Доносимо приступну беседу Његовог Преосвештенства новоустоличеног Епископа западноевропског г. Јустина (Јеремића)
Ваша Светости, Свјатјејши Архиепископе пећки, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше српски господине Порфирије, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ваше Екселенције господо министри и директори управа у Влади Републике Србије, уважена амбасадорко Републике Србије у Француској, часни оци презвитери и ђакони, преподобно монаштво, децо Божја, драга браћо и сестре,
И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати…и благословићу те…. и ти ћеш бити благословен… (1.Moj.15.7), јер: …Нисам ли ти заповједио: Буди слободан и храбар! Не бој се и не плаши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш. (Ис. Навин 1.9)
Прихватајући као из руке Божје одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да Нашу смерност постави за Епископа богомчуване Епархије западноевропске са радошћу и благодарношћу величам и прослављам Име Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и кличем: Нек је благословено Име Господње!
Све у животу што јесам и поседујем добио сам милошћу Божјом и благословом Цркве Христове, којој свим срцем и целим својим бићем по мери од Бога дарованих таланата смерно и искрено служим. Највећи, пак, дар Епископства, који сам пре годину дана примио преко Ваших руку, Ваша Светости, јесте благослов који се ни са чим на овом свету не може упоредити и на томе Вам и овом приликом искрено и најсрдачније благодарим. Протекла година поред Ваше Светости у служби Вашег викарног Епископа у престоном граду Београду је нешто најузвишеније и најлепше што сам живео у свом животу. Очинска љубав, огромно поверење и разумевање, молитвена подршка и мудри савети које сте ми указивали обележили су моје биће за читав живот. Од Вас сам научио да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божјег у духу Павлових речи: Свима сам био све, да како год неке спасем (1. Кор. 9, 21-22). Стога опет и много пута желим да Вам заблагодарим, Ваша Светости, поштовани и вољени Оче мој, господине Порфирије, што сте ме данас узвели на трон Епископа западноевропских, место моје Голготе, али и Васкрсења. Долгоденствујте, Свјатјејши Владико, на најсветијем трону пећком у здрављу и радости на многе и благословене године! Праштајте, благословите и не заборављајте ме у својим светим молитвама!
У овом свештеном тренутку молитвено се сећам и искрено благодарим и својим претходницима на овој епископској катедри: блаженопочившем епископу Лаврентију, овде присутном Епископу британско-скандинавском Доситеју и посебно, блаженог спомена достојном Епископу западноевропском Луки, чији сам и недостојни наследник, а има ли веће радости него кад син наследи оца, по речима Светог Григорија Богослова? Од нас им хвала, а од Великог Архијереја Христа похвала у векове векова!
Рано хришћанство се појавило у оквирима једне глобалне Империје стварајући своје обрасце у покушају да донесе и пружи другачији погледа на свет. Хришћанство се из Палестине преселило на глобалну сцену долазећи у јеврејску дијаспору и преносећи јеванђеље на језику оног доба. Оно није свој живот започело затварајући се у оквире Палестине, позивајући се на славну прошлост. Оно је опстало пре свега услед отварања и снаге да упије у себе све оне позитивне елементе ондашњег Царства. Метафорички говорећи о развоју хришћанстава, можемо рећи да је рурална Палестина изашла из себе и урбани центар Империје. Рим је постао база за ширење Јеванђеља. Апостол Павле, као најзначајнији мисионар раног хришћанстава, био је и сам рођен у дијаспори, што му је омогућило и већу флексибилност у мисији. Његов матерњи језик је био грчки, а живот у метрополи која је била домаћин философских школа и велике јеврејске заједнице помогла му је да буде осетљивији за евангелизацију различитих народа. Сплетом историјских околности Јерусалим је врло рано напуштен и територијално, али и теолошки док је дијаспора постала носилац хришћанске поруке. Овим примером из ранохришћанске епохе желим да наговестим колико постојање дијаспоре данас може представљати велику шансу и могућност за Цркву у матици да стекне боље увиде и много тога научи. Наша Црква у Западној Европи чини готово незнатну мањину, али управо тај статус мањине у савременим друштвима Запада представља богати ресурс и огромно поље за сведочење Христа Распетог и Васкрслог. Црквене заједнице у дијаспори су веома мале те стога оне имају посебну оптику, тј. њихова брига јесте како стећи глас у друштву у којем си мањина и како бити добар грађанин једне друге земље, али сачувати своју православну веру, национални идентитет, матерњи језик и осећај припадности свом народу и матици.
Посебан изазов за Нашу смерност ће бити да све ово остварим у Епархији која је толико шаренолика и национално и језички каква је западноевропска. У њеном саставу постоји дванаест националности, а простире се на шест држава: Француску, Белгију, Холандију, Луксембург, Шпанију и Португалију. Епархија западноевропска историјски гледано нема славну прошлост, али зато има, нажалост или на срећу, светлу будућност како због нашег народа који се све више досељава у земље западне Европе тако и због људи са ових простора жедних смисла живота и науке Христове.
Српска Православна Црква је за Западну Европу, Аустралију и Нови Зеланд 1969. основала Западноевропску и Аустралијску епархију. Године 1973. издвојено је подручје Аустралије и Новог Зеланда у посебну Епархију, а од Западноевропске епархије су 1990. основане две: Средњоевропска и Британско-скандинавска, да би године 1994. од делова ове две Епархије и Западноевропске епархије Митрополије Новограчаничке била основана садашња Западноевропска епархија.
Примајући овај свештени жезал и узлазећи у свети трон Епископа западноевропских, у овај дан Господњи, на празник апостола љубави, Светог јеванђелисте Јована Богослова, у цркви Светог оца нашег Саве молим се Богу да ме оснажи силом Духа Светог и дарује ми Духа Животоворног, Духа управљања, благодати и савета, жртве и ревности, Духа Утешитеља и Духа Истине: да покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу да бих био достојан да молим од Бога све што је на спасење овог народа који ми је поверен, да будем путовођа слепима, светлост оним у тами, васпитач неразумнима, учитељ младима, утеха ожалошћенима и потпора слабима и да у овоме животу, кроз своје епископско служење усавршавам душе благовернога народа у здравој побожности, вери непоколебљивој, нади поузданој и љубави нелицемерној.
Изабран и рукоположен Епископ је по учењу свештеномученика Игнатија Антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци Епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи Епископа као што је све свештенство које је сагласно са Епископом као струне са гитаром. А ко тајно од Епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу, јер ни Христос, будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без Епископа, каже у посланици Магнежанима Свети Игантије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави Епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква.
Драга браћо свештеници, народе мој вољени, у Христу чеда благословена! Од једног Епископа се много тражи и много очекује, а ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа нејака да сам понесем терет ове примљене благодати и одговорности. Знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује, као и молитве свих вас, крепити на путу мога епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима. Живео сам међу вама скоро једну деценију: слободно шетао Јелисејским пољима, дивио се лепотама Лувра и раскоши Версаја, одушевљавао се и треперио пред прелепим и древним Нотр Дамом, осетио весели дух Монмартра и тихо се молио шетајући поред Сене. Многи од вас су ми постали драги пријатељи, указивали велику љубав, поштовање и поверење. Улазио сам у ваше домове, неки су ми били друге мајке, очеви, браћа, делио сам ваше бриге, туге и радости. Нова дужност на коју ме Црква поставља не значи да ако сам постао Владика престајем да будем ваш отац Јустин као и до сада. Напротив, желим и позивам вас да заједно градимо Цркву Божју, да будемо једни другима сарадници у подвигу спасења, браћа и пријатељи.
Од свег срца поздрављам и хвалу упућујем и вама богољубива браћо Архијереји из најсветијег Сабора Епископа Српске Православне Цркве на доласку, жртви и љубави, поштовању и подршци коју сте ми данас указали. Молите се за мене и знајте да сте увек више него добродошли у ову Епархију. Посебну част и радост ми причињава и присуство епископа из других помесних Цркава. Од данас ћемо, браћо, делити исти подвиг сведочења Тајне Крста и Васкрсења Христа Богочовека на просторима Западне Европе. Молим се да то увек буде „једним устима и једним срцем“ у братској љубави, у јединству вере и заједници Светога Духа. Надам се и трудићу се да будем користан члан Епископских савета у Француској, земљама Бенелукса и Иберијског полуострва.
У духу братске љубави и узајамног поштовања, на које нас позива и Свето Јеванђеље Христово, одржаваћу контакте и најбоље могуће односе са представницима других хришћанских Црква, Римокатоличком и Протестантском, чије представнике братски поздрављам и захваљујем на доласку на моје устоличење.
Од свег срца поздрављам и на свему благодарим и мојим драгим родитељима, брату и сестри, поштованим и добродошлим министрима г. Николи Селаковићу и г. Ненаду Поповићу, као и директорима управа у Влади Републике Србије за сарадњу са Црквама др Владимиру Рогановићу и дијаспоре г. Арноу Гујону, уваженој амбасадорки Републике Србије у Паризу гђи Наташи Марић, амбасадорки Републике Србије при Унеску, директорки Културног центра Републике Србије у Паризу, свима свештеницима Архиепископије београдско-карловачке, нарочито мојим трудољубивим сарадницима из Верског добротворног старатељства, свештенству Епархије западноевропске, мојој драгој сабраћи из патријаршијске обитељи: генералном секретару Светог Архијерејског Синода архимандриту Нектарију и директору Патријаршијског управног одбора архимандриту Данилу, монасима и монахињама, мојим милим и вољеним пријатељима овде сабраним, али и оним само физички одсутним а у духу свагда присутним, на овом духовном слављу дошавшим да ми укажу љубав, поштовање и подршку. Молите се за мене и знајте да ће за све вас једна скромна воштаница искрене молитве и љубави увек горети у мом срцу, негде тамо далеко.
Већ сам одужио, а чека нас пуно посла! Христа треба проповедати, а тек ако је неопходно користити и речи! Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо, амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
