И када се приближи к отвору пећи, огроман пламен сукну из пећи према њему, али га не опаљиваше, и Александар, обраћајући се пламену, рече: Ако си по наређењу Господњем изашао да ме сажежеш, онда сажежи грешника! – Када он ово говораше, раступи се пламен надвоје, и стаде с једне и с друге стране, као некада вода у Црвеном мору (2. Мојс. 14, 21-30), и даваше му пут усред себе. И уђе Александар у пећ не дарнут пламеном; и угледавши тамо анђеле Божје рече им: Молим вас, господо моја, спасите ме грешнога! – Анђели одговорише: Ми смо ради тога и послани од Бога овамо, да те спасемо. – И узеше душу његову ка Господу, а тело његово остаде у огњу мртво но неопаљиво. После њега уђоше и преподобни оци, Патермутије и Коприје, такође неопаљиви од огња, и сеђаху поред тела Александровог певајући и славећи Бога. А када пећ потпуно остину, светитељи бише изведени пред лице царево живи и читави, без икакве повреде од огња. И тело светог Александра би такође изнесено из пећи, ни најмање неповређено од огња, и из њега излажаше диван мирис.

Зачуђен, цар рече: Велики су наши богови, а Христос је ништа! – Затим стаде поново приморавати свете на идолопоклонство. А преподобни Патермутије му рече: Пошто идеш у рат не ради прослављења имена Божјег, то се нећеш вратити натраг, него ћеш бити смртно рањен и страшном ћеш смрћу умрети.

Тада цар, силно разјарен, нареди да их мачем погубе. И свети бише изведени из града на губилиште. Ту се они помолише Богу пред смрт, и би с неба глас који Патермутија хваљаше, Коприју прашташе, и обојицу у вечни покој призиваше. Тада они с радошћу преклонише под мач главе своје и скончаше, положивши душе своје за Господа свог. А погани Јулијан, отишавши у рат на Персијанце, би побеђен од персијске војске, и од невидљиве руке рањен копљем, изврже у мукама душу своју. И као што му прорече свети Патермутије, не поврати се у земљу своју већ погибе с хуком.

Кончина светих преподобномученика Патермутија и Коприја, а с њима и светог Александра, догоди се деветога јула. У то време над Римљанима цароваше законопреступник Јулијан, а над хришћанима – Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част, слава и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 * * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАТЕРМУТИЈА

Патермутије, како о њему казује Коприје, беше спочетка идолопоклоник, харамбаша разбојнички, лупеж и гробонасилник: раскопавао је гробове и пљачкао мртваце, чинио сваковрсне злочине и гадости, и био због тога чувен по свима крајевима Египта. А обрати се Богу са следећег разлога.

Једне ноћи он се попе на кров куће, у којој живљаше девојка посвећена Богу, и хтеде да прокопа кров, спусти се у кућу и изврши намеравани злочин. Међутим, иако се дуго мучио да прокопа кров, никако му није испадало за руком, и он онако уморан задрема и заспа. У сну он виде неког светозарног мужа, обученог у царске хаљине, који му говораше: „Престани од сада са својим злочинима, престани проливати крв људску, красти и чинити друга безакоња! Покај се, и лати се богоугодних трудова! Поред тога прими се монашког анђелског војевања и остатак живота свог проводи у врлинама, па ћу те поставити за вожда и кнеза над мојом војском“. Патермутије свим срцем обећа да ће одмах приступити извршењу ових нарећења. Тада му светозарни муж показа војску монаха и нареди му да старешинује над њима.

Док је Патермутије гледао то у сну и спавао, ноћ прође и освану дан. Девица пак узиђе на кров куће, и угледавши човека где спава зачуди се и уплаши се. А Патермутије, пробудивши се од сна и угледавши поред себе девицу, препаде се и као изгуби се. И на девичина питања: ко је, одакле је, и ради чега је дошао, – он ништа друго не одговараше већ је само мољаше да му покаже где се налази црква хришћанска. Схвативши да се с њим дешава нешто по промислу Божјем, девица га одведе цркви и изведе пред презвитере. А он угледавши презвитере, паде пред ноге њихове молећи их са сузама да га начине хришћанином и упуте на пут покајања. Презвитери пак, познавајући га, чуђаху се и не вероваху његовим речима, и сматраху да је посреди неко његово лукавство и обмана. Но када видеше како силне сузе рони и упорно најусрдније их моли, они му онда рекоше: Ако потпуно престанеш са злим делима својим и будеш од сада водио честит живот и творио добра, ми ћемо те примити у хришћанство.

Он обећа да ће чинити све што му нареде. Тада презвитери извршише над њим оглашење, и кроз неколико дана крстише га. Пошто прими крштење Патермутије моли презвитере да му даду неку заповест која би га водила путем спасења. Они га онда научише да напамет чита прва три стиха првога псалма. Удубивши се у смисао тих стихова, он рече: Ово ми је доста за моје спасење.

Након три дана по крштењу Патермутије оде у пустињу и поживе у њој много времена, проводећи у молитви и сузама дан и ноћ, и хранећи се корењем тамошњег растиња. Затим се после дугог времена врати к цркви, пошто беше навикао да она три стиха не само речима изговара него и да их делом добро извршује. Презвитери се дивљаху такој промени његовој од рђавог на врлински живот и његовом безмерном уздржању, и жељаху да га задрже код себе да га науче читању. Али он, провевши са њима једну седмицу, поново оде у пустињу и остаде у њој седам година, хранећи се не корењем и травом него хлебом који му је Бог једанпут недељно слао. Јер сваке недеље по завршетку молитве он налажаше пред собом чист хлеб, предлаган невидљивом руком, и окусивши од њега с благодарношћу он је опет идуће недеље остајао без хране и није малаксавао од глади. А даде му Бог благодат да разуме књиге, и цело Божанствено Писмо он знађаше напамет.

Након седам година, по наређењу Божјем, преподобни Патермутије се поново врати из пустиње у насељене области на корист многих, и својим испосничким животом многе привуче к себи, и они постадоше његови ученици, и следоваху му, и подражаваху његове врлине. К њему дође и један јуноша са жељом да буде његов ученик. Преподобни га прими, обуче га у иночку одећу која се састојала из власенице, кукуљаче и козје коже, коју иноци обично називају милот или милотар,[11] и учаше га богоугодном иноковању. Преподобни Патермутије имађаше обичај да посећује болне, и да буде око њих до њихове кончине, и да сахрањује умрле, набављајући им од свога труда погребну одећу. Видећи тако усрдно старање старчево око сахрањивања мртвих, овај млади монах му рече: Оче, желео бих и ја, када умрем, да ме ти оденеш и погребеш. – Отац одговори: Тако ћу и урадити, чедо моје; и одеваћу те дотле док ти сам не кажеш: доста.

Након не много времена престави се овај млади монах, и старац га, по обичају, обави погребном одећом, покри му лице, и упита га: Чедо, је ли ти доста ово за погреб или да још нешто додамо? – Мртвац одговори гласно да сви чуше: Доста је, оче! – Сви присутни се удивише оваквом чуду и стадоше почитовати и славити старца као чудотворца. А он, не подносећи слављење од људи, чим погребе покојника, одмах тајом од свих отиде у пустињу.

Но после неког времена старац се поново врати да обиђе братију, којој он беше руководилац у духовном животу. И би му откривено од Бога да се један брат, који живљаше у усамљеничкој келији близу једног села, разболео и да је на самрти. Стога преподобни хитно пође да га посети. Но пошто пут беше далек, преподобни одоцни путујући; сунце већ залажаше, а светитељ није желео да ноћу пролази кроз оно село, држећи се речи Господње: Ходите док видело имате да вас тама не обузме; ко дању иде не спотиче се (Јн. 12, 35; 11, 9). Тада светитељ са великом вером рече сунцу које већ упола беше зашло: У име Господа нашег Исуса Христа, стани сунце на путу своме и почекај мало док не стигнем у село. – И стаде сунце које једном половином већ беше зашло, а другом половином светљаше и стајаше чекајући док преподобни не стигну у село. Житељи пак тога села видећи да сунце дуго не залази чуђаху се, и сабравши се насред села посматраху то чудо. А кад прође неко време они угледаше преподобног Патермутија где долази у њихово село из пустиње и, сретнувши га, питаху га о чудесном незалажењу сунца. Он им рече: Не сећате ли се речи Господњих у Еванђељу које уче о томе како треба имати веру? Ако имате вере колико зрно горушично, ви можете и горе премештати (Мт. 17, 20). А ко може вером премештати горе, тај може том истом вером и сунце зауставити у току његовом.

Када он то рече, сви разумеше да је њега ради стало сунце које одмах зађе чим он стиже у село. И сви се поклонише старцу са страхом, и многи пођоше за њим када он крену ка болесном брату. А кад уђе к њему у келију, преподобни га нађе већ скончавшег у Господу. И сатворивши молитву приђе к покојнику, целива тело његово и рече му: Шта више волиш, брате, или да с Христом живиш отишавши од нас, или да с нама у телу боравиш? – Мртвац тог часа оживе, отвори очи и подигавши се седе, и стаде говорити: Зашто си ме вратио, оче? Мени је боље отићи ка Христу и са Њим бити, а живети у телу ја више не желим. – На то му старац рече: Онда спавај с миром, и моли се за мене! – И овај леже и поново усну. А све присутне спопаде ужас, и они говораху: Ваистину, ово је Божји човек. – Преподобни пак, спремивши тело умрлога, сву ноћ проведе у појању псалмова; а ујутру, сахранивши га чесно, отпутова оданде.

Другом приликом преподобни посети другога брата који такође беше смртно болестан. Видевши да се болесник плаши смрти због грехова својих рече му: Зашто, чедо, ниси готов за одлазак? Изгледа да савест, изобличитељка твоја, хоће с тобом да иде тамо. – Болесник на то рече: Молим те, оче, помоли се за мене Богу, да ми да бар мало времена за покајање. – Старац одговори: Сада ли иштеш времена за покајање? а где су прошла времена? Шта си радио све дане монаштва свог? Ти не само ниси успео да излечиш своје пређашње ране него си им додавао све нове и нове. – Но болесник не престајаше молити старца са сузама, да се помоли за њега Господу. Старац најзад рече: Ако од сада не будеш дометао зло на зло, онда ћемо се помолити за тебе, јер је човекољубац Господ добар и дуготрпељив и даће ти извесно време за очишћење грехова твојих.

Рекавши то, преподобни преклони колена на молитву. И после дуге молитве уставши рече болеснику: Ево, Господ ти даје три године да проведеш у овом животу, само се истински покај! – И узевши га за руку, преподобни га подиже здрава и одведе са собом у пустињу.

Након три године он опет дође с њим к братији и изведе пред њих брата као анђела Божјег. Много се братије стече к преподобноме и дуго слушаху његове медоточиве речи о плодовима покајања. Ову беседу преподобни продужи до јутрења. За време ове беседе брат који беше окончао трогодишње покајање, као да задрема, и предаде душу своју у руке Божије, без болова и без страха, као да је заспао слатким сном.

О преподобном Патермутију саопштава се и то, да је много пута прешао реку Нил идући по води. Једном пак, када се неколицина братије беху сабрали у једној келији и при затвореним вратима разговараху о спасењу душе, свети Патермутије стаде међу њима као некада Господ Христос међу апостолима. Тако велик беше у чудотворству преподобни Патермутије, пун благодати Божје. И пошто проведе много година у богоугодном животу, он се престави ка Господу.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОПРИЈА

Свети Коприје, очевидац светог Патермутија и саопштитељ његових чудеса, беше по чину презвитер и такође имађаше од Бога благодат чудотворства. Он живљаше у истим египатским крајевима, исцељујући разне болести по људима и изгонећи зле духове. Када једном он причаше окупљеној око њега братији о душекорисним стварима из живота преподобног Патермутија и других светитеља, један брат, не верујући његовим речима, не слушаше, и задрема. Но у сну он виде у рукама светога Коприја дивну књигу, златним словима исписану, из које он и казиваше братији. Крај њега стајаше неки светао муж, седином украшен. Погледавши грозно на задремалог, он му рече: Зашто ти не верујеш овоме што се говори него не слушајући дремаш? – Ужаснут, овај брат се трже из сна и одмах исприча осталима шта у сну виде, и од тада ои са вером и пажљиво слушаше сва казивања светога Коприја.

Једном приликом код преподобног Коприја се налажаху страни монаси који беху дошли к њему у посету и слушаху душекорисна казивања његова. Утом дође један сељак са судом пуним песка и стајаше крај врата келије, чекајући да старац заврши своју беседу. Братија, видевши човека са песком, упиташе старца: Шта хоће овај сељак са песком? – Старац одговори: Децо, не би требало да се хвалимо пред вама, нити да вам причамо о славним делима Отаца, да се не бисмо, погордивши се умом, лишили награде. Али пошто сте ви, дошавши из далека, показали толику ревност и жећ за духовном користи, ја вас нећу лишити поуке, него ћу вам у присуству братије испричати шта је Бог урадио преко нас грешних. Земља суседног нам села беше веома неродна, и сељаци су од посејаног жита једва семе добијали, јер црв који се појављивао у класу, сатирао је сву жетву. Земљоделци које смо ми научили и превели у хришћанство, молише нас да се помолимо за жетву. Ја им рекох: „Ако имате веру у Бога, вама ће и овај пустињски песак доносити рода“. А они тог часа напунише своја недра ових песком по коме наше грешне ноге газе, и молише ме да им именом Господњим благословим песак тај као семе. Пошто се помолих Богу ја им рекох: „По вери вашој нека вам буде!“ Они одоше, помешаше тај песак са семеном житним, и посејаше на својим њивама. И гле, њихова земља постаде плоднија од сваке области у Египту. И од тога доба они сваке године долазе к нама, узимају одавде песак и доносе к нама да га благословимо. И њихова вера не бива узалуд, јер сваке године имају изобилну летину.

Једном преподобни Коприје пред народом се расправљаше о вери са јеретиком манихејцем, па видећи да не може својим смиреним и кротким речима да савлада охолог и многоговорљивог јеретика, зажеле да делом докаже истинитост своје вере. Стога се обрати народу и рече: „Наложите на тргу ватру и ми ћемо обојица ући у њу, па ко од нас остане неповређен од ватре, тога је вера истинита“. Народ журно наложи ватру. Али манихејац рече преподобном Коприју: „Нек сваки од нас засебно уђе у ватру; и ти си дужан да први уђеш, пошто си то ти предложио“. Свети Коприје се прекрсти, уђе у ватру, и ватра се растави на две стране, и он стајаше на жеравици као цветној трави неповређен; и пошто одстоја пола сата усред ватре, он изађе из ње читав, чак се ни хаљина његових огањ не беше коснуо. Видећи овакво чудо, народ се веома удиви и слављаше Христа Бога. Затим стаде народ викати и терати манихејца да уђе у ватру, али он преплашен не хтеде. Тада га народ дохвати и угура у ватру. Почевши одмах горети, јеретик искочи из ватре сав опечен и наже бежати. Народ га ухвати и стаде викати: „Да се спали јеретик!“ Но преподобни Коприје умири народ и отпусти јеретика жива, само као главња опаљена.

У близини своје келије преподобни Коприје имађаше малу градину, у којој неговаше поврће и воће, ради гостију који су му долазили. Но једне ноћи у градину се увуче један идолопоклоник и украде поврћа колико је могао понети. Дошавши својој кући он метну један део поврћа у котао да се кува на ватри. Но иако га је кувао три сата на великој ватри, поврће остаде у котлу онако какво га је метнуо, јер се вода никако не могаше загрејати. Запањен овим чудом, идолопоклоник познаде свој грех и силу Христову која дејствује у хришћанима. Стога узе све поврће које беше украо, па и оно из котла, и однесе га старцу; и павши пред ноге његове, исповеди му свој грех и исприча чудо; и просећи опроштај, мољаше га да га начини хришћанином. У то баш време код старца беху многи гости, и сви се обрадоваше чудесном обраћењу овога човека ка Христу; и бише угошћени оним поврћем; и узнеше благодарност Богу.

Сатворивши благодаћу Христовом ова и многа друга чудеса, преподобни Коприје се упокоји с миром, и доби удео са преподобним Патермутијем у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

 * * *

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, епископа Едеског

Град Едеса имађаше мужа по имену Симона, који имађаше жену Марију. Обоје беху побожни, бојаху се Бога и беспрекорно хођаху у заповестима Господњим. И чињаху многе милостиње, јер беху богати. Њима се роди само једна кћи, и они веома жељаху да добију мушко чедо. Стога хођаху к разним црквама Божјим, пошћаху и мољаху се, просећи од Бога сина.

Једном у Свету Четрдесетницу, и то у суботу прве недеље великога Поста, када се празнује спомен светог великомученика Теодора Тирона, они обоје одоше са прилозима у цркву светих Апостола на јутрење. За време богослужења они обоје задремаше у исто време, и сваки посебно удостоји се оваквог виђења. Видеше они где стоји у цркви свети апостол Павле са светим великомучеником Теодором Тироном. Свети великомученик говораше светом апостолу, указујући прстом на Симеона и Марију: „Ови људи, учениче Господњи, ватрено се моле Богу да им подари мушко дете. Стога им издејствуј код Бога што моле, да би њихови прилози црквама и њихове милостиње били награђени“. И видеше они како им апостол меће на руке младунче мушкога пола, говорећи: „Ето, имате сина!“ А великомученик рече: „Нека му буде име Теодор, јер ће детенце ово заиста бити Божји дар“.

После овог виђења, и по завршетку јутрења, они испричаше један другом своја виђења, и дивљаху се што обоје имађаху једно исто виђење. И они много благодарише Богу што их обавести о зачећу сина, и вратише се дома радујући се. Затрудневши, Марија држаше себе у великом уздржању, јер ношаше у себи онога који је имао бити сасуд Светога Духа.

Када се наврши време, њима се роди син, и наденуше му име Теодор, сагласно жељи великомученика, и просветише га светим крштењем. Дете порасте и родитељи га дадоше у школу. Али се Теодор показа тежак на учење и слабог памћења.

Но и то беше по промислу Божјем, да би мудрост била дата дечаку не од људи него од благодати Господње. Дечко је често био укораван од родитеља и учитеља, и исмеван од својих вршњака. После пак неког времена њему паде на памет мисао, да моли од Бога уразумљење. И он стаде често одлазити у цркву и усрдно се молити.

Једном, руковођен божанским надахнућем, он у недељу дође у цркву пред свету литургију, уђе у олтар и сакри се под свети престо. То нико не виде. Архијереј дође и поче вршити свету службу, а дечак Теодор заспа под светим престолом, и спаваше све до краја литургије. Док тако спаваше, он имаде у сну овакво виђење: виде он некаквог дечка, као вршњака свог по годинама, који блисташе као сунце, и који га храњаше саћем од меда, и дајући му пастирски жезал у руке благосиљаше га.

После овог виђења Теодор се пробуди од сна и изиђе испод престола. Архијереј и они што беху са њим у олтару угледавши га зачудише се и питаху га, откуда он ту. Он им исприча о себи све и о виђењу које имаде. Архијереј се уплаши и одмах уврсти дечка у свој клир, произвевши га за чтеца. И од тога времена Теодор постаде оштроуман и способан за учење, превазилазећи разумом не само своје вршњаке него и старије од себе. Он напредоваше и у духовној мудрости и у световним наукама; јер у то време бејаше у Едеси чувени учитељ философије Софроније, код кога Теодор за кратко време изучи све науке.

Када Теодор напуни осамнаест година, родитељ његов Симеон престави се ка Господу; а након годину дана и мати његова Марија отиде ка Господу. Огромно имање што му остаде од родитеља Теодор раздаде сиромасима, одвојивши само један део својој удатој сестри. Та његова сестра роди сина Василија, који се удостоји архијерејског чина у граду Амасији, и би списатељ овога житија преподобног Теодора.

После смрти својих родитеља, у двадесетој години својој блажени Теодор отпутова у Јерусалим. Поклони се гробу Господњем, и обишавши сва места, он дође у лавру преподобног Саве,[18] којом у то време управљаше ава Јован. Ту Теодор прими анђелски образ, и обучаваше себе у испосничким подвизима, и прохођаше све трудове у послушањима, ревносно учествујући дванаест година у свима манастирским служењима. Затим он умоли настојатеља да му нареди да сам обитава у усамљеничкој келији у безмолвију, у молитвеном тиховању. И добивши такву келију, он провођаше време у молитвеном тиховању, служећи Богу. Храна његова беше: мало парче хлеба и нешто воде по заласку сунца, и то не сваки дан. Каткад је он по два или три дана остављао себе без хране; много пута се удаљавао у Јорданску пустињу и проводио у њој многе дане и ноћи без хлеба и воде, молећи се непрестано као бестелесан, па се потом опет враћао у своју келију.

Двадесет четири године проведе преподобни Теодор у таквим испосничким подвизима. За овакво његово изврсно монаховање чу млади рођак његов Михаил и дође из Едесе к њему, желећи да подражава његове врлине. Теодор га прими и постриже, и држаше га поред себе као ученика, саиспооника и саподвижника. Михаил се научи да плете котарице, зделе и друге ствари, које по наређењу учитеља одношаше у свети град Јерусалим и продаваше. Добијени новац он доношаше оцу свом Теодору, који га одашиљаше у лавру к ави, да не би забадава добијао храну из обитељи.

У та времена Палестина и Финикија не беху више под влашћу грчких царева већ под сараценима, јер по попуштењу Божјем, због грехова тамошњих житеља, над њима владаху цареви сараценски. Дајући им велике данке, хришћани откупљиваху живот свој и веру. Но Своје верне људе Господ у исто време и утешаваше, творећи на Светом Гробу знамења и чудеса, којима се запушиваху погана уста хулитеља Христових, агарјана. И многе старешине агарјанске долажаху издалека у Јерусалим, да виде Христов гроб, и ту одаваху почаст хришћанском патријарху и осталим архијерејима, а житељима Јерусалима указиваху разна благоволења. У то време сараценски цар Адрамелех са женом својом Сеидом допутова из Вавилона у Јерусалим, да види Христов гроб и чудеса која се збивају на њему. Адрамелех беше човек кротак, и није желео да чини хришћанима неправду, иако је узимао од њих данак. Волео је да разговара о вери са ученим људима, при чему се држао свог сараценског умовања. Док се он још налажаше у Светом Граду, блажени Михаил, ученик и сродник преподобног Теодора, дође по наређењу свога учитеља у Свети Град да продаје своје рукодеље и становаше у гостопримници манастира преподобног Саве која се налазила у Светом Граду. Најпре Михаил оде и поклони се Христовом гробу и светој Голготи, а потом изиђе на трг са рукодељем. Ту га срете евнух царице Сеиде, и угледавши дивно израћене котарице и зделе, он се удиви тако изврсном раду и рече Михаилу: Младићу, пођи са мном, добићеш добру цену за те твоје радове. – Михаил пође са њим као безазлено јагње до врата дома нове египћанке.Евнух извести царицу да један монах продаје дивне рукотворине, и царица одмах нареди да доведу пред њу монаха са његовим рукотворинама. Када блажени Михаил уђе код ње, покварена жена би рањена нечистом помишљу на младога монаха. Јер он заиета беше леп у лицу, стасит, са брадом која тек беше избила; танак и блед од великог пошћења; а осим тога, кроз његову спољашњу лепоту зрачила је унутрашња лепота његове врлинске душе. Пиљећи у њега, царица се распаљиваше телесном љубављу према њему, и стаде га распитивати, ко је и откуда је. Он јој одговори: Ја сам убоги монах из лавре светога Саве. – Царица му рече: Видим, младићу, да си блед и мршав, па ми те је жао, и хтела бих да ти учиним неко добро. Ако си чији роб, ја ћу те ослободити; ако си чији заробљеник, ја ћу те откупити; ако си болестан, ја ћу те излечити; ако си сиромах, ја ћу те обогатити.

Целомудрени Михаил, слушајући ласкаве речи царичине, разумеде њену лукаву намеру и, обративши се срцем к Богу и подигавши духовне очи к Њему, помоли се у уму свом овако: О, Господе човекољубиви, избавитељу заробљених и надо безнадежних! Ти си пророка Свог Данила избавио од чељусти лавових, избави и мене у овом тренутку од ове љуте лавице која хоће да прогута душу моју и да је живу сведе у ад! – Затим рече царици: ја некад бејах заробљен сластима овога света, али ме Владика мој Христос Бог избави од тога благодаћу Својом. Бејах роб греху, али Господ мој, узевши на себе обличје слуге, ослободи ме. Нашавши ме болна и узевши немоћи моје, Он ме начини потпуно здрава. Ништ бејах и убог, али пребогати Син Божји, осиромашивши мене ради, неизмерно ме обогати, те сада ни у чему не оскудевам и ништа ми твоје није потребно. Ја имам своје богатство и здравље и слободу, и милошћу Спаса мог изобилујем сваким благом.

На то му се бестидна жена обрати речима: Младићу, ако ми постанеш пријатељ, науживаћеш се силних блага, те ће ти многи завидети, и бићеш господар над многима. – Свети Михаил одговори: Ја љубим Владику мог Христа који је мене заволео и душу Своју предао за мене, и желим да Га ненаситно љубим. А пријатељи су моји – чинови небеских анђела и хорови свих светих који ангелски живеше на земљи; неисказана је њихова лепота и благољепије. Имајући тако милосрдног Господара и тако миле пријатеље, ја нипошто нећу да будем твој пријатељ, нити да имам везе с тобом.

Тада му царица Сеида стаде грозно претити: Ако ми не испуниш жељу, ставићу те на многе муке и тело твоје издробићу ранама. – Монах одговори: Ја се старам да творим вољу Господа мог, а твојој се вољи ни у ком случају нећу покорити. Ако телу моме приредиш муке и казне, тиме ћеш души мојој издејствовати вечно блаженство. Буди уверена да ме никаквим обећањима нећеш приволети на своју жељу, нити ме мукама застрашити. – Царица рече: Јадниче! коликих блага ти лишаваш себе! Зашто ми не испуни жељу? Еда ли нисам лепа? Еда ли нисам љупка и привлачна? – Преподобни монах одговори: Ти не само ниси лепа, него си страховито ружна и смрдљива и одвратна; заслужујеш не љубав него мржњу.

Тада безбожна царица, испунивши се велике јарости, нареди да целомудреног инока повале на земљу и немилосрдно бију моткама. И дуго га тако мучаше, Затим га окована у ланце посла к цару са оваквим писмом: „Овај гадни монах дрзну се да ми се срамно наруга. Ако га оставиш жива, онда ћеш мене имати мртву“.

Прочитавши царичино писмо, цар реши да јој испуни жељу, да је не би огорчио. Но прво зажеле да сам види монаха, и нареди да га доведу преда њ. Када преподобног изведоше пред цара, он се не хте поклонити њему, као што је то обичај када се излази пред цара и пред велможе, него стајаше право, мушки показујући своју душевну храброст и непокоравање непријатељима. Цар, бесно гледајући у њега, рече с гневом: Охоли монаше! шта имаш да кажеш поводом дрског дела твог? Но ја држим, да си ту без одговора. – Страдалник одговори: Царе, пре свега треба имати три врлине: страх Божји, правосуђе и милостиву дуготрпељивост према онима који греше.

Чувши овакве речи цар се стиша од јарости и нареди да Михаила ослободе окова, па га кротко упита, откуда је. Он одговори: Родом сам из града Едесе, а сада сам монах лавре светога Саве. – А када га цар упита односно кривице, о којој се говори у царичином писму, свети монах одговори: На мени се испуни позната прича: неко случајно натрапа на змију василиску, која самим погледом убија људе. Бежећи од ње он набаса на лава; и он волије остати са лавом него са отровном змијом василиском која очима убија.

Разумевши смисао приче, цар осети да је монах невин, и заволе га, једно због његове лепоте, а друго због његове памети. Стога зажеле цар да младог монаха одврати од хришћанске вере и придобије за своју веру. У њега беше један Јеврејин, учен и красноречив; он га позва себи у помоћ, па у његовом присуству стаде говорити иноку: Жао ми те је и штедим твоју младост, видећи твоју памет. Саветујем ти, и наређујем, и молим: одступи од жестоког учења Христовог, одреци се хришћанске вере и присаједини се мојој, па ћеш ми бити као син, и поставићу те изнад свих мојих кнезова и великаша, и учинићу те господарем над целокупним имањем својим.

Преподобни Михаил, подигавши очи к небу и уздахнувши из дубине срца, рече: Не дај, о Христе Царе! да одступим од Тебе, Бога мог, макар био стављен на безбројне муке. – А Адрамелеху рече: Царе! слуга сам Оца и Сина и Светога Духа, једног недељивог Божанства. То исповедам, и од тог исповедања нећу одступити, и свагда ћу бити у њему. – Цар му на то рече: Шта дакле, теби се свиђа да останеш у том тамноликом чину у коме си сада? – Светитељ одговори: Мене више краси ова монашка одећа него тебе царска. – Цар онда рече: Ја сам добро изучио наше књиге, а прочитао сам и ваше писмо које ви називате Еванђељем, и нигде не нађох заповест која наређује да се гнушамо брака и меса.

Светитељ одговори: Живот код хришћана има два вида: монашки и мирски. Мирјанима је благословљено женити се и јести месо: у томе нема за њих греха, само ако они свето буду држали остале заповести Христове. Нама пак који смо се одрекли света и заветовали се на девство, није допуштено ступати у брак, јер учитељ народа апостол Павле вели: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени. Који ступа у брак добро чини, а који не ступа у брак боље чини (1. Кор. 7, 32-33.38). Ми дакле, желећи да угодимо једином Господу нашем Исусу Христу, изабрасмо бољи пут живота – безбрачност. Ми не једемо ни месо, не што га сматрамо поганим већ ради уздржања. Апостол Павле каже: Царство Божје није јело и пиће, него правда и мир и остала добра дела, као и пост са светошћу (Рм. 14, 17).

Цар на то рече: Обману вас Павле. – Светитељ одговори: Не обману него нас изведе из заблуде и показа нам пут ка оним добрима, која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, која уготови Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2, 9). Ако пак, царе, заиста желиш да сазнаш ко је варалица и претеча Антихриста, онда знај, то је ваш Мухамед, који обману сав род сараценски и изли отров свога незнабожја чак до Персије.

Тада Јеврејин који стајаше поред цара рече светом Михаилу: Ваш Павле не беше ли Јеврејин? – Светитељ одговори: Иако он беше Јеврејин, али по заповести Господњој он проповеђу укину сенку Старога Завета и благовести истинску благодат, о којој прорекоше пророци у Старом Завету. – Јеврејин на то рече: Како си се научио од Павла кога ни видео ниси? Боље научи се од мене кога сада видиш и слушаш речи моје из уста мојих. – Михаил одговори: Ако ме станеш учити као и он, ја ћу те послушати; а ако уводиш учење супротно његовом, побећи ћу од тебе као од змије. Јер је Павле рекао: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!

Цар онда упита: Зашто ви одричете пророка Мухамеда? Зар он није Бога проповедао Сараценима, Арабљанима и Персијанцима? Зар он није уништавао идоле и учио врлинском животу? – Светитељ одговори: Ако неко изведе човека из тамнице и затвори га у другу мрачну тамницу, какво је доброчинство учинио томе човеку? Није ли га обмануо превевши га из једне таме у другу? Тако је с вама поступио и ваш Мухамед. А ми знамо да к истинитој светлости води само један истинити, сигурни пут, а то је права вера у Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога у Три Лица. – Цар на то рече: Ти сматраш да си паметан и речит, али ће двојица свакако победити једнога. – Светац одговори: Ви нисте двојица него тројица, и бићете побеђени од једнога силом Христовом. – Цар упита: С тобом разговарамо нас двојица, ја и Јеврејин; како ти то нас двојицу називаш тројицом? Ко је у нас трећи? – Светитељ одговори: Међу вама двојицом невидљиво стоји ваш учитељ, ђаво.

Цар, иако га подузимаше гнев, ипак задржаваше своју јарост, надајући се да речима победи Христовог војника, и рече му: Мани своју многоречивост и покори ми се: изјави да је Мухамед пророк и посланик Божји, па ћеш ми бити уместо сина и уживаћеш многа блага. Светитељ га упита: Признајеш ли ти, царе, Бога и Божју Реч? – Да, признајем, одговори цар. Тада светац упита Јеврејина: Признајеш ли ти да се Речју Господњом небеса створише, и Духом уста Његових сва сила њихова? (Пс. 32, 6). – Јеврејин одговори: Да, тако је!

Тада, испунивши се Светога Духа, исповедник Христов рече им: Ето ви сами сведочите о истини, ма да не верујете како треба. Ја ни у ком случају нећу послушати лажна учења, него остајем при ономе што вам већ рекох: Мухамед није пророк ни посланик Божји већ варалица и лажов и претеча Антихристов. А ти, Јеврејине, насигурно знај да је Христос већ дошао у свет путем нетљеног рођења од Пречисте Дјеве, те стога немој чекати више Његово рођење по телу. Онај пак кога ти чекаш, биће одвратни Антихрист који ће смутити сву васељену, а варалица Мухамед – претеча је тога Антихриста.

Присутни Персијанци и Сарацени срђаху се на светитељеве речи, а хришћани се радоваху духом и говораху међу собом: Благодаћу Христовом монах однесе победу. – Цар пак, разгневивши се на Јеврејина, рече му: „Узалуд те узех за помоћника себи, јер никакву помоћ од тебе не добих“. И отера га од себе, рекавши: Ја ћу и сам победити монаха и обратити га на своју страну.

А свети Михаил, испунивши се радости, рече: Ево један, побеђен силом Христа мога, побеже са стидом, а двојица су још овде, али ће ускоро и они бити побеђени, јер је Заштитник мој несавладљив и непобедив.

После тога цар рече страдалцу: Монаше, теби остаје једно од двога: или да ми се покориш и примиш нашу веру, или да горком смрћу будеш лишен овог слатког живота. – Светитељ му на то рече: Царе! молим те, учини ми једно од трога: или ме пусти к моме старцу, или ме ма каквом смрћу пошаљи к моме Христу, или постани хришћанин и имај заједницу с нама!

Не могући више подносити смеле речи младога монаха, цар се страховито разгневи и нареди да босоногог мученика ставе на огромну жеравицу. Страдалник стајаше на жеравици непомично, иако га нико није држао, јуначки трпећи жежење огња ради љубави Христове, и певајући псалме Давидове. Дуго је он стајао тако на жеравици, и најзад цар нареди да га скину са жеравице и даду му чашу са смртоносним отровом. Мученик узе чашу, прочита цео Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога Отца…, огради себе крсним знаком, попи смртоносни отров, и остаде неповређен. Цар се веома зачуди, па нареди да из тамнице доведу једног од злочинаца осуђених на смрт и даду му исти такав отров. Када злочинац испи чашу са отровом, одмах са страшним криком испусти душу, и цело тело му се распаде, док свети Михаил и надаље остаде читав и здрав. Тада се сви присутни хришћани испунише велике радости и једногласно прослављаху Бога. Сарацени пак, осећајући дубок стид и сматрајући то за срамоћење своје вере, викаху к цару да или тог монаха убије или све хришћане погуби.

Цар, да би угодио Сараценима, нареди да мученика изведу ван града и мачем му одрубе главу. Страдалник би поведен на смрт, а за њим иђаху гомиле Сарацена и хришћана да виде кончину његову. Дошавши на губилиште, мученик стаде према истоку, подиже и очи и руке к небу, и помоли се говорећи: Владико Сведржитељу, Вишњи, Беспочетни, Створитељу свеколике творевине, Царе царујућих и Господаре господарећих!

Благодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг. И сада се молим Твојој благости: нека ме се не косне рука ђавола, и нека ме он не вргне у дубину погибли, него преко светих ангела Твојих прими душу моју и уведи је у обитељи упокојења. Јер Тебе, Господе, заволех, и Тебе певам и величам, Оца и Сина и Светога Духа, Једно Божанство и Царство, пошто је Твоја слава вавек. Амин.

Пошто се тако помоли, и опрости са вернима, он преклони под мач главу своју и сконча посечен мачем. А хришћани узношаху славу Богу који укрепи Свога страдалца. Монаси, који обитаваху у гостопримници светога Саве, у Јерусалиму, дођоше са намером да узму мучениково тело и однесу га у лавру. Но хришћани житељи Јерусалима противљаху се иноцима говорећи: Овде је страдао, нека овде и буде положен на освећење и благослов вернима. – Но иноци напротив говораху, да је он васпитаник пустиње и чедо преподобног оца Саве, па стога и треба да буде сахрањен једино у лаври. Док они дуго вођаху спор око тога, вест о томе допре и до самога цара, који пресуди да монаси узму тело мучениково. Они га онда одмах узеше и однеше у гостопримницу.

Тога дана преподобном Теодору би откривено све што се догоди светом Михаилу, и он, дошавши у цркву, исприча ави и братији, говорећи: Данас брат наш Михаил сврши мученички подвиг у граду.

Ава одмах посла братију да тело мученика чесно пренесу у лавру. Они одоше и ношаху га отуда ноћу, да им Сарацени не би нанели неко бешчешће. А Господ показа чудо над моштима Свога слуге: с неба сиће огњени стуб и иђаше испред ношеног тела мучениковог, и обасјаваше све оне који га ношаху. Поред тога и неки грађани, који те ноћи не спаваху, видеше тај стуб како иде пут лавре и обасјава ту околину. Преподобни пак Теодор изиђе у сусрет мученику, потоцима лијући сузе, једно од жалости, друго од радости. Он плакаше за светим Михаилом као за својим учеником и рођаком, а радоваше се што се његов мили сажитељ удостојио мученичког венца. Исто тако и ава лаврски са свом братијом изађе у сусрет са свећама и кадионицама, појући са сузама песме у част мученика. И тако унеше у цркву чесно тело светог Михаила.

У то време у лаври бејаше један болесни инок по имену Георгије, који три године лежаше узет и кога преподобни Михаил често посећиваше. Чувши за Михаилов подвиг, овај узети монах мољаше братију који хитаху у цркву, да и њега однесу у цркву да види мученика, свога љубљеног брата. Но нико не обраћаше пажњу на њега, јер сваки хиташе занет. То веома ожалости болника, расплака се и рече: О, брате Михаиле! ако си нашао милост пред Богом и добио слободу према Христу, помени и мене, пријатеља твог, и измоли мени узетоме силу, да бих дошао к теби, видео те и дао ти целив у Господу.

Када он то говораше, изненада осети у себи силу, и он који се ни на одру не могаше покренути, устаде са одра здрав, оде у цркву, припаде к телу мученика, и целиваше га са сузама, говорећи: Ваистину, брате мој мили, имаш велику слободу према Христу; ваистину савршену љубав ти показа према мени паћенику: јер и за живота свога ти много послужи мени недостојном, и ка Христу отишавши ти ми изненада подари неочекивано здравље.

Братија, отпојавши прописане погребне песме, положише мученика у гробници светих отаца, који раније пострадаше.

Тако оконча свој живот свети преподобномученик Михаил у девети дан месеца јула. Он се потом често јављао преподобном Теодору у ноћним виђењима, украшен мученичком одећом и венцем, и обасјаван неисказаном светлошћу, и говорио му: Не тугуј за мном, оче, јер сам добио милост од Христа Бога мог, од кога је и теби спремљена награда за учење којим си ме упутио.

Овде се завршава реч о светом мученику Михаилу, и ми се поново враћамо на повест о житију преподобног Теодора.

Господ који све устројава на корист, не хте више скривати под судом пустињског борављења такав светионик какав беше блажени Теодор, који примером свог врлинског живота могаше врло многима бити на корист и као светлост светлети свету. Стога га Он узведе на високи архијерејски положај, и то на следећи начин. Једне године у свету велику Четрдесетницу допутова у Јерусалим свјатјејши патријарх антиохијски ради поклоњења животворном гробу Христовом и ради неких послова црквених. У то време, када у Јерусалиму беху два патријарха, јерусалимски и антиохијски, и многи епископи из њихових епархија, из града Едесе дођоше у Јерусалим неки угледни представници духовенства и мирјана, иштући епископа за свој град, пошто се њихов епископ беше преставио. И настаде испитивање ко би био достојан чина и престола. И свјатјејши патријарх јерусалимски подстакнут Духом Божјим, сети се блаженог Теодора и рече: Држим да нико нема живот тако сличан ангелском и није тако способан за управљање црквеним пословима као дивни међу молчалницима Теодор, инок лавре светога Саве.

Палестински оци се потпуно сложише са таквим мишљењем патријарховим о блаженом Теодору, јер свима у Палестини беше добро познат подвижнички живот Теодоров. Сав се сабор обрадова, и патријарси одмах послаше по Теодора, и нарекоше га за епископа, ма да се он са многим сузама одрицаше тога чина. И наредише му да прође прописане степене црквене и да прими посвећење за јереја. Обрадоваше се и изасланици едески због изабраног им епископа, пошто чуше за његово богоугодно житије и што знађаху да се родио у њиховом граду.

Када настаде Велики Четвртак, дан Тајне Вечере Христове, служише оба патријарха са мноштвом епископа и хиротонисаше преподобног Теодора за епископа. У време хиротоније догоди се дивно чудо на очиглед свију: голуб бељи од снега стаде летети високо под сводом цркве, па онда сиђе на главу посвећиваног епископа. Видевши то патријарси, епископи и свештеници дивљаху се и слављаху Бога и говораху: Заиста је овај муж достојан епископског чина!

По свршеном посвећењу преподобни Теодор, удостојивши се примити преизобилну благодат Светога Духа, постаде као анђео Божји, сијајући лицем, сав богоносан. А на свету Велику Суботу, такође и на пресветли празник Васкрсења Христова, он служаше заједно са обојицом патријараха. На Светли Понедеоник пак он оде у лавру да се опрости са светим оцима. Код отаца настаде и радост и плач велики: радоваху се што се брат њихов удостоји архијерејског звања, а плакаху што се лишавају таквог изврсног сажитеља. Плакаше много и сам свети Теодор остављајући своју милу дружину, и отшелничку келију, и многовољено безмолвије. И опростивши се са свима ронећи сузе, он се врати у Свети Град. Затим после Томине Недеље на молбу Едешана он без одлагања крену у Едесу. Са њим беше и Василије, писац његовог житија, иначе сестрић његов. Када стигоше до реке Еуфрата, зауставише се на обали ради преноћишта, и разапеше шаторе. Тугујући што је морао напустити Свети Град и свету Лавру, преподобни изговори речи псалмопевца: На рекама Вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона (Пс. 136, 1). Изговоривши озе речи он се расплака и намисли да бежи. Но Едешани, осетивши његову намеру, поставише стражу, да се не би лишили свога пастира. И у ту ноћ преподобноме би неко божанско јављење, које му говораше: Не треба да се усличујеш лењоме слузи, који дани му од Господа талант сакри у земљу, него буди сличан слузи који прими пег таланта а заради десет, и доби власт над десет градова (ср. Мт. 25, 18; Лк. 19, 18). Не отказуј се дакле носити јарам Христов који је стављен на тебе.

После овог виђења свети Теодор рече: „Нека буде воља Господња!“ И продужи пут са Едешанима, одбацивши намеру о бекству и тугу. А када се приближише к Едеси, сав град изиђе у сусрет новоме архијереју, и православни га примише са неисказаном радошћу. Обрадова се духом и свети Теодор видевши здање саборне цркве у Едеси, које се по величини и красоти мало чиме разликовало од цркве Васкрсења у Јерусалиму. Благословивши све, он припаде к чесној раки светих мученика: Гурија, Самона и Авива и ороси је многим сузама.

И тако светитељ Христов прими престо свој, за царовања Михаила и матере његове Теодор, и Богом поверену му паству стаде усрдно пасти речју и делом, хранећи је с једне стране богонадахнутим учењима, а с друге – упућујући је на пут спасења примером свог врлинског живота. Пошто пак у том граду беше не мало јереси: и Несторијева, и Северова, и Евтихијева, и манихејска, свети епископ веома туговаше и многе труде подузимаше борећи се са њима као са зверима. Светитељ Христов православнима беше на радост, а зловерним јеретицима на гнев; јер се православни радоваху што се њихов богомудри пастир и учитељ држи правих догмата, а јеретици туговаху и зло смишљаху кујући заверу против њега. Али он беше тврд као дијамант, јачи од свих напасти. И као што туговаше због грешника који остављаху истиниту веру и презираху православно учење, он се с друге стране тако радоваше због врлинских и у побожности утврђених људи, и љубљаше пријатељски често разговарати с њима насамо.

У то време близу Едесе, недалеко од манастира светог великомученика Георгија у коме монахиње провођаху подвижнички живот, живљаше чудесан столпник по имену Теодосије, муж духован, престарео, беше му преко сто година, имађаше од Бога дар прозорљивости. К њему често одлажаше преподобни епископ Теодор, и разговарајући с њим као са искреним пријатељем он добијаше утеху од њега. Столпник му говораше: Не малаксавај, служитељу Божји, у трудовима својим, и нека ти не изгледа тежак јарам Господњи. Све ће се свршити добро по тебе, иако многи јеретици смишљају зло против тебе, но ништа неће успети; јер ће Господ пореметити њихове намере, и они ће бити побеђени, посрамљени и прогнани из дворова црквених.

Ове столпникове речи испунише се у своје време, о чему ће бити речи касније. Овде пак треба рећи још о честим духовним разговорима епископовим са столпником, у којима столпник много кориснога каза епископу. Једном му исприча ово: „Пре много година бејаше у овом граду човек по имену Адер, благородан, чувен и веома богат, као праведни Јов у старини. Он беше необично милостив према свима, издашно даваше милостињу ништима и прилагаше монашким обитељима, и често долажаше к мени ради разговора о духовним стварима. Он имађаше супругу и троје деце, и беше човек праведан, безазлен, кротак, смирен, млад по годинама, телом снажан. Једнога дана он по свом обичају дође к мени, и ја приметих да је он веома тужан и нерасположен, и упитах га: Што си тако тужан, духовно чедо моје? – А он, лијући сузе, одговори ми: Го сам изашао из утробе матере своје, го треба и да отидем у гроб. Ништа од временског богатства и таште славе нећу однети са собом. Јер Давид каже: Човек сабира, а не зна коме ће допасти; нити ће поћи са њим слава његова (Пс. 38, 7; 48, 18). Богатство своје човек оставља туђинцима, и друкчије не може бити. И апостол говори: Пролази обличје овога света (1. Кор. 7, 37). А чујем како и Христос Спаситељ наш јасно објављује: Који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. И који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан (Лк. 14, 33; Мт. 10, 38). Стога, оче, хоћу из љубави према Богу да оставим све: и жену, и децу, и имање, и да се прилепим уз Господа који ме је из небића увео у биће. А ти ми дај свој отачки благослов, и један хлеб из твоје келије, и помоли се за мене. – Ја се удивих његовим речима и рекох му: Видим, намера је твоја добра, али ти узимаш на себе велики подвиг. Но, који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). Стога пази, чедо моје, да се некако на крају не раскајеш: јер је боље не заветовати се, него ли, давши завет, не испунити га, Ако га пак испуниш, бићеш блажен, променивши временско за вечно. – Он на то рече: Нека буде воља Господња.

„После тога, настави столпник, ја се помолих за њега, дадох му један хлеб и отпустих га. А он, побегавши из бучнога света као из тамнице, оде у Јерусалим. Тамо се усрдно помоли на Христовом гробу, обиђе сва света места, па оде у лавру светога Саве и прими монашки чин, поставши од Адера Атанасије. И пошто проведе живот као истински монах, он добро угоди Богу и престави се к Њему. А чесна супруга његова, по повлачењу његовом из света, дуго времена силно плакаше за њим, оплакујући своју осамљеност. И при томе не ретко се обраћаше к њему као гледајући га пред собом: О, господине мој! ти си се постарао да спасеш душу своју, а мени си оставио децу своју. Нека то види свевидећи Бог и нека пресуди између мене и тебе!

„После доста времена једне ноћи њој предстаде у саном виђењу њен муж, сијајући лицем, у белој блиставој одећи, и рече јој: Престани плакати и кукати на мене. Ево, ја ћу децу моју узети код себе, а ти, ако хоћеш, постарај се спасти душу своју.“

„Тај човек се, продужи столпник, јави и мени у том истом виду, и рече: У манастиру који се налази у твојој близини, најстарија безмолвница отићи ће ка Господу кроз три дана; ти смести тамо на њеном месту моју супругу, да се она у њеној келији подвизава у монашком испосништву и усамљеничком молитвеном тиховању. Крај ње нека остане и најмлађе дете, док не порасте. Он ће ићи мојим стопама, и узићи ће на апостолски престо у Јерусалиму.

„У трећи дан након овог јављења престави се у оном манастиру стара безмолвница. Потом скончаше и два Адерова детета; само остаде најмање дете у животу, али и оно беше смртно болесно. Мајка пак, уцвељена губитком мужа и смрћу двоје деце, видећи да јој је и последње дете на самрти, у великој тузи горко плакаше и потресно кукаше. Затим узе дете на руке и потрча к мени недостојном. Али на половини пута дете умре на материним рукама, и мајка у страховитом болу не знађаше шта да ради. Случајно, или боље рећи по Божјем промислу, њу срете једна блудница, и мајка, положивши јој одмах на руке своје мртво чедо, баци се к ногама њеним, са многим сузама је молећи да се помоли Богу за њено дете. Блудница, зачуђена таквом молбом њеном, каза јој да је она јавна грешница, крива за многа безакоња и прљавштине, те стога не сме да се обрати Богу, нити да погледа на небо, нити да отвори уста за молитву. А мати, као избезумљена од жалости, не престајаше молити је, грлећи јој ноге. Тада блудница, окренувши се истоку, уздахну из дубине срца, удари се у груди и, гушећи се у сузама, стаде се молити овако: Нисам достојна, Господе, због мноштва грехова мојих да погледам на висину небеску и да гадним устима својим изговорим пресвето име Твоје. Ипак, попут древне блуднице која је крај ногу Твојих плакала, преклињем човекољубље Твоје: излиј сада на нас од самилости Твоје милосрђе Твоје! Та грешница мољаше опроштај гресима својим, а ја, не усућујући се да просим опроштај безбројним безакоњима мојим, молим за овог невиног младенца, приморавана од ове целомудрене слушкиње Твоје: Животодавче, Спаситељу свих, даруј живот овоме детету! Јер када ја, сурова и немилостива, имам сажаљења за њега, утолико више Ти, по самој природи Својој милостив и човекољубив, имаш самилости за Своје саздање!

„О, неисказаног милосрђа Божјег! Жену јавну грешницу, која се скрушеним срцем и смиреним исповедањем грехова својих помоли, Бог услиши, и ради молитава њених васкрсе мртваца, предвиђајући као Свевидац њено будуће велико покајање и свети живот. Мајка, угледавши дете живо, испуни се неизрециве радости и узношаше хвалу Богу; а грешница, видећи такво чудо удиви се и силно препаде и занеме, и бацивши се ничице на земљу, потоцима проливаше сузе из очију. Тако је диван Бог у делима Својим! Васкрснувши дете, Он уцвељену мајку утеши, блудницу к истинском покајању привуче, и достојног слугу припреми Себи за архијерејску службу. Јер ово васкрсло дете постаде потом патријарх јерусалимски.

„Док се ово догађаше на путу, настави столпник, ја посматрах са стуба и, по Божјем откривењу, угледах пресјајну светлост која беше сишла с неба и обасјаваше молећу се грешницу, васкрсло дете и плачућу мајку. Дозвавши ученика ја га послах да позове обе те жене са васкрслим дететом. Када оне дођоше, испричаше ми на моја питања подробно све шта се с њима зби; и то се потпуно поклапаше с оним што ми Господ откри. Супруга Адерова говораше: Чесни оче, пресуди ти између мене и мога супруга, твога духовног сина. Ја се чедна удадох за њега, родих му троје деце, а он, без икакве кривице с моје стране, отиде неизвесно куда. А када ја много времена проведох у сузама, он ми се једном јави у сну, одевен у светлу одећу, и рече: Ево, ја ћу децу узети код себе, а ти, ако хоћеш, спаси душу своју. – После тог виђења мени умре двоје деце, а сада он хоће да ми узме и последње дете и душу моју убије тугом и жалошћу. Ако он то чини по твоме наређењу, онда нека Бог пресуди између мене и вас. – Ја јој на то рекох: Не жалости се, кћери, јер твој син неће умрети него ће остати жив и удостојити се велике славе. А ти се по савету твога супруга, постарај о спасењу душе своје. Ево, теби је спремљена усамљеничка келија у манастиру који се налази у мојој близини. Једна богоугодна слушкиња Христова која остаре у подвижништву, престави се; ти сада буди наследница њене келије и подражатељка њеног живота.

„На овај мој предлог жена пристаде одмах; а и грешница са сузама стаде молити, да и она буде примљена на покајање и прибројана к светим испосницама. И након не много дана обе те жене, раздавши сва своја имања сиромасима, ступише у манастир светих подвижница, постадоше врло врлинске инокиње, и у многим подвизима усрдно послужише Богу и потпуно Му угодише. А васкрснуто дете, када одрасте, отиде у Палестину, и посетивши лавру светога Саве дознаде да је отац његов монаховао тамо. Он се онда и сам постриже ту у монаштво, и измоливши за себе очеву келију, он се много година испоснички подвизаваше у њој, и прочу се врлинско живљење његово међу свима палестинским оцима. По Божјем благоволењу он би узведен на патријаршијски престо јерусалимски, и седам година управљаше мудро Црквом Христовом. Пошто беспрекорно пређе свој животни пут, он се пресели у вечне обитељи“. Ова повест дивнога столпника испуни чудесним миљем светитеља Христовог Теодора и он му постави питање: Кажи ми, оче духовни, колико већ година живиш на овоме столпу, и молим те, испричај ми све о животу свом, не скривајући ништа од мене Господа ради. – Уздахнувши из дубине срца и расплакавши се, старац рече: „Ради имена Господњег и ради истините љубави ја ћу ти, добри пастиру словесног стада Христовог, испричати све о мени, а ти то чувај у себи и не говори никоме док ме Господ не узме из овог живота. У дане младости своје ја се са својим старијим братом Јованом одрекох света. Потрудивши се у манастиру три године, ми пожелесмо безмолвни пустињачки живот. По савету нашег духовног оца ми одосмо у пустињу близу Вавилона. Тамо нађосмо две пећине, које се налажаху недалеко једна од друге, и стадосмо сваки посебно у својој пећини живети, подвижнички самоћујући и тихујући. Храна нам беше биље и пустињско воће. Суботу и недељу провођасмо заједно молећи се и појући. И пошто би се прихватили уобичајене пустињске хране, ми смо се разилазили сваки у своју пећину, и тамо се насамо молили и размишљали о Богу. Ходећи пак по пустињи, ми смо се старали да се не сретнемо један с другим; а анђео Господњи често долажаше и сваког посебно утешаваше у нашој усамљености. И једнога дана када ми одвојено ходасмо по пустињи сабирајући зеље, ја угледах у даљини мога брата, који идући, изненада се заустави зачуђен, постоја мало, прекрсти се, па прескочи место што беше пред њим, као неку замку, и брзо побеже у своју пећину. Зачућен оваквим поступком брата, ја одох до тог места да видим какво то зло нагна мог брата у бекство. Дошавши тамо, ја угледах велику количину просутог злата, сатворих молитву, скинух мантију, сабрах у њу разасуто злато, и једва га донесох у своју пећину, а брату не рекох ништа о томе. После тога ја одох у град и купих добру, чврсту кућу која је имала дивна одељења и извор чисте воде. Ту подигох цркву и устројих манастир, сабрах четрдесет монаха, саградих гостопримницу и болницу за збрињавање путника и болесника, и купих за манастир довољно земље. Уредивши све то, ја нађох мудрог човека, кога поставих за игумана тога манастира. Пошто исплатих све трошкове око устројства манастира, остаде ми још две хиљаде златника; од тога хиљаду дадох игуману манастира за потребе манастира, а другу хиљаду раздадох сиромасима, не оставивши себи ниједан златник. Затим се опростих са игуманом и братијом, па опет кренух у пустињу да потражим свога брата. Док путовах пустињом, у мом срцу се појави охола помисао: ето, мој брат се не умеде користити нађеним златом, а ја изврших велико и богоугодно дело. – Помишљајући тако, ја се приближих ономе месту где живљаше мој брат, а охола помисао о моме превасходству над братом не напушташе ме. Утом ме срете анђео који ме раније посећиваше, и погледавши на мене грозним очима рече ми с гневом: Зашто се охолиш и гордим помислима превазносиш над братом својим? Истину ти говорим: сав твој дуговремени труд, све твоје бриге око устројства манастира, не могу се упоредити са оним што учини брат твој прескочивши нађену гомилу злата. Јер он прескочи не злато него велику провалију, постављену између богаташа и Лазара (Лк. 16, 26-31), прелете је на лаким крилима, и њега очекује Авраамово наручје. Јер се он постара угодити Богу, а ти људима. Стога је брат твој несумњиво већи пред Богом од тебе, и ти се ни у ком случају не можеш упоредити са њим, иако се гордељиво хвалиш да си бољи од њега. Због те хвалисавости ти нећеш у току овог живота видети ни њега ни мене, и ваља ти много суза пролити да умилостивиш Бога.

„Рекавши то, анђео постаде невидљив за моје очи, а ја пожурих к пећини мога брата Јована, али га не видех у њој. Тада стадох плакати и ридати горко, док сав не изнемогох од плача. Пошто у таквом ридању проведох седам дана, ја чух глас анђела који ми издалека говораше: Ти треба да идеш ка граду Едеси и тамо, близу цркве светог Георгија, да узиђеш на стуб и да пребиваш у покајању док се Господ не смилује на тебе. – Ја онда пођох из пустиње плачући, и дошавши овде попех се на овај стуб. И проведох овде четрдесет девет година, борећи се са разним помислима које су наилазиле на мене као мрачан облак, и нека неутешна туга испуњаваше моје срце. У педесетој пак години, једне суботе касно увече, засија у срцу мом слатка светлост и растера мрачни облак помисли, и ја сву ту ноћ проведох без сна молећи се у умилењу срца и сузама утехе квасећи лице своје. А када настаде недеља, и ја појах прописне псалме Трећега часа, изненада стаде преда мном свети анђео и рече: Мир ти и спасење! – Утешен овим јављењем, ја падох на земљу и кроз сузе рекох: Зашто си ме одбацио од лица твога и одвојио ме од брата мога? И ево стално сам изложен многим напастима. – Анђео ме узе за руку, подиже ме и рече ми: Због високоумља твог, и што у мислима својим ти унизи брата свог, ја се сакрих од очију твојих, али те никако не остављах већ невидљиво борављах с тобом чувајући те, како ми беше наредио Бог. А сада због смирења твог Господ се опомену тебе и посла ме да отворено будем с тобом и у овом и у будућем животу. И теби се сада даје од Господа благодатни дар прозорљивости, да распознајеш праведнике и грешнике, да би се праведницима радовао, а за грешнике се молио да се обрате од грехова својих к покајању. И брат је твој жив и свагда се моли за тебе Господу, али ћеш га ти видети тек у будућем животу. – Ето, свети архијереју Божји, ја ти испричах све о своме животу“.

Тада га свети Теодор упита како он распознаје праведнике и грешнике. Столпник одговори: Када мимо овог места пролази човек праведан и богобојажљив, онда видим благодат Божју где сија над њим, и с обе стране њега иду са њим свети и пресветли анђели, а ђаволи га издалека прате не смејуђи да му се приближе. Када пак овуда пролази грешан човек, онда видим око њега војску ликујуђих ђавола, а анђео издалека иде за њим тугујуђи и плачуђи због погибије грешника. А када ђаволи хође да коначно погубе тога човека, анђео одмах са пламеним мачем притиче и разгони их.

Овакве душекорисне речи преподобног столпника испуњаваху великом духовном радошђу срце светог епископа Теодора, и он веома благодараше Бога што га удостоји да међу паством својом нађе таког човека, богонадахнутог угодника Господњег и прозорљивог оца. И од тога времена он га често посеђиваше и вођаше с шим духовне разговоре.

Тако свети Теодор мудро пасијаше Христово стадо, старајуђи се да уништи умножене јереси. Јеретици пак испунише се гнева и јарости против њега, и стадоше му отворено радити о глави. Они се на великом скупу договорише да о једном празнику наоружани улете у цркву за време богослужења, убију пастира и распуде овце. Али им то не испаде за руком, јер се на њима збише речи Светога Писма: Смислише зло, али га не могоше извршити (Пс. 20, 12). И сваки пут када они са смишљеном злобом наваљиваху на цркву, спречаваше их сила Божја: јер некада им се руке укочиваху, а некада пламен огњени сукћући им из цркве у сусрет прогоњаше их. И они беху дуго у недоумици шта да предузму. Најзад прибегоше другом лукавству: они натуткаше на Цркву Божију и на светог архијереја управљаче те области, Сарацене, јер Едеса беше под њиховом владавином, напунише им руке митом, па са њиховом дозволом и уз њихову помоћ одузеше Цркви многе њиве, винограде и остале изворе прихода, од којих се издржавала епископија и клир црквени. Они, а нарочито богати манихејци, чињаху и осталим православним хришћанима многе неправде и насиља.

Ова нужда примора светитеља Теодора да путује у Вавилон к цару сараценском Мавији, који дође после Адрамелеха. да се жали на неправде што се чине Цркви, и да моли да се престане са тим и да се поводом тога спроведе праведна истрага. Но свети Теодор претходно оде к преподобном столпнику да га пита за савет. Столпник похвали његову намеру и прорече му све шта ће му се десити. Прорече му да ће његов пут бити благословен, јер ће не само сва црквена питања повољно решити, него ће и самог цара обратити у Христову веру. Столпник му још препоручи да потражи његовог брата Јована, који обитава негде изнад Вавилона у пустињи, па и писмо написа за брата. Опростивши се са столпником, светитељ се врну у епископију, и кроз неколико дана спреми се за пут. Пошто се много помоли Богу за своје стадо и за себе, он крену на намеравани пут.

Када стиже у Вавилон свети Теодор оде у хришћанску цркву и јави се тамошњем митрополиту. Митрополит с радошћу прими светог Теодора и смести га код себе. А када митрополит упита Теодора за разлог његовог доласка у Вавилон, свети Теодор му подробно исприча све о нападима јеретика на Цркву, о отимању црквене имовине и о страдању православних људи. У то време код митрополита случајно се десише два царева дворјанина: старешина царских писара и старешина царских лекара. Они обојица беху православни хришћани. Слушајући са митрополитом епископово казивање, они му из дубине срца саосећаху. И митрополит наложи тим дворјанима да спомену цару о дошавшем епископу Едеском. Али они одговорише: Није сада време томе, јер је цар тешко болестан, на очима има гнојаве ране и вид му се од болова помутио; поред тога он има запаљење јетре, а та је болест, по нашем мишљењу, неизлечива. И ко би сада смео да му се обрати поводом ма каквог посла? – На то им свети Теодор рече: Ко зна, господо моја, можда ће га Господ исцелити ради смирења мог? – Они му одговорише: Ако си вичан у лечењу или имаш од Бога благодат исцељивања, онда је ово згодна прилика да дођеш до повољног решења твоје молбе.

Сутрадан старешина лекара, посетивши цара да му укаже потребну лекарску помоћ, рече му да је из Едесе допутовао епископ који је вичан у лекарској науци. Цар одмах нареди да га позову. А епископ, идући к цару, мољаше се и појаше у себи псалам Давидом: Који живи у заклону Вишњега… (Пс. 90, 1…). А када уђе у цареву спаваоницу, болесни цар једва чујним гласом рече: Епископе! ако можеш помози ми, тешко сам болестаи и већ сам близу смрти. – Светитељ Христов, подигнувши очи срца свога к Богу и са тврдом вером призвавши у помоћ Господа Христа, брзога лекара, нареди да му се донесе чист суд и чиста вода. Пошто пак имађаше при себи мало земље са животворног гроба Христовог, он ту земљу раствори у води, па нареди цару да један део те воде попије, а преосталом водом он му помаза главу, чело, веђе, очи, срце и рамена. После тога он наложи да око цара буде тишина, да би мало заспао, а сам оде у своју гостопримницу. Болесни цар заспа слатким сном, и за време спавања њега напусти свака болест, и благодаћу Христовом и молитвама светог епископа Теодора он би враћен са капије смрти. Пробудивши се из сна, цар осети да је потпуно здрав и очима гледаше јасно. И веома се задиви тако брзом и неочекиваном потпуном исцељењу од тешке болести; и препун радости одмах нареди да позову к њему изврсног лекара светог епископа, и дуго му благодараше и велике почасти с љубављу указиваше. Светитељ нареди цару да узме хране, и цар једе и пи као да никада није боловао.

Сутрадан цар сазва све своје најважније великаше, и севши на високом престолу показа свима очигледно да је оздравио. И сви се радоваху царевом оздрављењу. И приреди цар тога дана велику гозбу свима великашима, градоначелницима, војсци и свему народу. И сви весело пироваху. А цар пред свима одаде велике почасти светом епископу Теодору, обдари га великим даровима, и називаше га светлошћу очију својих.

У трећи пак дан цар га позва к себи, при чему светоме Теодору бише указане особите почасти, и рече му: Човече Божји, светлости очију мојих! кажи ми, ради чега си допутовао овамо? Све што будеш затражио од мене, добићеш. – Тада светитељ Христов Теодор стаде подробно причати цару о свима неправдама које се чине светој Цркви и православним хришћанима, о пљачкању црквене имовине, о злостављањима и угњетавањима и притисцима сваке врсте. И цар одмах нареди да се поглаварима Киликије, Сирије и Месопотамије напише: да се сва црквена имовина хитно врати Едеској Цркви; да се изведу на суд кривци за учињене неправде хришћанима; да се јеретици присаједине саборној Цркви, ако пак неће, онда манихејцима одрезати језике, а несторијанце, евтихијанце и северијанце протерати из града и зборнице њихове до темеља порушити.

Када ова царска наредба би написана, цар рече светитељу: Ти оче, остани овде с нама за извесно време, а ја ћу послати војводу са овом наредбом, да он тачно поступи по наређењу. А и ти пошљи са њим неке од својих ученика, и више се низашта не брини, јер ће све бити учињено по твојој жељи.

И тако од цара би послан војвода а од епископа три клирика. И убрзо стиже из Едесе извештај, да је царево наређење у потпуности извршено. Многи од јеретика, уплашивши се царевих претњи, присајединише се Православној Цркви, а неки, оставши упорни у своме зловерју, бише подвргнути казнама или изгнанству.

Боравећи у Вавилону, свети епископ Теодор би често призиван к цару као лекар, и при томе он сејаше по мало семе учења Христова. То семе падаше на добру земљу царева срца, и цар се поче делимично просвећивати познањем истине. Затим светитељ моли цара да му дозволи да на неколико дана отпутује у пустињу и потражи столпниковог брата пустиножитеља. Цар му дозволи, и он са два своја ученика изиђе из града, и на неких сто потркалишта далеко од града он, помоћу Божјом, нађе столпниковог брата, преподобног Јована, у пустињи, у непроходном месту, у мрачној пећини. Преподобни Јован сам изађе у сусрет епископу, и назва по имену и епиокопа и његове ученике. И сатворивши молитву и целивавши један другог они седоше и ступише у слатке духовне разговоре. Преподобни Јован по свему личаше на свога брата Теодосија столпника. Он моли светитеља да у његовој пештери одслужи божанствену литургију и да га причести Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове. И епископ му испуни жељу: литургиса и причести га. По пријему Светога Причешћа пустињак се сав испуни духовне радости и постави гостима пустињску трпезу, која беше необично укусна и пријатна. Пошто се прихватише они заблагодарише Богу, па се опет пустише у духовне разговоре. И старац упита епископа: Оче! где је писмо које ми написа мој брат столпник? – Дивећи се старчевој прозорљивости, епископ му узврати питањем: Ко те обавести, аво, да је код мене писмо од твога брата за тебе? – Преподобни старац одговори: У онај сами час када писмо би написано, оно би прочитано мени, и одмах на полеђини истога писма би дат мој одговор брату.

Епископ извади из торбице запечаћено писмо и пружи га пустињаку, али он замоли епископа да га распечати и прочита. Када епископ испуни његову жељу, он на полеђини писма нађе овакав одговор: „Јован, последњи међу монасима, из Вавилонских пештера, Теодосију столпнику, Сирија, своме рођеном брату жели радовати се о Господу! Прочитах твоје писмо онога часа када оно би написано, и одмах ти написах одговор, јер иако смо телима далеко један од другога, ипак дух мој неодступно борави с тобом, и оно што Бог открива теби то је познато и мени. Оно пак што ми ти написа о светом епископу, све се то Божјим промислом добро устројава: света Црква се увећава, јеретици се посрамљују и изгоне, неверни цар са просветљењем телесних очију добија уједно и просветљење душевних очију. Буди здрав у Господу, брате, и моли за мене Владику Христа, да се у будућем животу удостојимо један другога гледати и нераздвојно пребивати“.

Прочитавши са дивљењем такав чудесни одговор, епископ се сети пророка Авакума, који би пренет ангелом из Јудеје у Вавилон к пророку Данилу, и поново за један час враћен у Јудеју (ср. Дан. 14, 36-39), и рече у себи: Свемогући Бог, који у старо време учини то чудо, моћан беше и сада учинити чудо слично томе, јер је Он диван у светима Својим (Пс. 67, 36).

Свети епископ проведе код преподобног пустињака дан и ноћ, па се ујутру по завршетку молитве опрости са њим и врати у Вавилон к цару. Цар му рече: Желео бих, премили оче, да се никада не растајем с тобом ни у овом животу ни у будућем, јер се везом неисказане љубави душа моја веза са тобом. – Епископ одговори: Видим, врата између мене и тебе су отворена; ја не излазим напоље, а ти не улазиш унутра к мени; када се пак врата затворе, ми ћемо се одвојити један од другога, и због тога душа моја веома пати. – Цар на то рече: Каква су то врата и шта значи њихово затварање? Молим те, кажи ми, да бих то разумео.

Тада светитељ, извукавши из својих недара Свето Еванђеље, рече: Царе! ево врата која воде ка спасењу и ка неразлучном борављењу с Богом и са светима Његовим. – И стаде му насамо, у унутрашњем одељењу, читати Свето Еванђеље, тумачећи га цару на његовом језику. Цар пажљиво слушаше, а срцем му се разливаше умилење и душа му се разгореваше љубављу ка Христу. У то време крај цара се налажаху три најверније слуге његове, родом из Арабије. Они такође с умилењем слушаху Свето Еванђеље, које епископ читаше све до самога вечера. Идућег дана, цар, чим посвршава своје послове, поново позва к себи светитеља тобож као лекара да га пита за савет, а у самој ствари да добије од њега лек за душу своју. И поново целог дана тог он пажљиво слушаше Еванђеље и Спаситељеве поуке, и поверова у Христа он и три најверније слуге његове. И светитељ им наложи да се спремају за свето крштење, одредивши им пост и научивши их како да се моле Богу. И написа им на њиховом језику Трисвето, Оче наш, и друге молитве; поред тога и Символ вере: Вјерују во јединаго Бога Отца… Све то чињаше се тајно, да Сарацени не би дознали, јер се цар бојао да се не дигну против њега. И епископ посећиваше цара сваки дан као лекар, па њега и три слуге његове насамо учаше тајнама свете вере. И после извесног времена он тајно крсти цара и тројицу слугу његових, и цару даде име Јован.

И одслуживши свету литургију у царевој спаваоници, свети епископ причести новокрштене Божанским Тајнама Тела и Крви Христове; и то свима њима би велика радост. А радоваху се и свети ангели због обраћења грешника, и у унутрашњим одајама царске палате обављаше се славље уз учешће Небе ских Сила.

Новопросвећени цар Јован, из љубави према Искупитељу рода људског, Господу Исусу Христу, пострадалом на крсту, узажеле имати делић чесног и животворног Крста Господњег, на коме Господ наш беше прикован. Но пошто се у то време Крсно Дрво налажаше не у Јерусалиму већ беше од грчких царева пренето у Цариград, то је ваљало светитељу Христовом Теодору путовати у Цариград са молбеним писмом царевим, које је гласило: „Преузвишеном и побожном самодршцу грчкога царства цару Михаилу са побожном и богомудром мајком Теодором, Јован цар сараценски, жели радовати се о Господу! Благодарим преблагог Бога који ме избави од заблуде и приведе у познање истине Светог Еванђеља и у исповедање хришћанске вере, и молим Вашу царску побожност да ми подари делић од животворног чесног Дрвета Крсног, на коме се разапе Христос мој, јер желим да то имам код себе као заштитника свог“.

Са таквим писмом и великим даровима цар сараценски посла грчкоме цару светог епископа Теодора. Када епископ стиже у Цариград и предаде цару писмо и дарове, он би чесно примљен од цара и свјатјејшег патријарха. Догоди се те се у то време царева мати Теодора разболе од очију, и она стаде губити вид. Светитељ Христов Теодор, растворивши у чистој води земљу са Христовог гроба, помаза јој очи и исцели је. Но не само царици него и другим болесницима он даваше исцељење.

Цар нареди да се од злата направи крстохранилница, украшена драгим камењем и бисером, и стави у њу делић чесног дрвета животворног Крста Господњег. При томе цар написа цару сараценском овакав одговор: „Михаил који побожно верује у Христа Бога, самодржац свију Грка, кротости нашој возљубљеном Јовану, цару сараценском, жели радовати се о Господу! Примисмо твоје писмо, пуно сваке побожности, и веома се обрадовасмо, и благодаримо Бога који те изведе из таме к чудесној светлости Својој и к наслећу вечнога живота и бесконачнога царства. Ето, сада си постао син Авраамов а не Исмаилов, чедо Сарино а не Агарино.[30] Величамо твоју мудрост, јер си познао Истинитог Цара. Остани дакле до краја у вери Христовој и у заповестима Његовим. Молбу твоју с радошћу иепуњујемо. Нека ти чесно дрво животворног Крста Господњег буде заштита од свих видљивих и невидљивих непријатеља и блажена нада на будући живот!“

Предавши светом Теодору, епископу Едеском, ово писмо за цара сараценског, частицу животворног Дрвета Крсног, поред тога и икону Спаситељеву, и обдаривши светитеља многим даровима, он га отпусти с миром. Враћајући се у Вавилон, светитељ сврати у свој престони град Едесу и веома обрадова своје духовно стадо. Исто тако он посети и милог му столпника, преподобног Теодосија. Задржавши се мало у Едеси, он крену у Вавилон, и путем свуда чудесно исцељиваше разне болести по људима или полагањем животворног Дрвета Крсног и земље са гроба Господњег или својим светим молитвама. А када стиже к цару Јовану, он га прими са неисказаном радошћу, и поклони се до земље Крсном Дрвету и Спаситељевој икони, целива их кроз сузе радоснице, и постави их у својој спаваоници, својим рукама устројивши пред том светињом неугасиво кандило. Писмо пак грчкога цара он прочита с великом љубављу.

Боравећи у Вавилону, свети Теодор благодаћу Христовом чињаше многа исцељења и изгоњаше бесове из људи. Томе се хришћани необично радоваху, а Сарацени и Јевреји од велике зависти умираху. Старешина јеврејске заједнице у томе граду Јеврејин, вероучитељ њихов, подговори персијске и сараценске велможе да они предложе цару да он нареди да се између хришћана и Јевреја одржи препирка о вери. Знајући да хришћани неће бити побеђени, цар пристаде на њихов предлог. И би одређен дан за препирку. Тога дана сабра се силан народ: Персијанци, Сарацени, Јевреји и хришћани; а дође и сам цар са целим сенатом на тај скуп. Када цар заузе своје место, јеврејски вероучитељ иступи сам као представник свих Јевреја против двојице хришћанских учитеља и архијереја: митрополита Вавилонског и епископа Едеског, јер овај јеврејски вероучитељ бејаше красноречив и веома се горђаше својом ученошћу. И када он поче говорити не из Светога Писма, него ригајући громко многе гадости и хуле на Господа Христа, тада свети Теодор, испунивши се божанствене ревности, даде руком знак за тишину, и рече Јеврејину: Када би нам ти излагао нешто из закона Мојсијева или из других светих пророка, ми бисмо ти одговорили. Али пошто си ти отворио своја велеречива уста за хуле и лажи, и говориш не што свети пророци објавише него што ти отац твој Сатана нашаптава, то ћу ја, сине ђавољи, напуњени свакога лукавства и сваке пакости (ср. Д.А. 13, 10), против свих твојих хулних и лажних велеречивости рећи теби само једну Давидову реч: Нека онеме уста лажљива, која говоре на праведника безакоње, охоло и с поругом (Пс. 30, 19).

И тог часа умуче велеречиви Јеврејин, и хулни језик његов онеме, те не могаше ништа проговорити. Тада се Јевреји посрамише а хришћани обрадоваше; Персијанци пак и Сарацени се веома задивише, а цар се у души радоваше што хришћани победише. И слављаше се сила Исуса Христа.

Потом нареди цар да тог јеврејског вероучитеља, кога Бог порази немилом, непоштедно бију воловским жилама, па у тамницу баце. Исто тако и остали прваци јеврејски бише бијени и са поругом од скупа тог отерани. А три дана после тога онај онемели Јеврејин обрати се из тамнице писменом молбом светом епископу Теодору, просећи милост и обећавајући да ће примити хришћанство. Светитељ обавести цара о томе, и Јеврејин би пуштен из тамнице. И припадајући к ногама светитељу, Јеврејин му рукама објашњаваше да жели примити крштење, пошто и надаље језик његов беше нем. Епископ тада изврши над њим оглашење. И потом, када га уведе у купељ светог крштења и призва над њим име Пресвете Тројице, одмах му се језик разреши од немила, и он стаде громким гласом прослављати Оца и Сина и Светога Духа; и исповедаше да је Исус Христос заиста Син Бога живога, кога су закон и пророци проповедали. И тако Јеврејин постаде хришћанин, и на светом крштењу доби име Самон. Угледајући се на њега, и неки други Јевреји примише свету веру и крстише се. Тако исто и многи од Персијанаца и Сарацена повероваше у Христа, но своју веру држаху у тајности, бојећи се да их њихове власти не гоне и не кажњавају.

Неколико дана после тога свети Теодор реши да иде к пустињаку, преподобном Јовану, и извести цара о томе. Цар му рече: И ја бих желео да видим тог угодника Божјег и чујем поуке његове. – Светитељ му одговори: Добра је твоја жеља, јер ако га будеш видео, велику ћеш корист добити од њега. Он је веома духован човек, и има дар прозорљивости, те може о будућности говорити као о садашњици.

Тако се они договорише да заједно иду к пустињаку. При томе цар се направи као да хоће да иде у лов на дивље звери у пустињи, и тамо проведе неколико дана. И тако он крену у лов са мноштвом слугу и војника, имајући поред себе и епископа као свог сталног лекара. И прохођаху горе и дубраве пустињске, и много лова уловише. А када се приближише месту где пустињак у пећини борављаше, цар разасла своје слуге и војнике на разне стране да трагају за дивљим зверима, а сам остаде са малом пратњом. Затим, када приђоше још ближе к пећини, он остави и ту пратњу, узевши са собом само ону тројицу највернијих доглавника, хришћана; светитељ пак узе са собом ученика свог Василија, који касније написа његово житије. И они кренуше ка светом пустињаку. А преподобни Јован, провидећи Духом долазак к њему цара и епископа, изађе им у сусрет, носећи у рукама огањ и тамјан, поклони им се, и целивавши их уведе их у своју пећину. Пошто седоше, они се пустише у душекорисне разговоре. И рече пустињак цару: Блажен си, царе, што си побегао из таме и удостојио се постати син светлости. Блажен си, јер си одбацио таштину и лаж и заволео истину која те уводи у живот. Блажен си, јер ћеш се овенчати венцем мучеништва, и место земнога царства ти ћеш вечно царовати на небу са Христом. Слава Богу, Једноме у Тројици, јер те изведе из јаме страсти и из дубине прљавштина, и постави на камен ноге твоје, и метну у уста твоја песму нову!

После тога преподобни старац предложи гостима пустињску храну и воду за пиће. Они се прихватише и заблагодарише Богу. Цар рече: Истину говорим: никада у све дане мога царовања није ми јело и пиће било слађе него данас. Оче духовни, ваистину си ти цар, а ја сам ништ и убог. – Старац одговори: Господ ће те ускоро удостојити да добијеш истинско царство што си дошао да посетиш мене ништег. – Цар нуђаше старцу много злата, али овај не прими рекавши: Житељу пустиње није потребно злато; раздај га сиромасима у граду, па ћеш добити стоструку награду на небесима.

И дивљаше се цар равноангелном живљењу преподобног старца. А затим, после дугог разговора сви се опростише са старцем, удостојивши се његовог благослова и молитава, па отидоше. И пошто се састадоше са слугама и војницима, вратише се у град. И говораше цар светоме Теодору: Колико ти благодарности дугујем, свечесни оче, што си ми пружио могућност да видим уистини небеског човека, кога није достојан сав свет!

Међутим, доброга пастира вуцијаше потреба ка његовом стаду, јер се бојао да у његовом одсуству јеретици, ти зли вуци, не нападну на његово стадо и причине штету духовним овцама његовим. Стога стаде молити цара да га пусти у Едесу. Цар се заплака и рече: После твог одласка, оче, изгледа ми ја нећу дуго живети, јер нећу да останем тајни поштовалац Бога и да се тајно називам хришћанин. Иди дакле с миром своме дому, а понеси са собом и делић чесног животворног Дрвета Крста Господњег, да га после моје смрти неверници не би ногама газили. Ако кроз годину дана чујеш да сам у животу, ти дођи опет да ме посетиш и донеси ово чесно Дрво. Чујеш ли пак да сам умро, ти се помоли за упокојење моје душе.

Цар даде светом епископу Теодору мноштво злата и сребра и разноврсне скупоцене ствари, како за украшавање цркава Божијих, тако и за раздавање ништима и убогима. И пошто целиваше један другога, они се растадоше са многим сузама.

Одлазећи на свој пут, светитељ остави у Вавилону једног од својих слугу, да види шта ће се догодити по његовом одласку. И отпутовавши из Вавилона он благополучно стиже у Едесу к својим овцама.

Мало времена по одласку светога Теодора у Едесу, благоверни цар Јован у Вавилону, не желећи више да своју топлу веру у Христа и љубав према Њему крије него да јавно целоме свету покаже да је стварно хришћанин, призва к себи све своје кнезове, војводе и градоначелнике, и рече им: Хоћу да вам откријем велику тајну и нека нико не сумња у моје речи. Мени је откривено од Бога да је крај мога живота близу и да ћу кроз неколико дана отићи из овог живота. Стога наређујем вама да се сутра изјутра са свим народом саберете на пољу том (цар рече назив), јер хоћу да вам објавим своје завештање.

Рекавши то, цар их отпусти и они се разиђоше тужни. Затим нареди цар да гласници громко објаве по граду, да се сав народ сутра изјутра сабере на означеном пољу. Сам пак цар сву ноћ проведе у молитви. А врло рано ујутру позва к себи митрополита, каза му своју намеру, и замоли га да одслужи божанствену литургију у унутрашњој молитвеној одаји. Насветој литургији цар се са великим умилењем причести из митрополитових руку Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. После свете литургије он предаде митрополиту скупоцене дарове, па га отпусти. Потом се обуче у сјајну одећу царску, седе на коња и изјаха са великом свитом на означено поље, где се већ беше сабрало безбројно мноштво народа: Персијанци, Исмаиљћани, Јевреји и хришћани, и сви начелници и властодршци. Спремљен беше и царски престо на узвишеном месту, да би сви могли видети цара. Сви се на том скупу чуђаху и један другог распитиваху, о чему ли ће то цар говорити. Када цар стиже и седе на престолу, он после кратког одмора даде знак да настане тишина. Онда устаде са престола и стаде громким гласом говорити:

„Чујте сви, Персијанци и Агарјани и Јевреји и уважени хришћани! ја сам хришћанин, име ми је Јован; верујем у Оца и Сина и Светога Духа, у триипостасно једно суштаство Божанства, и у поднебесју нема друге истините вере сем хришћанске. И пошто Господ мој Исус Христос рече у Еванђељу: Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32), то ево ја исповедам Њега пред небом и земљом, пред анђелима и људима!“

Рекавши то, он извади из недара златан крст, украшен драгим камењем, и подиже га обема рукама увис да га сви виде. Затим се прекрсти и поклони до земље према истоку, целива часни крст и рече: Крсту Твом часном поклањам се, Христе, и признајем Тебе за Бога и Спаса мог, и узносим хвалу Теби са беспочетним Твојим Оцем и са пресветим и благим и животворним Твојим Духом вавек, амин!

Слушајући то, сви се чуђаху и стајаху као неми. Затим кнезови и војводе и остали властодршци, испунивши се јарости, повикаше: „Нека буде убијен ругач вере наше!“ И наваливши на цара мачевима и копљима, силно га избодоше и убише. Убише са њим и тројицу верних доглавника његових који име Христово исповедаху.

Тако мученички сконча у Вавилону благоверни цар Јован са три своја доглавника, на дан трећега маја. Тада сви хришћани, који беху присутни овоме, уплашише се гнева агарјанског, па побегоше са тог поља и кријаху се. А тело царево би бачено на том пољу без сахране. Наредне ноћи пак свети страдалац се јави старешинама и властодршцима страшно им претећи и говорећи: „Брзо предајте тело моје хришћанском митрополиту да га сахрани; ако то не учините, све ћу вас одмах погубити!“

Када се они пробудише од сна, одмах се рано изјутра скупише, причајући један другоме о свом сновиђењу, и беху преплашени. И сместа послаше хришћанском митрополиту наређење, да одмах узме тело царево и погребе. Митрополит брзо оде, узе тело светог мученика цара Јована и тела светих трију слугу његових, донесе их у цркву и чесно их сахрани. Од њихове заједничке гробнице биваху чудеса и даваху се ицељења од разноврсних болести не само хришћанима него и агарјанима који се приклањаху хришћанској вери.

У наредну ноћ после своје погибије свети цар Јован јави се у сновиђењу светом Теодору, епископу Едеском. Он беше обучен у беле хаљине које блистаху неисказаном светлошћу, а на глави имађаше чудесан венац чију лепоту људски језик исказати не може. И он рече епископу: „Ето, чесни оче, Господ Христос ме прослави великом славом и уврсти ме у лик мученика! јер јуче исповедих пред свима пресвето име Његово, и зато бих убијен од Персијанаца и Сарацена, а душа моја, изишавши из телесне тамнице, доби блага о којима си ми ти говорио. Благословен си ти од Бога, јер си постао посредник мога спасења, и ја се молим нашем заједничком Господу да нареди и теби да што пре дођеш к мени, да се заједнички наслађујемо блаженим животом у благодати Пресвете Тројице.“

Пробудивши се од сна, свети епископ Теодор оде к преподобном Теодосију столпнику и исприча му своје виђење. Столпник му рече да је то виђење истинито, јер и њему самом би то исто откривено од Бога. Кроз неколико пак дана допутова из Вавилона слуга, који беше остављен тамо, и подробно обавести светог епископа Теодора о томе како благоверни цар Јован са три слуге своје пострада за Христа. И радоваше се свети Теодор од све душе, благодарећи Бога што труд његов не би узалуд него принесе тако диван род у царство небеско.

Не много времена после тога, столпник виде у откривењу где брат његов, преподобни Јован пустињак, отиде ка Господу, и извести о томе светог Теодора. Затим се и сам столпник, преподобни Теодосије, пошто поболова мало, престави. И сахрани га свети епископ Теодор у цркви светог великомученика Георгија, у манастиру светих испосница.

Три године након погибије светог цара Јована, овај страдалац поново се јави светом Теодору у оном истом виду, као и први пут, и рече му: „Хајде, оче мили, зове те Христос! Јер Он благоволи да обојица заједно живимо у Његовом царству и наслађујемо се слатке светлости Његове.“

Из овог виђења светитељ Христов Теодор закључи да се његов одлазак к Богу приближио. Стога он, средивши добро све послове цркве Едеске и давши благослов и мир духовним овцама својим, остави своју паству и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони светом животворном гробу Христовом, па оде у лавру светога Саве у којој је најпре монаховао и усели се у своју пређашњу отшелничку келију. Ту он проведе три недеље, па се пресели у нерукоздане обитељи, предавши своју свету душу у руке Богу, у девети дан месеца јула. Свјатјејши патријарх јерусалимски, дошавши са епископима, чесно погребе у тој истој лаври многоутруђено тело угодника Божјег, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА СОЛУНСКОГ

Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86. Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МЕТОДИЈА

Родом из села Визари у Амаријској покрајини на Криту; презивао се Силигардос. Замонашивши се, постао је игуман манастира Светих Бестелесних Сила у тој области, а касније и епископ Лампски на Криту. Супротстављајући се турским насиљима над хришћанима на Криту, би од Турака ухваћен и много мучен, па најзад и погубљен 9. јула 1793. године. Мошти су му погребене у манастиру Св. Архангела близу места где је мученички пострадао.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ И БОГОНОСНИХ ОТАЦА НАШИХ: ДИОНИСИЈА И МИТРОФАНА, који су у малом Скиту Свете Ане у Светој Гори

Сећање и спомињање светих људи доноси, како рече Свети Григорије Богослов, велику корист за врлину и освећење душама нашим. Зато није добро ни праведно прећуткивање житија и подвига преподобних и светих мужева, јер је то скривање светиљке под спуд и незахвално прећуткивање славних дела Божјих. А изношењем пак светих подвига и врлинског живљења богоносних Отаца наших, бива на славу Божју и на корист и подражавање свима хришћанима.

Непозната нам је отаџбина земаљска ових преподобних отаца, Дионисија и Митрофана, ваљда и зато што они сами, жудећи за небеском отаџбином, скриваху од других име своје земаљске отаџбине. А живеше они почетком шеснаестог века и просијаше у подвизима и врлинама у скиту Свете Ане у Светој Гори. Имађаху и световно образовање, особито преподобни Дионисије, кога због тога називаху и ритором. Желећи да свој живот посвете Богу обадвојица рано постадоше монаси. И то, преподобни Дионисије би најпре монах у Студитском манастиру у Цариграду, а онда дође у Свету Гору, где му преподобни Митрофан постаде ученик. Живљаше најпре свети Дионисије у Карејском скиту, где као јереј беше духовник многим монасима, а онда, ради веће тишине и усамљености, пређе у Скит Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, који се тада називаше Скит Велике Лавре. Одатле се повуче са својим учеником Митрофаном у једну пећину у данашњи Мали скит Свете Ане, где се обојица подвизаваху у молитвеном тиховању и крајњем очишћењу душе. Чувши за њихове подвиге и духовно искуство, хришћани из околних крајева затражише од отаца да им пошаљу духовника, и би одрећен на то преподобни Митрофан. Показујући послушност према оцима, Митрофан изиђе из Свете Горе и исповедаше и поучаваше побожне хришћане по околини. А када сврши наложено му дело, опет се поврати своме духовном оцу Дионисију и настави са њим богоугодно подвизавање и благодатно усавршавање.

Подвизавајући се тако у свакој преподобности и праведности, преподобни Дионисије се упокоји мирно у Господу своме 9. јула 1606. године, а ускоро за њим престави се и блажени Митрофан.

У Скиту Свете Ане чува се у библиотеци књига „преподобног и богоносног оца нашег Дионисија Ритора који се подвизавао на гори Атону“, а зове се „Куварас“ (Клупче) и садржи преписане разне душекорисне поуке Светих Отаца. Године 1956. подигнут је у њиховој пећини диван храм њима посвећен, где се на данашњи дан прославља њихов свети спомен.

 * * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА И ПРОВА

Мачем посечени пострадали за Господа.