Прослава 690-годишњице постојања манастира Светог Николе у Врању планирана је за 04. октобар 2022. године (Ослобођење града Врања у I Светском рату), када је планирано освећење спомен капеле.
Манастир Светог Николе прави је драгуљ града Врања. Подигао га је између 1322. и 1331/2. године, у време Светог краља Стефана Дечанског, кнез Балдовин. На молбу властелина Маљушата, краљ Душан - будући цар Душан Силни, приложио је цркву Светог Николе манастиру Хиландару. Повеља којом се ово даривање потврђује написана је у периоду 1343-1345. године.
Врање је у средњовековној Србији било не само духовно, већ и економски повезано са манастиром Хиландаром, средиштем српског духовног живота. После освајања ових крајева од стране Турака крајем XIV и почетком XV века, манастир је доживео страдање као остале наше светиње. Све до XIX века, црква је била у рушевинама. Писани трагови и подаци о манастиру поново се појављују 1894. године и поред осталог, говоре о првој већој обнови цркве, која је почела за време владавине Обреновића, а завршена у време династије Карађорђевића, 1905. године. Из тог времена постоје записи:
Свети Антиминс положен је, по благослову Еп. Нишког Никанора, 9. маја 1905. г. од стране Димитрија Павловића, протојереја врањског.
Храм је подигнут добровољним прилозима, а старањем Одбора, предс. Аксентије Мишић свештеник, а трудом и старањем Василија X. Антића калиманче, тутора. 1906 године 27. августа освећена је од стране Еп. Нишког Никанора. Иконостас је урадио Т. И. Буџароски.
Уз цркву, која у то време није имала куполу, саграђен је конак, који је заправо био једна мања кућа за свештеника.
У току Другог светског рата, у коме је уништена сва документација о историји манастира, ова светиња доживела је исту судбину као и већина осталих у Србији. Зна се да су се богослужења обављала само недељом и за празнике.
Тако је било више деценија, негде до краја деведесетих година XX века, када је на предлог Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија Епархијски савет Православне епархије врањске 1994. године својом Одлуком манастир одредио за епископску резиденцију и покренута свеобухватна обнова ове светиње.
Најпре је обновљена црква, на којој је подигнута купола по угледу на главну хиландарску цркву Ваведења Пресвете Богородице и подигнут конак. Након тога, 2002. године почела је градња Пирга, такође по угледу на Пирг Светог Саве из манастира Хиландара. 2018. године завршена је гостопримница, са пратећим садржајима. Истовремено купљено је и земљиште, тако да манастир данас у свом поседу има око Зха.
Настављена је и градња спомен капеле, посвећене сећању на невине српске жртве бугарског терора у Врању и околини, у периоду од 1915. до 1918. године. Њену градњу започео је митрополит скопски Јосиф 1934. године, а завршена је 2022. године када је 04. октобра освећен. Реконструисан је иконостас који има 31 икону и рађен је почетком XX века, а осликао га је Т. И. Буџароски. Иконе су дар ондашњих врањских породица, о чему сведоче натписи на њима. Сликане су у периоду од 1901. до 1905. године, када је црква освећена од стране епископа нишког Никанора, 27. августа 1906. године.
Извор: Епархија врањска
