У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богојављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе.
Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети.
Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију.
Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу…
Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег.
Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство.
Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181.
Превод: Иван С. Недић, Јелена В. Недић
