Ех, дете моје, какво је ово време?
Некада смо у воћњацима певали,
међу кукурузе сањали,
са откосима борбе водили...
Некад нам је дата реч била светија од имена нашег,
А реч Господња - јутарња кафа и вечерња молитва.
Част је била важнија од одела,
А погача битнија од огледала.
Обед за столом највећа свечаност,
отац у челу, као на мегдану -
раван свецима.
Без струје, под светлошћу фењера
Тешке битке били,
Кад град нам младе изданке убије,
А суша у кртину сваки лист претвори,
Кад нам мраз сву летину погазио,
У снегу до појаса нарамак стрљике
за огрев смо носили,
Ратови нам дедове однели,
Имања нам тапијом одузета,
Под туђим плугом њиве пооране,
А крчази поломљени у ендеку зјапили.
Јесмо ли се, сине, икад себе одрекли,
Кад смо
У казанима кувани,
на кочевима вијорила нам глава,
У ватри спаљивани,
без воде и хлеба тамничени,
Батинани до смрти,
Са бајонетима међ кости, у гноју се крили?
Пуни наде и у највећој муци смо били,
Сва блага што смо могли
ми смо крвљу дали,
Нова поколења да у миру живе.
А ноћас, сине, кад покрај моста сам прошао,
Из воде сиротану тело су вукли.
Не могадох, а да се не запитам:
- У овој благости не жели да живи?
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
