Де факто, односно онако какво је стање на терену, Црква у Црној Гори, није ни могла бити самостална, јер Црква није једно од министарстава у влади, како би вољели безбожници, па да за митрополита поставе једног од својих министара. Већ је црква један живи организам, који је састављен од Божије благодати и нас људи, то јест, вјерника.
Ево већ дуже вријеме, углавном безбожници и отворени атеисти, заговарају тезу, да је у Црној Гори, постојала такозвана Црногорска православна црква. Не само да заговарају, већ активно медијски пропагирају ту лаж, зашта су издашно плаћени од онога ко је главни покретач те идеје, а уједно и главни безбожник и атеиста у Црној Гори! Заиста у свему томе је један ђавољи рад и ђавоља превара. Дегутантно је на ову тему чак полемисати. Могу да схватим да ниско буџетни таблоиди које и финансира главни безбожник Црне Горе, пишу на ову тему, као дио безбожне пропаганде. Али за вјерујуће људе, који се боји Бога, ова тема преставља празнословље. Тешко за вјерујућег човјека може бити тема, да треба да се осамосталимо од Светог Саве, од Светог Симеона, од Жиче, Хиландара, Дечана и Пећке патријаршије, јер би се онда морали осамосталити и од Острога и Светог Василија Острошког. Морали би смо се осамосталити и од Светог Петра Цетињског и осталих српских светитеља. И каква би то била црква која би се од њих осамосталила. Црква која би се осамостала од Бога и светитеља!? Такву цркву заговарају само они који се боре против Бога и против Цркве. Једини чувар православља на овим просторима, може бити Српска православна црква, препуна Божијих светитеља, које нам је Бог и послао да би нас штитили и заштитили од јединог непријатеља рода људског, ђавола! Наравно постоје они који служе мамону, као што нам и Свето Писмо свједочи, а то су они који не вјерују у Бога. Е ти који не вјерују у Бога и који Га се не боје, траже од ових што вјерују у Бога и боје Га се, да се одвоје од Српске цркве и српских светитеља. И то не постоји ни један други разлог, осим што се назива Српска! Е сад да се вратимо на тезу да је у Црној Гори постојала некаква самостална црква, ако не де јуре, онда де факто. Канонски или де јуре, митрополити црногорски, који су носили и титули “егзарси свјашченаго трона сербскаго”, били су потчињени или Карловачкој митрополији или Руској православној цркви, јер су у тим мјестима и хиротонисани. Односно одатле црпе свој легитимитет, који им је давао за право да их признају за митрополите црногорске. Де факто, односно онако какво је стање на терену, Црква у Црној Гори, није ни могла бити самостална, јер Црква није једно од министарстава у влади, како би вољели безбожници, па да за митрополита поставе једног од својих министара. Већ је црква један живи организам, који је састављен од Божије благодати и нас људи, то јест, вјерника. Некад тих вјерника има доста, и црква има потребу да организије свој живот у неколико епархија, понекад у десетине, или чак стотине, као у Руској цркви. А понекад се те епархије угасе, иако де јуре постоје, али де факто, на тим просторима нема више вјерног народа, као што је то случај са данашњом Турском, а и у многим другим мјестима. Црква је дата вјерницима, а не безбожницима. И ако има вјерника, Бог ће им и послати цркву. А ако их нема, ако вјера охлади у људском срцу, Бог ће им и одузети Цркву и благодат. Али није само безвјерје разлог, већ су и неки спољни разлози, као и што је било за вријеме Турског ропства на овим просторима. Мада памтимо ми и безвјервје и безбожништо комунизма, када смо, да је потрајало, такође могли да изгубимо Цркву. Али изгубити Цркву, равно је проклетству, а имати је и то пуном смислу, у свој својој пуноћи и самосталности, као што је наша Српска црква, је велики благослов Божији. И хвала Светом Сави, што нам је Бог повјерио Цркву на чувању и ширењу. Тако де факто, због турскога зулума и борбе за опстанак, Црква у Црној Гори је увијек била у опасности да нестане. Чак је било и упитно да ли ће се моћи изабрати митрополит, из простог разлога, није било монаштва у Црној Гори, или барем школованог монаштва. Видимо да после Петра Другог, Данило није митрополит, већ кнез, а митрополит је неко, ко није родом из Црне Горе, архимандрит Никанор Ивановић, србин из Далмације. Као што и касније неколико митрополита нису били из Црне Горе, већ из Боке, која је била под Аустроугарском. Све ово нам чак говори да Црква у Црној Гори, ни де факто није постојала као самостална већ је опстајала уз помоћ државе, која се трудила да јој чак нађе митрополите. Први пут у новије вријеме црква у Црној Гори дише пуним плућима, али и то захваљујући свештенству и монаштву из читавог свијета, поготову из Србије и Босне и Херцеговине, јер да није било њих, већина манастира и цркава би нам били пусти. Захваљујући труду покојног митрополита, у некада безбожној Црној Гори, црква свим народима и народностима благовијести Божију истину о спасењу људи. Али и то је све било могуће јер смо дио једне велике и моћне Српске цркве, препуне благодати Божије, која се и код нас излива. Сва та прича о самосталној цркви у Црној Гори, пуна је лажи и превара, а по највише богоборства. Ако нам кад буде требала самостална Црква, о томе ће одлучити вјерници, а не богоборци и политички квази вјерници. Нама је сад потребна Црква, чије је постојање опет угрожено! Опет се морамо борити да је сачувамо, а знамо и од кога.
Помози нам Свети Саво, који си измолио од Бога ову Свету Цркву, да је сачувамо од непријатеља, да је не укаљамо и не раздеремо, већ да је заједно са тобом принесемо Богу, као Једну, Свету, Саборну и Апостолску!
Презвитер Огњен Фемић
