У мајско-јунском 385. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са др ум. Бранком Бешевић Гајић, филмским редитељем, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
О односу филмске уметности и духовности, о сегментима који утичу да филм може бити у служби мисије Цркве, као и о значају културе из погледа хришћанског етоса, разговарамо са др ум. Бранком Бешевић Гајић, филмским редитељем.
*Какво је Ваше сагледавање уметности и вере?
Уметност и вера треба да су неодвојиви, једно без другог не могу, уметност је вера у којој треба истрајавати, то је једна у низу дивних светлих тачака која овај свет чини лепшим и људе оплемењује. Живимо у добу када је изузетан подвиг бавити се уметношћу, и ако не верујемо у оно што радимо нећемо успети у времену „потрошачког друштва“ када се све мање има слуха за уметност и њене ствараоце, а придаје се значај непотребном, живимо у друштву где комерцијално узима примат и где доминира борба за егзистенцијом. Људи све мање имају времена и као последица тога постају анестезирани да мисле својом главом већ робују материјалним стварима где се стапају с колотечином, отуђени су једни од других, губи се моћ расуђивања, следе се лоши узори, без критичког става се прихватају олако наметнути пласирани садржаји у медијима али и на тржишту и то је озбиљна странпутица 21. стољећа. Обзиром на све мане новог миленијума можемо ипак да опстанемо ако верујемо да је уметност културно добро једног народа и да су уметници важни једној нацији јер уметност је лековита и она као таква треба да буде идентитет једне нације. Без обзира на то што смо затрпани контаминираним садржајима наша дела ако су искрена, избориће се за средства за реализацију, угледаће светлост дана и пронаћи ће своју публику јер постоји ауторска тежња која није везана само пласман и довољно је да то дело и једну душу спаси и циљ је оправдао средство. Упркос томе што се све мање финансија издваја за културу, уметност се и даље рађа и као таква инспирише младе будуће ствараоце. Филмска уметност је одговорност стваралачке душе јер наша дела треба да трају и после нас, зато је моја мисија да стварам и умножавам своје таленте не на корист своју већ на славу Божију јер таленти су нам дати и не можемо бити горди због нечега што нам је дато већ треба да будемо мудри да то што нам је дато не изгубимо. Сваки мој филм је једна моја животна етапа са тенденцијом да урадим сваки филм бар за нијансу боље од претходног али уједно да и сама постанем бољи човек. Моји се филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. По узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.”
*Многи знаменити духовници су уткани у Ваше биће, а засигурно да имају заслуге у погледу Вашег духовног узрастања. Која бисте имена посебно истакли?
Велика је част стварати уз савете и благослове наших великодостојника, то је веома утицало на мој пут спасења и важне одлуке када је у питању мој приватни живот, те због тога сматрам да је то велика благодат када имате ту срећу да радите и стварате дела уз благослове наших великих и часних црквених великодостојника.
По благослову црногорско-приморског Митрополита господина Јоаникија снимила сам филм о Куманици - Дом Анђела, затим снимила сам по благослову Епископа америчког господина Лонгина филм „Свети Мардарије-Владика без адресе“, затим играни филм „Милојев дар“ по благослову блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, затим уз благослов блаженопочившег епископа ваљевског Милутина написала сам сценарио са Дејаном Симеуновићем, за филм „Препознавање“ по мотивима „Молитава на језеру“ Светог Николаја српског.
Филм „Препознавање“ ми је срцу најближа филмска прича у односу на мој сензибилитет, то је играни филм који се бави страдањем и васкрснућем једног младог брачног пара који се на једном путовању упознаје са ликом и делом Владике Николаја Велимировића где кроз покајање и праштање једно другом задобијају своје спасење.
Филм „Препознавање“ тренутно је у форми филмског сценарија и чека продуцента који ће обезбедити све потребне услове за даљу реализацију. Такође по благослову нашег часног и вољеног Владике Милутина у сарадњи са јерејем Филипом Јаковљевићем радови ће се на филму „Препознавање“ наставити када се стекну услови за то.
Такође уз савете нашег породичног духовника, без обзира на професионална достигнућа и светске награде, кроз пост и молитву, тежим ка скромном животу где су ми на првом месту Бог и моја породица, мој супруг Стојан и наша деца Андријана и Вук.
*Колико Вам је црквени начин постојања помогао да на правилан начин сагледате филмску уметност?
Као редитељу веома ми је важан истраживачки рад на сваком пројекту који ми је поверен, јер никада не знате унапред коначан исход, шта ћете открити у току самог радног процеса и шта ћете добити на основу чега ће се оставити оригинални допринос и веродостојан ауторски печат.
Нешто што постоји кроз векове или нека конкретна личност, рецимо као Свети Сава, Свети Григорије куманички, Свети Мардарије, Свети Зосим и Јаков тумански, Свети Николај српски затим Милош Обилић, Милоје Николић, захтевају изузетну одговорност па ми је самим тим био потребан већи труд да се теме, које су свакако важне, веродостојно обраде и уједно актуелизују и представе публици као занимљиве.
Посебан истраживачки жар је оно што ме покреће, а разговори са обичним људима и глумцима ван сцене, људима из цркве као и из света науке веома ме инспиришу. Када је у питању играни филм мој велики узор је редитељ Андреј Тарковски, док за документарни филм мој узор је Мајкл Мур и надам се да ћу у далекој будућности достићи њихову зрелост. Бар тежим ка томе.
Такође имам одличну сарадњу са великодостојницима Српске православне цркве што је утицало и на мој пут спасења и важне одлуке када је у питању и мој приватни живот те због тога сматрам да је то велика благодат када имате ту част да радите и стварате дела уз благослове наших владика, монаха и свештеника.
*Да ли филм може да буде мисионарско дело?
Филм и јесте мисионарско дело.
*Можете ли да наведете конкретан пример мисионарског сегмента једног филмског остварења?
Филм „Свети Мардарије – владика без адресе“ најбољи је пример, који је светлописно сведочанство узвишеног хришћанског етоса првог српског епископа првоосноване Епархије СПЦ у Америци и Канади, Мардарија Ускоковића. Целовечерњи играно-документарни филм Свети Мардарије владика без адресе, је филм о првом америчко-канадском Епископу Мардарију. По доласку у Америку млади јеромонах Мардарије затиче бројне српске колоније расуте широм Америке. Народ из бивше СФРЈ овде је почео надирати у периоду после Берлинског конгреса 1878. године и то углавном са простора под окупацијом Аустроугарске монархије, из Босне, Херцеговине, али и Јужне Србије и Црне Горе. Из хаоса предреволуционарне Русије, Мардарије долази у хаос у којем је живео српски народ у Америци. Овде нико никога не слуша, ради ко шта хоће и стигне. Ипак, заједничка је свима била тежња да сачувају свој лик, веру и обичаје које су понели и старог завичаја. Управо екранизацијом оваквих догађаја оставља се сведочанство као конкретан пример мисионарског дела које може да буде на корист будућим генераијама на многаја љета.
*Да ли бисте поделили са нашим читаоцима утиске са настанка филма о Светом Мардарију либертивилском, великом угоднику Божјем чије нетљене мошти потврђују и актуализују истину да се „где Бог хоће побеђује поредак природеˮ? Како сте Ви доживели сусрет са Светим Мардаријем?
Велики је Бог у Светима својим, мислим да случајности не постоје и да се све догађа са неким необјашњивим разлогом по допуштењу Божијем. Непосредно пред екранизацију филма „Сведочанства“ о манастиру Туману, по благослову игумана Димитрија, ступила сам у контакт са господином Братиславом Николићем, како бих се упознала са темом и будућим радовима на пројекту. Договор нашег састанка је био да се сретнемо за Православну Нову годину у манастиру Тумане, јер је он снимио репортажу у продукцији „Пријатељ Божији“, веома ми је значио тај материјал у самом истраживачком процесу како бих се упознала са материјалом који ће ми значити за сценаристичку грађу на филму о манастиру Тумане. Братислав је тада био окупиран и радовима на сценарију филма о Светом Мардарију где је био у потрази за редитељем, након нашег сусрета у Туману ради истраживачког процеса на филму Сведочанства отворила се могућност да сарађујемо и на филму о Светом Мардарију, тада сам се први пут срела са светитељем где сам доживела и сопствено преумљење.
*Редитељ сте и филмова о две знамените светиње – манастиру Туману и светој обитељи Куманичкој?
Филм манастиру Куманица „Дом анђела“ је настао као мој завршни рад, на Факултету драмских уметности у Београду под менторством професора Горана Пековића, на одбрани дипломског мастер рада, мој рад је оцењен од еминентних професора највишом оценом. Овим филмом родио се нови жанр, први форензички трилер на овим просторима, који по својој специфичној тежини превазилази филм и тиче се неистражене историје Срба. Документарно истраживачки филм „Дом анђела“ бави се вишевековном и шапатом преношеном загонетком култног немањићког манастира „Куманица“ који се налази на самој граници Србије и Црне Горе. Филм „Дом анђела“ се бави несвакидашњим и ванвременским темама кроз духовне поуке, личне исповести, али и загонетке. Посебна благодат је што сам имала част да филм о Куманици претпремијерно погледа и благослови блаженопчивши патријарх српски Иринеј.
Затим касније након одбране на Факултету драмских уметности, Дом анђела се препознао широм света на престижним фестивалима где је освајао значајне награде за сценарио и режију.
Спона између светиња и мојих филмова, обрађених тема „Куманице“ и „Тумана“, која ме инспирише је духовност и вишевековни култ хришћанства.
Филм о манастиру „Тумане“ се бави несвакидашњим и ванвременским темама кроз духовне поуке, личне исповести, али и загонетке. Филм „Сведочанства“ се базира на бројним релевантним сведочанствима. То је истраживачки филм који осликава бројна искуства аутентичних сведока и бави се феноменом и култом манастира „Тумане“ који се налази у живописном пределу недалеко од Голупца. Такође овај филм износи врло важне чињенице за српску историју, а потом осликава култ туманске светиње како би и други људи пронашли свој спас и смирење пре свега у вери. Филм је такође вишеструко награђивано дело и актуелно је на реномираним филмским фестивалима.
*Са благословом блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, приредили сте филм „Милојев дарˮ. Која је тема филма и шта нам ово филмско остварење поручује?
Играни филм по сценарију Владимира Ђорђевића ми је привукао пажњу, веома ме је инспирисао не само оригиналношћу, већ темом која је обавијена ратним вихором под велом тајне што оставља утисак недорочености и тиме јаче истиче основну идеју чијом се екранизацијом оживљава лик једног српског јунака, Другог балканског рата Милоја Николића, али и лик једне мудре стамене хероине његове супруге Крстине која му је била потпора и сигурност. Ово је ратна драма, прича у којој се преплићу љубав и духовне борбе, која се бави породичним односима, филм који нас кроз Милојеве снове у војној болници у Београду враћа у његово детињство, сећање на оца и родни крај. Комбиновањем приказа надреалних сцена и епохе желим да прикажем нераскидиве породичне везе и жал за породичним огњиштем. По узору на руске ствараоце и на надоречености Андреја Тарковског и његовог следбеника Андреја Звјагинцева овај филм је инспирисан вером, духовношћу и мистиком. Милојев дар није ту да нас уплаши као нешто недокучиво и немогуће данас, он треба да нас подсети да ако такав подвиг не можемо да учинимо за ближњег свога, можемо бар да будемо бољи људи и не мрзимо ближње своје као што смо можда јуче. Милоје није мислио на себе, радовао се јер може да буде од користи својој земљи и помогне капетану који командује војском.
За њега је то био животни позив на који се људски одазвао. Милоје је насликао лик српског војника који кроз подвиг љубави спасење задобија. Ово је прича о надљудској жртви, прича о љубави према отаџбини која превазилази љубав.
Прича о љубави према ближњима која се додирује са Божијим Царством. Прича о војнику кога је подвиг генералом учинио. Истина коју је тешко замислити данас. Прича о нашим прецима, див јунацима, која ће нам удахнути вере да преживимо садашњи тренутак. Прича која враћа веру у Бога, људе, отаџбину. Прича о људима који су били више од људи. Прича истином исписана о подвигу који је и за бајку тежак.
*Према Вашем мишљењу, да ли данас савремени човек на правилан начин сагледава културу и сваки вид уметности?
Мислим да је све то индивидуално и да је човек увек човек без обзира на савремено доба и да је све остало евалуирање у складу са новим стољећима и да је једино исправан пут да технику прилагођавамо садржају а нипошто садржај техници. Свакако модерно доба је унапредило филм и знатно олакшало процес рада на филму. Почетком новог миленијума дигитална технологија достигла је помак. Пионирску улогу Џејмс Камерон одиграо је када је снимио 2003. године “I-МАX 3Д” филм “Духове из амбиса”. Тај филм је снимљен специјално конструисаном 3Д дигиталном камером направљеној по Камеровим спецификацијама. Та камера се користила за још неколико филмова који су настали након “Духова из амбиса”. Након великих припрема Камерон је и снимио Аватара. Нажалост ни уложена средства, ни милионска публика нису довољни да би се филм “Аватар” сматрао одличним филмом. Редитељ је више водио рачуна о технологији и 3Д ефектима, а мање о наративу. Тако да је то можда негативна мера која је настала као последица модерног доба јер су многим ствараоцима била фокус техника, а мање садржај.
*Мислите ли да су култура и уметност у неком виду кризе?
Као што је рекао патријарх Павле: „Свак види оно шта жели.“ Како би стари рекли ово су последња времена у којима се одавно изгубио систем вредности, преплављени смо кичом, шундом, као и треш пројектима али опет у том огромном мору постоји оно мало стадо које је стуб наше културе и уметности, мислим на моје узоре и на њихова капитална дела, естетику и поетику коју следим. Мислим да је криза индивидуална ствар код сваког појединца. Зависи од реципијента, верујем да није проблем у пласирању лошег садржаја у медијима већ у људима који такве садржаје прате и који тим пласманима дају ветар у леђа. Није криза у култури и уметности већ у људима који занемарују културу и уметност а дају простора треш пројектима. Добила сам понуду да будем редитељ једног ријалити пројекта на једној од телевизија која те садржаје форсира, нисам могла да прихватим јер није у складу са мојим идеолошким ставом, у противном било би лицемерно да радим нешто иза чега не могу да станем својим именом, не могу да радим нешто што ме не интересује и против чега сам иако нисам имала посао тада био ми је гушт да одбијем да режирам ријалити формат. Мене једино интересује уметност и тежим целим својим бићем ка томе. Инспирише ме култура која нас одваја од тог токсичног талога и која овај свет чини лепшим и која публику надахњује и чини је бољом.
Позивам се на мишљење Малроа, на најједноставнији и зато врло разумљив начин о култури каже како мозак и интелигенција, ма како значили највиши облик те врсте баш код човека, нису ти по којима коначно разликујемо квалитет звани човек од осталог квалитета. Он каже да је култура та којом се човек дефинитивно одвојио и настао.
Култура је настанак и нарастање свег богатства око, и са човеком, а најважније, самог човека. Култура је процес. Она је целовита еволуција од необрађеног камена, дрвета или кости којима рани човек погађа оне који су од њега бржи, од ватре, од прве изнуђене норме којом искорачује из односа промискуитета и дивљаштва, од тотема и анимизама, од палеолитске уметности у Алтамири, примитивног човека, од облутка и облице, ка точку, ка уређенијим друштвеним, па државним и политичким односима, ка монотеистичким религијама, ка уметности 21. века, ка софистицираним знањима и направама које препознајемо у аутомобилима, авионима, ракетама, компјутерима, нуклеарним постројењима, нано технологијама, генетском инжењерингу и информативним технологијама.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.
Моја порука је да што више читају, препоручујем да се вратимо делима великог Достојевског, јер ниједан књижевник није тако психолошки дубоко и хирушки прецизно успео да проникне у људску душу и преточи све њене тајне на папир као што је то пошло за руком Фјодору Михајловичу Достојевском. Издвајам књигу „Записи из подземља“, роман који је објавио у првој трећини свог раскошног књижевног опуса, на филозофски, али у исто време веома интиман, огољени начин приказује душевне ломове главног јунака, човека из подземља који се немилосрдно поиграва емоцијама и животима људи око себе. Приказујући све поноре људске душе, бруталност и окрутност која се граничи са зверством, Достојевски упозорава колико је људски ум способан да потре хришћанске врлине и преобрази се у безграничну суровост којој ни потпуни самопрезир није довољна казна и опомена. Зато нам је молитва неопходна. Достојевски је од филозофије могао мало да научи, али је зато филозофија од њега научила много. Умео је да утеши и да потврди Христове речи о искреном покајању, које нам је свима, ванвременски, и те како потребно.
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
