Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 19. августа 2022. године, на Преображење Господње, свету архијерејску Литургију у загребачком Саборном храму посвећеном том великом Господњем празнику.
На почетку своје беседе патријарх Порфирије је изразио радост због успешних радови на обнови Саборног храма који је претрпео озбиљна оштећења у земљотресима прошле године:
-Иако још увек има доста посла, храм је статички сигуран и може, а молимо се Богу да до тога не дође, поднети имного веће ударе. Остаје још да се изнутра до краја уреди живопис и да се спољна зидна пластика врати у свој првобитни изглед. Сигуран сам да смо због тога сви данас радосни. Наравно, да би смо дошли до ове позиције помогли су многобројни појединци, али и европске институције и државне институције.
-Данас је Преображење и, ево, имамо прилику да служимо први пут после потреса и то није случајно. Преображење је пре свега слава овог храма. Храм је посвећен Преображењу Господњем. Храм и јесте место у које треба да се сабирамо, да се скупљамо, не да бисмо решавали, пре свега и примарно, било какве локалне или глобалне проблеме од овога света, без обзира којој области човековог живота припадају. У храму се сабирамо баш због тога да се преображавамо, да растемо у Христу, да растемо у врлини, да растемо у добру, да растемо у љубави, да духовно бивамо све већи и већи, да се уподобљавамо Христу, истакао је Патријарх и нагласио:
-На празник Преображења, као што смо чули у одломку из Јеванђеља, Господ се успео на гору Тавор и преобразио у светлост такву да ученици нису могли да гледају у Њега. Преобразио се и пројавио у светлости пред тројцом својих ученика, пред Петром, Јаковом и Јованом. Ту су били присутни и двојца старозаветних пророка, Мојсије и Илија, који су управо проповедали Месију, долазак Месије. Сведочили су Спаситеља. У том догађају на гори Таворској, приликом Преображења Христовог, чуо се глас Бога Оца: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. Присуство двојце пророка у овом догађају било је сведочење да је Христос тај који је Месија, да је Он Спаситељ и да је Он дошао у свет да буде карика између тварног и нетварног, између пролазног и непролазног. У Њему је и једно и друго присутно, јер Он је и Бог и човек – Богочовек.
-Преображење Господње у светлост божанску, невидљиву по светим Оцима, без обзира што је са једне стране било реално и историјско, у исто време има и своју символику и указује на то да је човек призван да се успне на гору Тавор, да се успиње и преображава, али да циљ и крај његовог преображавања није само и овде и сада у оквирима историје. Обожење и светост су запараво оно што је крајњи циљ човековог постојања. Због тога је призван из небића у биће, због тога је створен. Зато је Бог постао човек и сишао међу нас да бисмо се ми у заједници са Њим, просвећујући се Његовом нетварном светлошћу, усавршавали и расли, и као што је Он постао човек, и ми, учествујући у Његовој благодати, постали богови по благодати, по љубави Његовој, тј. постали способни да учествујемо у свему ономе што је божанско, изузев Његове суштине, Његове природе, беседио је Патријарх и подсетио:
-Интересантно је и то да у тренутку док је Господ био на висини, на гори Тавор, са тројцом ученика и док су се они напајали Његовом светлошћу, благодаћу Његовом, пожелели ту да остану, тј. пожелели да заувек у себи задрже ту благодат, да заувек где год да иду и где год да буду носе у себи ту светлост, у том тренутку, у подножју горе Тавор остали ученици су покушавали да исцеле једног младића који је био болестан, али без успеха. Када се Господ појавио сишавши са горе Тавор, ученици су питали: Ззашто ми нисмо могли да исцелимо овога?. Наравно, реч Господња је била да се свака болест, па и та болест коју су хтели да исцеле, изгони постом и молитвом и да се нечиста сила, али и свака слабост и сваки недостатак изгоне постом и молитвом. Међутим, још важнији смисао те приче јесте у томе да тамо где нема Христа, ма колико неко водио чист и савршен живот, ма колико био морално исправан, ма колико се споља придржавао правила, закона и Јеванђеља, ако нема Христа, ако нема благодати Његове бесплодан је сваки тај и такав подвиг. Зато је и у молитви, и у подвигу, и у посту неопходно да имамо смирење и љубав према Христу, а кроз Његову љубав и љубав према читавом свету. Потребно је да будемо свесни да је благодат Божја та која нас држи, која нас носи, која са нама и у нама твори све оно што је честито и добро. Без ње сваки наш подвиг остаје без плода, остаје без резултата. Иако није за презир, подвиг може бити контрапродуктиван онда када смо обузети самољубљем, сујетом, онда када мислимо да зато што чинимо по закону Божјем, да испуњавамо сваку врлину, да нам припада благодат, да смо је заслужили попут старијег сина из приче о Блудном сину или из приче о Милостивом оцу, који вели: Све сам чинио, испуњавао све, а никада ми ниси приредио ни најмању гозбу. Значи, он обузет својим подвигом, обузет гордошћу, самољубљем, мислећи да може да заслужи благодат Божју, да се љубав купује, није разумео да све што припада оцу припада и њему, да је у очевом дому. Дакле, тамо где је Христос, браћо и сестре, ту је благодат Његова, ту је нетварна светост, али ту је и непрестано чудо око нас и у нама. Довољно је, дакле, да имамо смирење, у њему је мир, у њему је радост, у њему су отворене духовне очи да препознамо присуство благодати Божје. Зато је важно да наш подвиг буде успињање на Таворску гору где је присутан Христос, где је преображавајући се пред нашим очима отварио пребогату трпезу љубави да и ми од ње у радости благодат окушамо и у светлости учествујемо. Свети Максим каже да смо позвани на живот γπέρ-φυσίν, натприродни живот, живот у Таворској светлости, и додаје да није довољно да живимо по природи, у складу са оним што је само природно и казује да постоји и παρά φύσιν, тј. оно што је поред природе, мимо природе. Постоји живот мимо природе онда када природни потенцијали и дарови бивају злоупотребљени, употребљени у погрешном правцу. Када мислимо да ти дарови постоје да бисмо заслужили и купили љубав пре свега од Бога, а онда од других. Позвани смо на натприродни живот, живот у Таворској светлости где се непрестано чује реч Оца: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте.
-Нека би Господ дао да заиста послушамо реч Христову да она буде наш живот, да буде наша мисао, да буде наша реч и наше дело, да и ми можемо заједно са апостолом Павлом рећи: Не живим више ја, него Христос у мени. Тада идемо путем преображења и преображавања успињући се са земље на небо где се слави Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Живели и срећан празник, поручио је патријарх Порфрије.
Извор: Инфо-служба СПЦ
