На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети апостол Филип; Преподобни Филип; Свети Јустинијан I, цар Византијски; Света Теодора царица; Свети новомученик Константин; Преподобни Григорије палама; и Свети Тома, патријарх цариградски.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИЛИПА
КРАЈ мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида. У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.
Док Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). – Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску таке Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци – Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? – А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). – Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. – Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. – Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). – А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.
Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).
О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? – А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: „отвориш руку своју, све и сва се насићује добра“ (Пс. 103, 28). – He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). – Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). – Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.
Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. – A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.
Још једном свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).
Овај одговор Господа Исуса научи светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење а не Творац.
После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! наређује ти Христос кога проповедам. – И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.
Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? – И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.
Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.
После архијерејеве погибије свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, свети Филип крену опет на проповед, и обишавши Арабијске и Кандакијске градове укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту. Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.
Из Азота свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. – Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.
Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. – Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. – Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! – И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! – Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.
Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.
Због таквих чудеса, која свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.
Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију и путујући по њима он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи свети апостол Вартоломеј, који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапо проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.
У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворшпе његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.
Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно – од уједа змије, и душевно – од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.
Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.
После сахране светога Филипа свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији, где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију, и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА ИРАПСКОГ
ЗА кнезовања великога кнеза Московскога и целе Русије Василија Јоановича у области Вологодској, близу манастира преподобног Корнилија, појави се неки дечак, пo имену Теофил. Он се настани код једног човека коме име беше Василије. У дечака бејаше обичај: сваки дан посећивати богослужење, сваку ноћ проводити у молитви, непрестано бдећи. Видећи Теофилово смирење, кротост и љубав к молитви, сви се стадоше дивити овоме дечаку. Њега нико никада не виде да се игра са децом, или смеје. П њему обавестише преподобног Корнилија. Преподобни нареди да му доведу дечака. Корнилије тихо и благо упита дечака ко је и одакле је родом, како му је име, и где живе његови родитељи. Заплакавши, дечак се поклони до земље светитељу и рече: Опрости ми, чесни оче, ја не памтим своје родитеље, остао сам после њих као мало дете; причали су ми да су они били сељаци; а име ми је Теофил. Скитао сам, хранећи се именом Божјим; не знам како сам дошао овамо; и сада живим овде код свога домаћина. Молим те, чесни оче, дозволи ми да се потрудим у твојој обитељи колико могу.
Свети Корнилије провиде својим прозорљивим очима да ће овај дечак бити изабрани сасуд Божји. И нареди да Теофила приме у манастир и повери га ризничару. Дечаку тада беше свега дванаест година.
Од дана ступања у манастир Теофил поче усрдно служити братији, одликујући се великом послушношћу и смиреношћу. Око три године служи он тако братији. Осведочивши се о његову ревност и кротост, ризничар извести о томе преподобног Корнилија. Сви монаси љубљаху трудољубивог дечака. Када Теофил наврши петнаест година, преподобни Корнилије га призва к себи и рече му: Драго чедо моје, ти си потпуно достојан да примиш монашки постриг. – Теофил радосно одговори: Ayma моја жели то изнад свега. Молим те, свети оче, не оклевај извршити ово добро и богоугодно дело.
Преподобни Корнилије припреми потребним поукама блаженог Теофила, и постриже га за монаха давши му име Филип. И мали монах би дат под духовно руководство веома искусном и благочестивом монаху Флавијану. Овај најпре научи Филипа писмености. Господ поможе своме верном слузи. Филип се за кратко време описмени и могаше брзо читати књиге Светога Писма. Много година подвизаваше се преподобни Филип, обављајући сва послушања. Он је час прислуживао у цркви, час радио у пекари; носио воду и дрва; дању свршавао разне послове за братију, а ноћу се молио. Са нарочитом строгошћу он је држао пост, и давао пример истинског уздржања. Братија се дивљаху таквим подвизима преподобнога и стадоше молити светог Корнилија да им Филипа постави за презвитера. Блажени им радо испуни молбу. Тада преподобни Филип удвостручи своје подвиге, те се монаси још више стадоше дивити његовом врлинском животу. Приметивши то Филипу се узнемири душа и он поче туговати. – Тешко мени, помишљаше он у себи, ја сам већ добио награду од људи. Какву награду онда могу очекивати од Господа у дан Суда? He, хвала људска доноси ми муку.
Желећи избегнути славу он намисли напустити обитељ и упутити се куда му Господ укаже. О томе он исприча блаженом Корнилију. Свети старац му даде потребне савете, благослови га и отпусти с миром из своје обитељи. Преподобни Филип се поче молити Пресветој Богородици: Услиши ме, брза Помоћнице, избави ме од муке која ми смућује срце. – И када он ноћу, по своме обичају, стајаше на молитви и читаше канон Одигитрији, одједном он чу глас: Драги слуго мој, изађи одавде и иди куда ти ја укажем. – Преподобни погледа кроз прозорче своје келије и угледа где на јужној страни сија велика светлост. Он се уплаши од овог виђења и у страху истрча из келије. „Ово место и јесте оно које ми је указано с неба, – помисли он. – Нека буде воља Господња!“ – Повративши се у келију, он сконча своју молитву, и дуго размишљаше о виђењу. А када он ујутpy крену к цркви, он се поново удостоји чути глас: Изађи из ове обитељи и иди куда ти ја укажем.
После тога преподобни Филип идуће ноћи изађе из манастира не поневши са собом ништа осим одеће што беше на њему, и крену на пут. Путујући он тражаше себи место згодно за молитвено тиховање и монашке подвиге. И при томе храњаше душу своју оваквим размишљањима: Бегајмо од телесног живота, као што је некада народ Јеврејски бежао из ропства Египатског. Уклонимо се од среброљубља, јер је оно корен и почетак свакога зла. Нека Господ буде мој водитељ и наставник! – Тако идући он стиже на Бјелоозеро, и стаде обилазити тај крај, и у шуми на левој обали реке Андоге нађе прекрасно место, тихо и усамљено. – Ево тишине моје, овде ћу се настанити! кликну он и узнесе благодарну молитву Господу.
Изнурен дугим путовањем, преподобни леже под једним гранатим бором и заспа. У сну му се јави ангео Господњи и рече: „Филипе, овде ти је Господ припремио место“. – Блажени се одмах пробуди и стаде се молити Пресветој Тројици. Сутрадан изјутра он се упути управитељу те области, кнезу Андреју Васиљевичу Шелеспанском. Дошавши кнезу блажени га стаде молити за оно место где је имао виђење. Кнез се заједно са блаженим упути на место и својим штапом обележи простор од реке Андоге до Малога Ирапа, и дозволи блаженоме да ту живи. Преподобни окружи јарком то место, начини себи на обали реке келијицу, малу пећиницу, и ггоче се молити Господу за спасење душе своје.
Кнез Андреј имађаше брата кнеза Јована. Када кнез Андреј каза своме брату да се у њиховој области населио блажени Филип, овај се силно разгњеви на свога брата и на блаженога Филипа. У присуству народа и свештеника он стаде прекоравати свога брата: „Ти си пустио овамо тога човека, а он мене ни питао није. Ево ја идем к њему да га отерам оданде и да му не допустим да живи тамо“.
Узалуд је кнез Андреј заједно са свештеницима и народом одвраћао брата да не чини зла светоме човеку. Но кнез Јован се још више расрди, скочи на коња и одјури у пустињу са намером да прогна оданде светитеља. Када се кнез Јован приближи к Маломе Ирапу, коњ стаде и не хте преко потока. Кнез га ошину корбачем. Али коњ, стиснувши зубима ђем, појури натраг, брзо донесе кнеза у село где он живљаше, и тамо код цркве Николаја Чудотворца збаци кнеза, па сам одјури даље, и на трећем километру издахну. Падајући, кнез се удари о камен и умре.
Кнез Андреј сахрани брата и оде к преподобном Филипу. И стаде нудити преподобноме сребро за покој душе свога брата. Но преподобни не прими сребро већ заиска земљу између Великог и Малог Ирана. Кнез Андреј радо испуни његову молбу: даде му сву ту земљу. Од тога времена кнез Андреј и многи други стадоше гајити велику веру к преподобноме и искати његове молитве и поуке. Блажени подиже црквицу и келију, па затим намисли саградити храм у име Пресвете Тројице. Многи долажаху к преподобноме Филипу да се помоле у његовој црквици. Преподобни им даваше душекорисне поуке и говораше им: Послушајте оци и чеда: учинимо дело добро и корисно за душе наше: саградимо цркву у име Свете и Животодавне Тројице.
Слушајући то, народ стаде с вољом помагати светитељу. И убрзо, помоћу Божјом и молитвама светог Филипа, они сазидаше цркву и украсише је према својим могућностима. Сам кнез Андреј подари цркви књиге и остале потребне ствари. Најзад црква би освећена, и у њој стадоше узносити молитве и славословља Господу. Овај нови манастир назваше Красноборска пустиња Филипа Ирапског. Глас о светом подвижнику стаде се ширити, и многи долажаху к њему ради његових молитава и поука. Све их је блажени Филип поучавао, свима корисне савете давао, за све се молио, све бодрио и тешио. И свима посетиоцима наук давао: Да живимо мирно и кротко. Љубите родитеље своје и поштујте их. Нека вас Бог мира сачува у сваком миру и тишини. Имајте љубави према свима сродницима вашим, према свима сиромасима и убогима, јер су они наши ближњи. Сетимо се да је сам Господ љубио сиромахе. Браћо, немојмо се гордити, него будимо кротки и смирени, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат (1. Петр. 5, 5).
Тако поучавајући друге, свети Филип све ревносније и ревносније удвостручаваше своје подвиге, све време појаше богонадахнуте псалме Давидове, испуњавајући тачно сва правила монашког живота. Нарочито он саветоваше свима да читају псалме, и говораше: Пазите, чеда, ништа тако не одгони од нас ђаволе као читање псалама Давидових.
Једном када блажени стајаше на молитви у својој келији, он изненада чу трубљење трубе и вику као са бојног поља. Блажени се зачуди: „Откуда овај трубни глас? Та овде нема рата“. – Међутим нечисти дух, који изазва ову вику, приближи се светитељу и рече: He, рат постоји; он се води против тебе. Ако ти не желиш да ратујеш, онда иди, спавај, и ми нећемо ратовати против тебе“. – Светитељ, помоливши се, огради себе крсним знаком и узвикну: Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего и да бјежат от лица јего ненавидјашчиј јего, јако исчезајет дим, да исчезнут = Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њега; као што ишчезава дим нека ишчезну! (Пс. 67, 2-3). – И одмах ишчезе сва сила демонска. Видећи то, блажени Филип ускликну: Снажан је и силан Господ!
Од тога времена блажени се стаде још више подвизавати у посту и молитви. Нечастиви већ није могао више да му сам досађује него је почео наговарати зле људе против њега. Они се наоружаше против светога мужа и хтедоше да га одагнају са места указаног му Богом. Видећи да му људи чине зло по наговору ђавола, светитељ се мољаше за своје силеџије, говорећи: He упиши им ово у грех, Господе, и опрости им сва сагрешења. – Тада други људи, видећи његову незлобивост и трпљење, говораху један другоме: Заиста свети човек: не памти злобу и увреде, већ се само моли за своје увредиоце .
Једном ђаво у облику монаха привуче се светитељевој келији и стаде куцати. Блажени рече: Сатвори молитву. – Ђаво одговори: Сада и увек и кроза све векове. – Тада светитељ поново затражи да монах изговори молитву, али ђаво опет по нови свој одговор. Светитељ и по трећи пут нареди монаху да произнесе молитву, но би исти одговор. Светитељ онда рече: Кажи овако: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроза све векове. Амин. – Чувши то, ђаво одмах ишчезе као огњем опечен. Тада светог Филипа обузе двоумљење; он чак помисли да напусти то место. Али чу глас: He смућуј се, слуго Божји. Борави овде, као што сам ти наредио. Тада ћеш се удостојити да очима својим гледаш славу Божју и наћи ћеш покој души својој.
Блажени Филип живљаше као усамљени пустињак у Красноборској пустињи. Слушајући о његовом подвижничком животу, многи благочестиви људи, монаси и мирјани, долажаху са разних страна к њему ради душекорисних разговора, молећи светитеља да им каже како спасти душу од греха. Блажени их с љубављу поучаваше све простом и кротком но силном и срдачном речју. Монасима говораше о три врлине, које им дају власт над нечистим силама: о сиромаштву, многом бдењу и напорној молитви; напомињао им је да је монашки јарам тежак и мучан и да су они дужни служити Богу строгим животом и молчанијем. Мирјанима је саветовао: да љубе ближње, да усрдно помажу сиромахе и убоге, да живе по правди, да трпе невоље с надом у Бога, да пазе на своје мисли, да мисле о ономе што је вечно и непролазно. На питање неких, зашто ми осуђујемо друге, блажени је одговорио: Који осуђује друге, тај још није познао себе, још није водио борбу са самим собом.
Блажени Филип провођаше дан у манастирским телесним пословима, а ноћу се мољаше све до јутрења. Једном, сељак неки по имену Мелетије дође к блаженом Филипу ради поуке. Гајећи дубоку веру к светитељу, Мелетије је често посећивао манастир блаженога. Овога пута Мелетије остаде да ноћи у манастиру. До касно у ноћи светитељ разговараше с њим. Најзад преподобни стаде свршавати своје вечерње молитве, а Мелетије, спопаднут дремежом, убрзо заспа. У поноћи oн ce пробуди и викну блаженога, но овога не беше у келији. Мелетије отвори прозорче, погледа према цркви и виде овакав призор: светитељ клечи у цркви и моли се са подигнутим рукама; руке му се светле као огњене свеће. Мелетије, затворивши прозорче, стаде се молити Пресветој Тројици, дивећи се овом виђењу. Потом он причаше о томе многима.
Тако преподобни Филип живљаше петнаест година у својој пустињи, очекујући блажени покој и одлазак душе своје ка Господу, и бодрећи себе речима: Трпи, Филипе, буди јунак и јачај! – И мољаше се он непрестано и вапијаше из дубине своје чисте душе: Боже Сведржитељу, умири свет; помилуј и спаси све православне хришћане; подај им спокојство и напредак, и очисти их од свих грехова. Господе, ти си милостив и дуготрпељив, чекаш од нас покајање и не желиш смрти грешника. Велика је милост Твоја и милосрђе Твоје безгранично. И Ти, милостива Госпођо, Пресвета Богородице, брза наша помоћнице и заштитнице, моли непрестано за нас Сина Твога.
У то време дође к преподобноме Филипу монах Герман из Спасо-Каменог манастира, и моли преподобнога да остане код њега у пустињи. – Тежак је и мучан живот овде, брате, одговори му светитељ. – А Герман на то рече: Оче, трпљење је почетак спасења; потрпећу Христа ради, колико могу.
Од тога времена они се почеше заједно подвизавати у трудовима и молитвама. Видећи велике подвиге блаженога Филипа, Герман га распитиваше о његовом ранијем животу, и што му преподобни казиваше он записиваше за потомство. Дуго се подвизаваше блажени Филип заједно са Германом. Провидећи своју брзу кончину, преподобни једном рече Герману: Молим те, мили мој брате, не остављај ме до моје кончине, јер ћу још мало бити с тобом.
Од тога времена преподобни удвостручи своје молитве. И упокоји се у ноћи уочи 14. новембра 1537. године. А Герман, пробудивши се у поноћи, зачуди се необичном мирису којим беше пуна сва келија. И погледавши на постељу преподобнога, он виде да је блажени Филип већ предао Господу душу своју. Лице праведниково сијаше необичном светлошћу. Герман, пошто не беше у свештеничком чину, не могаше сам сахранити тело светога Филипа. Но по Божјем промислу изјутра стиже у ту пустињу свештеномонах Јов. Заједно с Германом он богобојажљиво сахрани светога Филипа.
Такво бејаше житије преподобног Филипа, богатог смиреношћу и великог у подвизима у славу Пресвете Тројице. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ЈУСТИНИЈАНА I, цара Византијског
СВЕТИ Јустинијан – пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине. Скоцља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина и владао од 526. до 565. године. Свуколика величина овога цара везана је нераздељиво са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је, и живео по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду, и то другог или трећег дана. Заратио против варвара Дунавских само зато што су ови шкопили заробљенике. To показује његов узвишени осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Света Софија у Цариграду.
Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распуства. Установио празник Сретења. Писао је и богословска дела. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“, која се почела појати на литургији од 536. године. Сазвао Пети Васељенски Сабор 553. године. Скончао мирно 14. новембра 565. године у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ТЕОДОРЕ царице
С ПОЧЕТКА грешница. Потом се покајала и постала верна супруга цара Јустинијана I; проводила живот у чистоти и побожности. Заштитница Православља. Скончала 548. године.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА, са острва Идре
СВЕТИ новомученик Константин родио се на острву Идра. Отац му се звао Михалаки, мајка Марина. У осамнаестој години својој Константин пређе на острво Родос, и тамо ступи у службу код родоског поглавара Хасана. Својом окретношћу, честитошћу и вредноћом, Константин скрену на себе пажњу свога господара, који скова у срцу свом намеру да Константина на сваки начин преведе у мухамеданску веру.
Помогнут ђаволом, Хасан успе у својој намери. Јер, улучивши згодну прилику, Хасан призва к себи Константина и веома љубазно и пријатељски поразговара с њим. А потом разним поклонима он приволе Константина, те се овај одрече Христа и прими мухамеданску веру. И одмах му дадоше мухамеданско име Хасан. Са променом вере Константину се промени и ооложај у дому поглавара Родоса: поверише му високу дужност, ставише му новце на расположење; и сви што служаху у Хасановом дому почеше га поштовати и уважавати. Но све то, привремено и пролазно, брзо обљутави отпаднику, и он поче постепено долазити к себи; савест га стаде изобдичавати због дубоког пада његовог. Услед тога он поче туговати и потајно од другова плакати и ридати због тешког грехопада свог. И на такав начин отпадник проживе код свога саблазнитеља три године.
Господ Бог, видећи искрено мучење отпадниково, даде му у срце мисао добру: да се обрати духовнику и покаје за свој пад. Константин одмах послуша глас свога срца, оде духовнику и исповеди му свој страшни пад. Духовник свом душом самилосно саосети његову муку и посаветова му да се склони са Родоса и у неком другом удаљеном месту лечи покајањем душевне ране своје, а Господ Бог неће закаснити са милошћу својом. Но Константин моли духовника за благослов: да не одлази са Родоса него да се одмах одрекне мрске мухамеданске вере и поново исповеди своју веру у Господа Христа. Духовник га одврати од овог потхвата, стрепећи да се Константин, још млад и зелен, не одрекне Христа по други пут. Него му саветова да се претходно припреми за тај подвиг постом, бдењем и молитвом, па тек онда да крене у мучеништво, ако на то буде воља Божја. Константин послуша духовног оца, оде у Хасанов дом, покупи своје ствари и новац, па све то раздаде сиротињи, а након неколико дана и сам напусти злосрећни дом свога госпо дара и отпутова на Крим.
На Криму Константин проведе три године кајући се пред Богом за своје одречење од Христа. Али срце његово је и надаље патило и није добијало жељеног мира. A у души су му брујале оне страшне речи Спаситељеве: Који се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Зато он реши да се побије са ђаволом, и мученичким страдањем спере срам свој. Са тог разлога он одмах отпутова у Цариград. Тамо он једном искусном духовнику откри своју намеру да жели пострадати за Христа, и исприча му све шта се с њим догодило. Видећи га млада, духовник се не реши да му да благослов за страшни подвиг, него га одведе знаменитом патријарху Цариградском Григорију, и исприча му све о Константину. Владика се обрадова Константиновом покајању, али му указа да је мученички подвиг на који хоће да иде, опасан пут, и саветова му да претходно отиде у Свету Гору Атонску, и да се тамо међу искусним подвижницима Христовим подвизава у духовним подвизима, па тек када старци увиде да је дошло време да он крене на мученички подвиг, и он може привести у дело своју намеру.
После разговора с патријархом Константин отпутова у Свету Гору и ступи у Иверски манастир. Ту он ревносно и с љубављу стаде проходити послушања. Притом се он често обраћаше усрдном молитвом и сузама тамошњој чудотворној икони Пресвете Богородице, зване Портаитиса, и мољаше Пречисту да Она умири срце његово и удостоји га пострадати за Христа, кога се он одрекао прелашћен блеском богатства и славе. И тако срце његово све јаче и јаче пламћаше љубављу ка Господу Христу, за кога он беше готов поднети не само страдање него и хиљаде смрти. И од тога времена мисли га почеше приморавати да преда себе на мучење. Налазећи се у узбућеном стању, он своје мисли откри духовнику Претечиног скита јеромонаху Сергију и старцима. Но они му не препоручиваху упуштати се у мученички подвиг, и говораху му да је могуће и без мучеништва спасти своју душу. Међутим Константин, сав горећи љубављу да пострада за Христа, не мога поћи за саветом стараца, и ускоро напусти Свету Гору и отпутова на Родос ради исповедања имена Господа Христа.
По доласку на Родос, Константин се исповеди пред духовником и причестивши се Светим Тајнама, откри му своју намеру да хоће да ступи у борбу са ђаволом. Али духовник, бојећи се да он не клоне духом у мукама, одвраћаше га од те намере и саветоваше му да се врати натраг у Свету Гору. Међутим, Константин се тврдо реши да пострада за Христа.
Помоливши се Богу и укрепивши срце своје молитвом, он крену у дом бившег господара свог Хасана, и изишавши пред њега рече: Здрав био, господару мој! Ево бившег слуге твог, кога си ти пре три године ласкавим, варљивим и лукавим речима приволео да се одрекне Господа свог Исуса Христа. Сада пак ево ја исповедам Њега као истинитог Бога, а вашег лажног пророка Мухамеда проклињем као варалицу и упропаститеља душа људских! – Несрећниче! викну Хасан, ја не признајем тебе за свог бившег слугу, пошто си одевен у монашку одећу. Скини са себе ту црну и плачевну одећу, па ћу наредити да те обуку у најскупоценије и разнобојне хаљине, и онда ћу те признати за свог слугу, и још ћу те обогатити већим почастима и богатством него раније.
Господару! – одговори исповедник Христов, а ја ти супротно саветујем: остави своје незнабожје! Све пак оно зло које си ми учинио преваривши ме да примим мухамеданство, због чега ме савест већ толико времена гризе и мучи, – све то ја теби праштам, само под једним условом: да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога. Дакле, буди паметан и не губи време, него пређи у хришћанску веру.
Хуљо! – викну љутито Хасан, ко те научи да ми предлажеш такве бљувотине? Ја сам ти пружио срећу, и имао сам намеру да ти дам своју кћер за жену, а ти си све то моје старање о теби презрео и наносиш ми толику увреду.
У том један од Хасанових слугу удари мученика Христовог по образу. Константин подиже очи к небу и рече: Хвала Ти, Христе Боже, што ме удостоји добити шамар по образу за исповедање имена Твог и бити подражавалац крсног страдања Твог, јер и Тебе, Господа мог, у судници нечестивог првосвештеника Ане, одвратни слуга његов дрзну се поганом руком својом ударити по образу.
После тога Хасан нареди да мученика вргну у тамницу. Но кроз три дана он опет би изведен пред Хасана. И Хасан га љутито упита: Подли и дрски слуго јеси ли се предомислио односно своје заблуде, и како си се усудио да мени саветујеш да поверујем у Христа? – Узалуд се, господару, љутиш на мене, одговори Константин. Ја сам ти говорио истину и саветовао ти да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога, којим је све створено и којим се све управља, и без вере у кога је немогуће добити Царство небеско. А ваш пророк Мухамед је варалица; он је пропао, па и вас, своје следбенике, вуче у пропаст. Зато те молим: одреци се проклетог Мухамеда и поверуј у Господа нашег Исуса Христа, и поставши хришћанин, наследићеш Царство небеско.
Хасан, сав бесан од гњева, повика: Бијте га! почупајте му косу са главе! ноктима му тело искидајте на комаде! размрскајте му вилице камењем! да би он знао како треба говорити и понашати се пред властима. – Хасанове се слуге као дивље звери бацише на светог мученика: једни му косу Чупаху, други га шамараху и камењем му иста ломљаху и на све могуће начине тело његово кидаху. Но свети страдалац Христов јуначки трпљаше све муке, и као тврди дијамант остајаше непоколебљив у својој вери, једино се често обраћаше гласно ка подвигостројитељу Господу Христу: Помени ме, Господе, у царству Своме! – После свих зверских мучења, злобни мучитељи оковаше светог мученика Константина у тешке ланце, па бацише у мрачну тамницу.
У тамници светог мученика посети сам Господ Христос, исцели му ране, и нареди те му коса на глави и нокти на ногама поново израстоше.
Сутрадан Хасан издаде наређење да мученика доведу преда њ. И он упита мученика: Ну, Хасане, јеси ли се покајао за своје брбљање или ниси? – Свети мученик одговори: На првом месту ја нисам Хасан. To име, које си ми дао ти после мог одречења од Господа мог Исуса Христа, ја сада проклињем, a моје право име које сам добио на светом крштењу јесте Константин. Речи пак које сам ти говорио јуче нису празне, него сам у њима изразио своје исповедање и веру у једног Бога у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа; а вашег гадног пророка Мухамеда опет проклињем.
Тада незнабожни Хасан нареди да мученика бију моткама по леђима и по ногама. Од силних батина месо са тела светог мученика отпадаше до костију и сви му нокти на ногама поиспадаше, и он од изнемоглости паде на земљу и лежаше као мртав. Мислећи да је мученик Христов већ скончао, мучитељи га узеше са земље и бацише у тамницу.
Након три дана мучитељ Хасан нареди слугама својим да избаце из тамнице леш страдалца Христова, сматрајући да је већ почео да се распада. Међутим, како се запрепастише слуге када у тамници угледаше мученика Христова здрава, неповређена и светла лица! Они сместа известише о томе свога господара. Овај се такође зачуди, и нареди да му Константина доведу. Када свети страдалник ступи пред Хасана, овај уместо да поверује у Господа Христа, поче мученику опет говорити да се одрекне хришћанске вере, обећавајући му притом велике почасти и богатства. А мученик Христов, видећи душевну ослепљеност Хасанову, рече Хасану: Чуј, господару! теби је врло добро познато шта се пре три дана догодило „а твоје очи: послушне слуге твоје израњавише сво тело моје, почупаше ми са главе сву косу, одбише ми све нокте са ногу, а сада, погледај, ја сам здрав. Због тога, прослави Господа мог Исуса Христа, који се није згадио да дође к мени у смрдљиву тамницу, исцели моје ране и нареди коси и ноктима да поново израсту. Кад је тако, зар је замисливо одрећи се Извора живота и поверовати у лажног пророка Мухамеда, учитеља сваке нечистоте! Ја ти од све душе саветујем и преклињем те: Отвори очи душе своје и опет поверуј у Исуса Христа, у кога родитељи твоји верују, а и ти си некада веровао.
Чувши где га мученик изобличава за одступништво од Христа, – а држао је да то нико овде не зна, – Хасан се збуни и нареди да мученика одмах окују у тешке ланце и баце у тамницу. Три дана и три ноћи проведе свети мученик у тамници. У току тих дана бише у ту исту тамницу закључани још осам хришћана из места Сороне, и два свештеника с њима, као и четири Турчина. И једне од ових три ноћи Бог, који прославља светитеље Своје, зажеле утешити слугу Свога и прославити га усред сужања, да би они потом, ради утврђења хришћанске вере и посрамљења непријатеља Крста, причали свуда о следећем чудесном јављењу. У саму поноћ одједном засија светлост слична сунчаној и са светог мученика спадоше тешки ланци. Видећи себе ослобођена од ланаца, свети страдалац одмах стаде на молитву. Свештеници и остали хришћани, видевши тако необично чудо, потресени, они се и сами стадоше молити, а Турци од страха падоше ничице на земљу. Међутим стража, видећи у тамници необичну светлост, помисли да је у тамници избио пожар, па јурну у тамницу, и стаде запањена: у тамници беше све у реду, а мученик, ослобођен окова, стоји на молитви! Стража сместа извести о овоме чуду Хасана. Али он, желећи да заташка ово чудо, нареди и овом приликом да не причају о овом чуду у народу, а сужњима хришћанима и Турцима запрети страшним претњама да то не разглашују. После тога он те сужње пусти из тамнице, а за светог мученика нареди да га свакодневно бију у тамници. Но Господ, испитавши трпљење мучениково, не допусти више да га муче. Тако, када један турски имам замахну руком да ошамари светог мученика, њему тог тренутка поцрне рука као угаљ.
Због овога чуда Турци се више не усуђиваху дотаћи се мученика, бојећи се да не настрадају као имам. И свети мученик Константин проведе у тамници пет месеци, трпећи глад, жеђ и хладноћу. Међутим Господ, бринући се о светима Својим, подстаче једног богољубивог хришћанина да мученику носи Свето Причешће, којим сужањ Христов укрепљаваше свој дух и ослабело тело.
Хасан тако дуго држаше светога мученика у тамници и не смеђаше га осудити на смрт, зато што се бојао Идријаца који су имали велику власт и силу на Порти, а мученик је био са острва Идре. Стога он написа писмо капетану Георгију, родом са острва Идре, који се тада налазио у Александрији, извештавајући га о мученику Константину. И чекајући одговор од овога, он одлагаше да Константина осуди на смрт. Међутим свети сужањ Христов, дознавши за Хасаново писмо капетану Георгију, и бојећи се да га капетан не омете довршити свој мученички подвиг, сам написа писмо капетану Георгију у коме га преклињаше да му не смета довршити свој мученички подвиг.
Капетан Георгије, добивши од светог мученика писмо и видевши његову пламену жељу да пострада за Христа, написа поглавару Родоса, да он тога човека не зна, те он може поступити са њим по своме нахођењу.
Добивши такав одговор, Хасан позва к себи светог страдалца и пОче му опет предлагати да се одрекне Христа. Али видећи његову чврстину и презир према свима ласкавима почастима које му је нудио, Хасан нареди да мученика врате у тамницу и да га тамо удаве.
И тако свети мученик Константин јуначки доврши свој подвиг, и света душа његова, очишћена крвљу својом, отиде чиста у руке Божје у једанаест сати ноћу четрнаестог новембра 1800. године. А тело његово хришћани са доличном чешћу несметано узеше из тамнице и погребоше у цркви Пресвете Богородице у Варусиони. При погребу светих моштију мученикових, преблаги Господ прослави Свог угодника чудесима, пошто разноврсни болесници од додира к њима добијаху исцељење.
Ускоро после мученичке кончине светог Константина, мајка његова дознаде да је син њен чесно пострадао због исповедања имена Христова и зажеле да чесне мошти његове пренесе са Родоса у своју постојбину, што она и учини уз помоћ споменутог капетана Георгија.
При преносу светих моштију на острво Идру збише се такође многа чудеса. Од њих да споменемо само два. Један родоски хришћанин, ударен громом, лиши се слуха и гласа и остаде поремећен памећу. Али када га приведоше к моштима светог мученика и он их целива, тог часа он постаде здрав. – Исто тако би исцељен и други јадник: ђавоиман, њега је три године мучио ђаво, он је бегао од људи и лутао по горама го и бос. Чим овоме јаднику приближише свете мошти мученикове, ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он стаде громко славити Бога и благодарити светог угодника Његовог.
Тако благоволи Бог прославити пострадалог за Њега мученика и посрамити мучитеље. Амин,
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ, архиепископа Солунског
СВЕТИ отац наш Григорије, син божанске незалазне светлости, истинити човек истинитога Бога, служитељ и вршитељ дивних тајана Божјих, родио се у престоном граду Цариграду од високородних и побожних родитеља. Отац му беше дворјанин, високи чиновник на двору цара Андроника II Палеолога.
Његов отац који се звао Константин, тако велики углед уживаше на византијском двору због његовог врлинског живота и разборитости, да га је цар изабрао за учитеља и васпитача свога унука, наследника на трону Андроника III. Чак и сам цар није се стидео да га има за саветника и наставника у врлини. Кад би се цар разгњевио на некога од дворјана, једини који је имао смелости да га укори и уразуми био је Константин. Иако је живео на двору, он се одликовао молитвеном трезвеношћу ума и трудио се да свој живот проводи у духовном стражењу и богољубивом бдењу. Догађало му се да се понекад толико занесе у умној молитви, чак и за време заседања царског савета, да је био као отсутан за време царевог излагања и говора. Цар пак знајући да то не бива из немарности или презира, него због његове молитвене сабраности у Богу, није му замерао. Зато беше уважаван од свих, великих и малих, познат као заштитник оних којима је учињена неправда и свих невољника. Тако, кад једном млађи царев син Константин одузе некој удовици триста златника, користећи свој положај, он га потсети на праведни закон Божји, и да он треба да буде заштитник сиротих а не њихов тлачитељ. И овај постиђен врати удовици одузето.
Родитељи овог дивног Григорија нису се трудили само за свој духовни напредак, него су и своју децу од малих ногу приводили учитељима и духовним оцима и побожним монасима, којима су и себе поверавали, како би се и у њихове безазлене душе урезивале свештене речи, и срце припремало за светлост богопознања и за духовни препород.
Родитељи се стараху да Григорије изучи не само светске науке него и божанску науку еванђелску и сваку врлину хришћанску. Но Григорије у раној младости изгуби оца, који се пред смрт замонаши и мирно отиде ка Господу. А мајка се његова и надаље труђаше да Григорију и осталој деци својој да духовно и добро васпитање у духу закона Господњег и Светога Писма. Григорије, не само даровит него и вредан, у средини мудрих учитеља брзо напредоваше и у светским и у духовним наукама. Но, немајући поверење у своје памћење, Григорије постави себи ово правило: пред сваки час правити по три метанија са молитвом пред иконом Пресвете Богородице. И Пресвета Богомати помагаше побожном дечаку, и он брзо напредоваше у наукама, чиме скрену на себе свеопшту пажњу. Сам цар узимаше живог учешћа у школовању и васпитању даровитог Григорија, припремајући га за дворску службу. Григорије толико узнапредова у знању физике и логике и уопште Аристотелове философије, да је велики логотет, покренувши једном пред царем разговор о Аристотеловој логици и чувши од Григорија такве дубоке мисли о томе, обратио се цару речима дивљења: „И сам Аристотел, кад би био његов слушалац, похвалио би га не мало. А ја кажем да такве душе и природе треба да се баве науком.“ To још више утврди цара у нади и поткрепи његове планове са Григоријем.
Међутим Григорије, пун љубави према Богу, срцем жуђаше за вишим животом, за небом, за вечном Истином: да служи Богу свом душом и свим бићем својим у светости и правди. Зато он имађаше честе сусрете са светогорским монасима, распитиваше их о монашком животу, тражаше од њих савете и упутства и испитиваше себе да ли је за монаха. Да би и на делу проверио себе он реши да, не напуштајући двор и свој посао, испроба своје силе да ли може бити прави монах. У том циљу он своје скупоцене хаљине замени бедним подераним хаљинама, и поче постепено мењати своје пређашње навике и начин опхођења, напустивши прописе световног понашања. To паде у очи свима дворјанима, и многи га чак сматраху за лудака. У тако строгом живљењу Григорије проведе неколико година, и на том крсном путу ка небу не могаху га зауставити ни усрдне молбе искрених пријатеља његових, ни савети самога оца, ни подсмевање околине.
Тако Григорије, свршивши светске науке и успешно испитавши себе пред монашком пробом, донесе коначну одлуку у својих двадесет година: да прими монашки чин и повуче се из света у пустињу. О овој одлуци он обавести богољубиву мајку своју. Спочетка њој би жао, али затим она благослови Григоријеву намеру, богонадахнуто радујући се. Па не само то, него и она сама реши да се замонаши, а и осталу децу своју, с помоћу Божјом, усаветова да заједно с њом ступе у монаштво, да би и она могла рећи с пророком: „Ево ја и деца коју ми је дао Бог“ (Ис. 8, 18). Следећи еванђелску заповест, Григорије све имање своје раздаде сиромасима, и свим срцем презревши сласти и славу овога света пође за Христом, одводећи са собом на исти пут матер своју, браћу и сестре. Мајку и сестре он остави у једном женском манастиру, а браћу одведе са собом у Свету Гору Атонску и ступи у пустињски манастир Ватопед. На путу за Свету Гору устави се на Папикијевој Гори, између Тракије и Македоније, да ту презими код тамошњих монаха заједно са својом браћом. Подвижници оног места се дивљаху његовој младалачкој мудрости. А то би и по промислу Божјем, јер за време тог боравка он успе да поврати у Цркву монахе јеретике, зване Месалијанце, који су живели на оближњој гори. У Ватопеду он потчини себе на потпуну послушност знаменитом, облагодаћеном старцу Никодиму, који се раније подвизавао на Авксентијевој Гори наспрам Цариграда, од кога касније прими и монашки постриг. Од свога светога старца Григорије се научи приводити у дело заповести Божје и све врлине.
У другој години свога пребивања код старца Никодима Григорије би удостојен божанственог јављења. Једнога дана када Григорије беше погружен у размишљање о Богу, изненада стаде преда њ лучезарни и благолики муж, свети Јован Богослов, и умиљато гледајући у њега упита га: Зашто ти, молећи се Богу, сваки пут стално понављаш: просвети таму моју, просвети таму моју? – Григорије одговори: Шта бих ја друго тражио сем то: да се просветим и сазнам како да творим свету вољу Његову? – Тада му свети Еванђелист рече: По вољи Владарке свих, Богородице, отсада ћу ја бити с тобом неодступно.
Пошто проведе три године у безусловној послушности и подвижничком животу под мудрим руководством божанственога старца Никодима, Григорије се лиши њега: јер свети старац у дубокој старости отиде ка Господу. Тада се Григорије удаљи у велику лавру светог Атанасија, где га оци примише са великом чашћу, пошто се беше прочуо својим врлинским животом. Игуман одреди Григорију послушање: да служи братији у заједничкој трпезарији и да буде појац у цркви. Проживевши тамо неколико година у страху Божјем, у послушности свима, Григорије насвагда укроти и угуши у себи телесне страсти, дајући собом утешан пример еванђелског бестрашћа и божанствене чистоте. Па не само то, него он и најбитније потребе природе сведе на најмању меру, као да му ништа земаљско није потребно. Например сан, без кога човек не може бити, он тако победи борећи се с њим три месеца, да не даваше себи ни дању ни ноћу покоја и одмора, сем што би после ручка допустио себи кратко и лако дремање. А и то он допушташе себи из предострожности, да га не би снашле убитачне последице од дуге изнурујуће бесанице. Својом смиреношћу, кротошћу и подвизима он стече свеопшту љубав и поштовање братије. Али, избегавајући славу и чезнући за још строжијим и молитвенијим животом, он кришом напусти Лавру и оде у забачену пустињу, у скит звани Глосија.
У скиту Глосији обитаваше много пустињака, под руководством смерног и богомудрог старца Григорија, који такође беше родом из Цариграда. Руководству овога дивног старца Григорије повери себе, и провођаше строг созерцајни живот, горећи безмерном љубављу к Богу, коме беше посветио и душу и тело. Непрестаном молитвом победивши сва лукавства ђавоља, Григорије се удостоји благодатних дарова: исцељивати болесне душом и телом, и творити знамења и чудеса. Погружазајући се у дубину молитвенога духа и озаравајући себе њиме, он долажаше до таквог степена умилења и плача срдачног, да му сузе потоцима тецијаху из очију, као из непресушног извора.
Међутим усамљеничко молитвено тиховање христочежњивог Григорија и његових саподвижника у Глосији би поремећено нападима које агарјани вршаху на монахе који тиховаху молитвено ван манастира. To примора Григорија и друге монахе с њима да остави пустињу и удаљи се у Солун. Одатле светитељ намисли да отпутује у Јерусалим ради поклоњења светим местима и да тамо, ако буде угодно Богу, оконча дане своје у некој пустињи. Но желећи да сазна, да ли је ова намера његова по вољи Богу, он се мољаше Богу да му то открије. И њему се у сну јави свети великомученик Димитрије, чије мошти почивају у Солуну. И то на овај начин: Григорије у сну виде себе и своје саподвижнике у неком царском дворцу пред престолом дивнога цара, окруженог безбројним мноштвом велможа и телохранитеља. Један из царске свите, као неки велики кнез, издвоји се, приђе Григорију, загрли га пријатељски, и обраћајући се сабраћи Григоријевој рече: „Ја Григорија задржавам код себе, – тако је Цару по вољи; а ви идите куда хоћете“.
Ово виђење Григорије исприча својој сабраћи, и сви се они сложише у том да велики кнез није нико други до свети велико мученик Димитрије, и решише да не остављају Солун где почива овај велики угодник Божји. И ту, у Солуну, братија стадоше свесрдно молити божанственог Григорија да прими свештенички чин. Он наЈзад пристаде, али под условом да претходно сазна да ли је на то воља Божја. Тога ради они одредише себи строг пост и молитву. И молитва им би услишана Богом, и свети Григорије прими свештенички чин.
После рукоположења свети Григорије се са својом немногобројном братијом повуче у скит који се налазио на једној гори у близини Верије, где се они стадоше поново подвизавати. Начин живота преподобног Григорија беше овакав: пет дана у седмици он сам није уопште излазио никуда, нити је примао кога; једино је суботом и недељом, после свршених богослужења и примања Божанских Тајни, улазио у духовно општење с братијом, изграђујући их и утешујући их својом дирљивом поучном беседом. Он као анђео Господњи служаше свету Литургију и својим свештенослужењем изазиваше код присутних умилење и плач. У те часове, а нарочито после свете Литургије лице његово сијаше дивном божанском светлошћу. Многи велики свети мужеви дивљаху се његовом врлинском животу, због којега се он удостоји од Бога дара чудотворства, и називаху га богоносцем и пророком.
У то време отиде ка Господу велика у врлинама мајка светог Григорија. Кћери и саподвижнице њене, сестре светог Григорија, молише га да дође к њима да их утеши у тузи и да им духовне поуке. Он се одазва њиховој родбинској љубави, отпутова у Цариград к сестрама својим, утеши их, поведе их са собом у Верију и ту их остави у једном женском манастиру (где старија од њих Епихарис ускоро умре), па се поново врати у своју милу пустињу, к својој братији. По повратку свом блажени Григорије се упозна и пријатељски зближи са једним простим старцем, пустињаком Јовом. Једном у разговору божанствени Григорије изрази и заступаше мишљење, да не само подвижници него и сви хришћани дужни су непрестано се молити, – као што то свети апостол заповеда. Старац Јов се не сложи са тим и тврђаше да је непрестана молитва дужност само монаха а не и световњака. Свети Григорије, да не би увредио старца и да би избегао многоречивост, престаде расправљати о томе и ућута. Но чим се старац Јов врати у своју келију и стаде на молитву, њему се јави у небеској слави ангео и рече му: „Немој сумњати, старче, у истинитост Григоријевих речи; он је говорио и говори истину. Тако мисли и ти, и друге томе учи“.
Најзад, no истеку пет година усамљеничког молитвеног тиховања у Веријском скиту, блажени Григорије би принућен, због честих упада Албанаца, да се поново повуче у Свету Гору, у лавру светог Атанасија, где са великом љубављу и радошћу би примљен од тамошњих отаца и братије. И тамо такође, усамљујући се изван манастира, у молчалничкој келији светога Саве, он сем суботом и недељом никуда није излазио, ни с ким се није виђао, и нико га није виђао, изузев кад је у питању било какво свештенослужење. Сви остали дани његови и ноћи протицаху у молитвеном подвигу и богоразмишљању. Дође једном за празник у Лавру, и док је богослужење текло, неки од монаха разговараху међу собом, што њему не би право. Но место да их осуди он се погрузи молитвено у себе по обичају и кроз ум свој у Бога. Наједном обасја га небеска светлост и својим зрацима просвети му очи и душе и тела. Притом виде економа Лавре Макарија у чудној архијерејској одежди. To се заиста доцније и збило: Макарије би прво изабран за игумана манастира а потом за Солунског митрополита где се и упокоји.
Једном, у келијској молитви пред Пречистом Богомајком, преподобни Григорије мољаше Пречисту да Она одстрани од њега и његове сабраће све што смета њиховом усамљеничком молитвеном тиховању и савршеном монашком животу, и да благоволи Она узети на себе бригу и промишљање о свима њиховим житејским потребама. Свемилостива Владичица услиши његову усрдну молитву: јави му се праћена мноштвом светозарних мужева. Приступивши му, Она се обрати својим светозарним пратиоцима и рече им: „Од сада па насвагда ви се старајте о потребама Григорија и његове братије“.
Од тога времена, причао је о томе сам блажени Григорије, он је стварно свагда, ма где се налазио, имао очигледне доказе о нарочитом божанском промишљању о њему. Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се приони: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? – Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? – Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун.
При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли. Тада он написа и прво своје дело „Живот преподобнаг Петра Атонског“, а затим и „Слово о уласку Богородице у Светињу над Светињама“.
Ускоро после тога блажени Григорије би изабран за игумана Есфигменског манастира, у коме тада беше двеста монаха. За време његовог игумановања у овом манастиру једном нестаде зејтина, а беше веома потребан. Свети Григорије са братијом сиђе у подрум где су се обично чувале ове намирнице, помоли се Богу и благослови празан суд. И одједном суд се на очи свих напуни зејтином. Дознавши пак да зејтина нема зато што маслине нису родиле, свети Григорије оде са братијом у маслињаке, благослови дрвеће, и од тада маслине су увек добро рађале.
Но свети Григорије беше мало времена игуман. Жеља за пустињском тишином и молитвеним тиховањем одвуче га поново у ћелију Св. Саве близу лавре светог Атанасија. Ту он достиже такво духовно савршенство, да су се и многи свети подвижници дивили његовим равноапостолним врлинама и чудотворству. Али он не избеже разна и честа искушења, по речи Божјој: Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени (2. Тм. 3, 12). Ho све то он трпљаше о радошћу, да би кушање вере његове, вредносније од злата, било на хвалу и част и славу Господа Исуса Христа (ср. Петр. 1, 7).
Многе муке поднесе свети Григорије у борби с јересима, које у то време почеше узнемиравати Цркву Божију. Особито велику услугу он учини Цркви изобличавањем лажних учитеља који одбациваху православно учење о духовно благодатној светлости која обасјава унутрашњег човека, а понекад се и видљиво показује, као на Тавор и на лицу Мојсија после његовог разговора са Богом на Синају. У то време у Свету Гору Атонску дође из Калабрије један учени монах, по имену Варлаам, који са својим следбеницима богохулним учењем наруши мир у Цркви Христовој и спокојство светогорских монаха. У току читавихдвадесет три године овај врли пастир свети Григорије јуначки се борио са Варлаамом, и многобројне муке које за то време поднесе свети угодник Божји тешко је подробно и описати. О Таворској светлости Варлаам учаше да је она нешто вештаствено, створено, нешто што се јављало у пространству и бојило ваздух, пошто се она дала видети телесним очима људи, још неосвећених благодаћу. За тако нешто створено Варлаам је сматрао сва дејства Божија, па чак и дарове Светога Духа: духа премудрости и разума…, не страшећи се свести Бога у ред твари јер свођаше на твар светлост и блаженство праведника у Царству Оца Небеснога, силу и дејство Триипостасног Божанства. На тај начин Варлаам и његови следбеници расецали су једно и исто Божанство на створено и нестворено, а оне који су ову Божанску светлост и сваку силу, свако дејство Божје с побожним страхопоштовањем сматрали не створеним него вечним, они називаху двобожцима и многобошцима. Веру Светогорских пустињака у созерцање Божје светлости и припрему за то созерцање сматрајући заблудом, Варлаам устаде јавно и против њих, и против молитве, и против њиховог тајанственог созерцања. Али пре но што ове Варлаамове клевете против Светогорских монаха постадоше јавне, он дошавши по први пут у Цариград из Калабрије успе да задобије поверење цара и патријарха, тако да им постаде као неки саветник за разна питања. Тако он би одређен да разговара са представницима папе о јединству западних и источних хришћана. Тим поводом он написа и неке књиге, у намери да изложи православно учење о Духу Светом и Његовом исхођењу. О истом питању написа и Свети Григорије два списа, побијајући латинску јерес о исхођењу Светог Духа и од Сина. На питање пријатеља из Солуна да ли се та његова дела слажу са Варлаамовим, он одговори потврдно, али кад касније доби његов спис и прочита га, нађе да је он по много чему неправославан о чему и написа писмо из испоснице Св. Саве где се подвизавао. Светитељ још тада осети да овај философ са запада, иако православан по крштењу, проповеда неког далеког и туђег Бога а не живог и свудаприсутног и свепрожимајућег Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева и свих светих пророка, апостола и мученика. Зато он, на молбу својих пријатеља, и устаде против овог вука у јагњећој кожи, бранећи начин молитве светогорских монаха, који нападе исти овај Варлаам, и божанску вечну Светлост којом Бог открива човеку своју неприступну суштину. Љут и огорчен Варлаам оде у Солун, и продужи тамо ширити своје клевете против Атонских монаха. Да би се одбранили од ове напасти, солунски пријатељи праве побожности, позваше из Свете Горе богомудрог Григорија Паламу. Дошавши у Солун, свети Григорије спочетка дејствоваше у духу кротости, и лично саветујући Варлаама да се остави напада против молитвеног тиховања у које се не разуме а да се бави оним што је научио. Али када увиде да то нема никаквог утицаја на лажног учитеља, свети Григорије стаде изобличавати јеретика Варлаама не само усмено него и пишући изврсне књиге, пуне узвишених истина и божанствених доказа. To примора Варлаама да се свом силом окоми на светитеља Божјег и на Атонске монахе називајући их „пупкогледцима“. Но када му и то не поможе, постиђени Варлаам отпутова у Цариград, усмено и писмено жалећи се Цариградском патријарху Јовану XIV на светог Григорија и Атонске монахе.
Међутим свети Григорије у то време, остајући у Солуну три целе године, усрдно се бављаше излагањем истина Православља, моћно бранећи чистоту њихову. Он ту написа девет дивних списа у одбрану свештених тиховатеља и вечне божанске Светлостикојомзасја Христово лице на гори Тавору. И ту, као и раније, срдачни плач, потпуна повученост и молитвено тиховање беху његово омиљено занимање у слободним часовима. Но пошто усред мноштва људског он не могаше имати сва преимућства пустињске тишине, ипак се он на све могуће начине стараше да избегне и односе са светом. Стога он у најудаљенијем крају куће у којој живљаше начини себи малу келију, и тамо пустињачки молитвено тиховаше, колико је имао времена за то. Једном, о празнику светог Антонија Великог, када други монаси, ученици блаженог Исидора, вршаху свеноћно бденије, а блажени Григорије усамљенички молитвено тиховаше у своме келијском затвору, обасја га божанска светлост и изненада јави му се свети Антоније и рече: Добро је и потпуно усамљеничко молитвено тиховање, али је и општење са братством покаткад неопходно, нарочито у дане заједничких молитава и богослужења. Стога и ти треба сада да будеш са братијом на бденију“. – Послушавши овај савет светог Антонија Великог, божанствени Григорије одмах отиде на бденије к братији, која га с радошћу дочека; и свеноћно бденије би одслужено веома свечано.
Завршивши своје писмене богословске радове у заштиту Светогорских монаха и на опровржење јеретичких умовања Варлаамових, свети Григорије се врати у Свету Гору, и показа тамошњим пуетињацима и старцима све што је написао о побожној вери против заблуда Варлаамових. Општи похвални одзив њихов јавно и јасно посведочи правилност мисли светога Григорија. У то време упокоји се и његова друга сестра преподобна Теодота која је живела у Солуну као монахиња.
Ускоро после тога наступи време да свети Григорије на очи целога света ратује против осионог јеретика Варлаама и његових богохулних умовања, и да за свој исповеднички подвиг добије бесмртну славу у Цркви Христовој. У то време Варлаам успе да приволи на своју страну патријарха Цариградског Јована XIV, и ствар доведе дотле да патријарх граматом позва на суд Цркве светог Григорија и његове саподвижнике. Праћен својим оданим пријатељима и саподвижницима: Исидором, Марком и Доротејем, свети Григорије допутова у Цариград на суд. Са собом је носио и Светогорски Томос који су потписали Светогорски старци. И ту, пун Духа Светога, светитељ неустрашиво иступи у заштиту Православља и стараца Светогорских, побијајући Варлаамово аријанствујуће учење, које је претило да поткопа саме темеље хришћанског вероучења и наравствености. Тада патријарх увиде да је Варлаам отворени непријатељ истине, а Григорије учитељ и поборник истине, у свему сагласан са светим Оцима Цркве. Но пошто је ствар била необично важна по Цркву, патријарх у споразуму са царем Андроником Палеологом сазва у Цариграду сабор, на који дође и Варлаам са својим ученицима и следбеницима. На сабор дођоше и многи ондашњи знаменити пустињаци, међу којима су се нарочито истицали Давид и Дионисије који беху из Тракијске околине, где се подвизавао преп. Григорије Синаит (у Парорији, северно од Адријанопоља). Дионисију би претходно откривено с неба какве ће последице тога сабора бити, и тријумф светог Григорија. Сабор би одржан у цркви Свете Софије, под председништвом патријарха. Свети Григорије, обучен у непобедиву силу с висине, отворивши богомудра уста своја, огњеним богонадахнутим речима својим и Божанственим Писмом развеја сву јерес као прах и спали је као трње, и коначно посрами јеретике. Тако, на сабору би изобличена и осуђена јеретичка заблуда Варлаама, следбеника његовог Акиндина и других сличних лажних учитеља.
Поражен и посрамљен, усто и презрен, Варлаам се извуче из Цариграда и отпутова у своју отаџбину Италију, где пређе у римокатоличку веру. Међутим у Византији се појавише неки његови јавни и тајни пријатељи и следбеници, које он подржаваше својим писмима, проповедајући им у исто време супротна Православљу учења Римокатоличке цркве. Кукољ Варлаамове јереси стаде нарочито сејати и гајити његов следбеник, монах Акиндин. Против њега у Цариграду би одржан нови сабор, на коме свети Григорије још очигледније обелодани заблуде Варлаама и Акиндина о Божанској светлости, наводећи притом доказе и Светога Писма и светих Отаца. На том сабору Акиндин се одрече уз потпис Варлаамове јереси, али његово одрицање не беше искрено. Он и даље нападаше преп. Григорија. И патријарх доцније подржаваше Акиндина, а оптужи светог Григорија као виновника свих црквених немира и пометњи ондашњега времена. Па не само то, него он Акиндина рукоположи за ђакона, а светог Григорија, по његовом наређењу, вргоше у тамницу, у којој невини страдалник муковаше четири године.
Међутим таква неправичност патријархова не остаде некажњена. Благочестива царица Ана, сазнавши за поступке патријарха и за његову приврженост Акиндину, на два сабора већ осуђеном као јеретик и непријатељ Цркве, нађе да је јеретик Акиндин недостојан свештеничког чина и црквене заједнице, и нареди да га избаце из Цркве. Сам пак патријарх Јован искуси на себи гњев Божји: одушевљен Никифором Григорасом за јеретичка умовања Варлаама и Акиндина, он сам паде у јерес, и као јеретик би лишен престола и црквеног општења. На тај начин би васпостављен црквени мир и слобода невиног страдалца, Светог Григорија.
Нови патријарх Исидор и цар Јован Кантакузен, високо ценећи заслуге светог Григорија за Православну Цркву, убедише светог Григорија, иако се он томе дуго опирао, да се прими архијерејског чина. И свети Григорије би рукоположен за архиепископа Солунског. Али, тада се десише нереди у Солуну, и паства не хте примити новога архиепископа. Због тога се свети Григорије повуче у омиљену му Свету Гору Атонску. Међутим наступи празник Рођења Пресвете Богородице. У то време један богобојажљиви солунски свештеник, припремајући се да служи божанствену литургију, смерно мољаше Господа да благоволи открити му, да ли је Григорије стварно, као што мисле неки, у заблуди у својим умовањима и веровањима односно монашког живота и Таворске светлости и има ли слободу пред Господом. И мољаше јереј Господа да му то открије преко његове болесне кћери, која већ три године лежи непомична. „Господе, – говораше он -, ако је Григорије истински слуга Твој, онда молитвама његовим исцели јадну кћер моју!“ И Господ услиши свештеника: кћи његова тог часа устаде са постеље потпуно здрава, као да никада боловала није.
Ово чудо прослави Григорија, али се црквени нереди и надаље продужаваху у Солуну. За време овог боравка светог Григорија у Светој Гори, допутова тамо цар Стефан Српски који, знајући врлине и заслуге светог Григорија за Цркву Божију, усрдно замоли светитеља да пође с њим у његову земљу. Покушавао је такође да га придобије да буде његов посланик код цара у Цариграду. Тада, наиме, Света Гора беше припојена царству Стефана Душана. Душан је знао какав углед ужива Св. Григорије у својој земљи па није чудо што је таквог мужа хтео да придобије за себе. Да би га придобио предочавао му је како се с непоштовањем односе његови према њему, чак му не дозвољавају да уђе у Солун и прими своју епископску катедру. А ја, говорио му је цар Душан, даћу ти и земљу и цркве и богатство. А човек Божји Григорије одговори цару, поред осталога и ово: Мене уопште не интересује власт, ни имања, ни порези, нити било какве драгоцене ствари. Све то за мене не представља ништа. Да ли би сунђер, који може да упије у себе само чашу воде, бачен на сред овог пред нама налазећег се Јегејског мора, био у стању да смести у себе све воде морских дубина? – Наравно да не би. Упио би у себе колико чашу воде, а таласа и воденог мноштва не би се ни дотакао. Тако и ја. Одавно сам навикао да о маломе живим и да се задовољим са најнужнијим. To je за мене најприроднија ствар. Зато, царе, кад би ме поставио на сва злата која постоје на земљи и под земљом, или да ме бациш у златну реку митског Пактила, и сам би ти видео, да се од свих тих пролазних блага и потреба, не би на мене ништа прилепило. Зато се остави твојих обећања и дарова…
Ово одлучно одбијање понуде не разгневи цара Душана, шта више он га још више поштоваше, жалећи што једно такво светило не може поставити на свећњак своје земље. Григорија су особито поштовали и часни монаси манастира Хиландара, скојима је он свакако долазио у додир као игуман оближње Есфигменске обитељи. To се јасно види и из тога што се на „Светогорском Томосу“, у коме је светитељ изложио своје и целе Цркве учење о молитвеним тиховатељима и вечној божанској Светлости, налази и потпис игумана Хиландарске обитељи. Вероватно да неком од хиландарских монаха дугујемо и први превод на страни (србуљски) језик једног од дела Светог Григорија (у питању је његово чувено Слово о оваплоћењу Бога Логоса). Међутим свети Григорије ни у Светој Гори не нађе себи пређашњег спокојства и тишине: потребе Цркве убрзо га позваше опет у Цариград. Пошто се стање у Солуну не промени, одатле он би послан на острво Лемнос. Тамо он као архијереј сатвори многа знамења и чудеса, и неућутно проповедаше реч Божију. И остаде на Лемносу дотле док сами Солуњани не осетише потребу за њим, пошто се духовно насиротоваше и намучише под туђинским утицајем на њихове црквене и народне послове. Тада представници клира и највиших достојанственика Солунских отпутоваше на Лемнос, и вратише се отуда у Солун са својим пастиром веома свечано. Народ са неисказаном радошћу срете свога архипастира. Црква Солунска, као надахнута с неба, сва ликоваше у светом одушевљењу: и уместо уобичајених захвалних песама, свештенство и народ певаху ускршње песме и ускршњи канон, потпуно се предајући својим раздраганим осећањима и усхићеној радости. Тако свети Григорије најзад заузе свој архијерејски престо.
Након три дана после тога светитељ Божји, у присуству силнога света, обави литију и одслужи свету литургију, на којој Бог прослави новим чудом свога великог угодника. Горе споменути богобојажљиви свештеник имађаше сина болесног од падавице: када дође време причешћивања, свештеник паде к ногама свога архипастира и смерно га мољаше да он својим архијерејским рукама причести његово болесно дете. Потресен смиреношћу свештеника и патњама његовог сина, божанствени Григорије испуни његову молбу, и дете оздрави. Другом једном приликом, на празник Рођења Пресвете Богородице, свети Григорије служаше свету литургију у женском манастиру. У току свете литургије монахиња Илиодора, слепа на једно око, неприметно се примаче к светитељу и крајем одежде његове кришом дотаче своје слепо око, и оно тог тренутка прогледа.
И многа друга чудеса учини свети Григорије. Под његовом мудром управом Црква Солунска наслађиваше се миром и тишином. Но светитеља Божјег очекиваху нови подвизи и тешке невоље. У то време следбеници Варлаама и Акиндина не престајаху смућивати Православну Цркву у Цариграду. Тада свети Григорије поново ступи у борбу са злим јеретицима, у заштиту Православља. Борбу вођаше он с њима и писмено, својим богомудрим књигама и усмено. Цар и патријарх, да би смирили силну узнемиреност, изазвану јеретицима у Цркви Христовој, нађоше за неопходно да сазову нови сабор у Цариграду ради умирења Цркве. Пре осталих они позваше на сабор светог Григорија. И он дође. Овај сабор (1351. год.) би веома велики, много већи од претходних, истим поводом сазваних. На њему су учествовали не само архијереји са патријархом и царом на челу, већ и сви царски рођаци и учени саветници, као и учени људи
Цркве. На њему је учествовало и мноштво монаха и пустињака, сав свој живот Божјој мудрости и њеном искању посветивших. Сабра се и огромно мноштво побожног народа, жељног да чује реч вере и мудрости; народа је било тако много да се није могао сместити у велики царски дворац са свом његовом околином. На сабору непријатељи истине, као и раније, бише посрамљени и понижени: и лични говори светог Григорија, и његова догматска дела, читана на сабору, запушише уста јеретицима. Праћен поштовањем цара и благословом патријарха и Цркве, свети Григорије с чашћу крену к својој пастви у Солун, но Јован Палеолог који у то време борављаше у Солуну спречи светитеља Божјег да уђе у Солун, (због неког уговора хоји је склопио са царом Душаном), те он би принуђен да се упути у Свету Гору. Но кроз три месеца светитељ би од истог Палеолога позван с чешћу на свој Солунски престо.
Годину дана после тога свети Григорије се тешко разболе, и боловаше дуго, те се сви бојаху за његов живот. Али Бог му продужи живот за нове подвиге. Међутим, он се не беше још сасвим опоравио од своје болести, а њему стиже од Јована Палеолога писмо, којим га он усрдно позиваше да дође у Цариград и прекрати свађе и несугласице у царској породици, између њега и његовог таста, Јована Кантакузена. He жалећи себе, свети Григорије крену у Цариград. Али на путу за Цариград он би ухваћен од агарјана (Ахименида) и одвезен у Азију као заробљеник и роб. И тамо светитељ проведе читаву годину у својству роба. Али не остајаше беспослен: продаван из града у град, он проповедаше Еванђеље Христово, утврђујући православне у вери, тешећи заробљене хришћане и крепећи их да са надом носе крст и чекају награду и венце после смрти, и свима објашњавајући тајанства мудрости Божје у спасењу људи. Са светом неустрашивошћу ступаше свети Григорије у спорове о вери са агарјанима и отпалим од Цркве јудејствујућим јеретицима, увек делајући као истински апостол Христов. Противници светог Григорија дивљаху се његовој премудрости и благодати која излажаше из уста његових. А неки од њих, у немоћној злоби својој стављаху га на страшне муке, и можда би га као мученика убили, да га сами агарјани нису чували надајући се добити за њега велики откуп. И стварно, по истеку године откупише богомудрог Григорија од агарјана и вратише га Солунској цркви неки побожни трговци Срби из западних крајева (вероватно из околине Дубровника).
И тако, откупљен од христољубаца из ропства, свети Григорије као мученик бескрвног мучеништва радосно дође к пастви својој. Пун различних дарова Божјих, овај изабрани сасуд Христов, по угледу на великог апостола Павла, делаше тихошћу, кротошћу и смерношћу, али у исто време он и надаље неустрашиво иступаше против непријатеља Бога и вере православне, силно их изобличавајући и јеретике мачем речи Божје побећујући. Благ и незлопамтив, он узвраћаше за зло добром, и усрдно се стараше да зло победи добром. Он никада не слушаше оне који говораху о клеветама непријатеља његових против њега. Беше он великодушан и трпељив у свима невољама и тешкоћама; глад и жеђ он увек сматраше за посластицу, сиромаштво за богатство, муку и напасти за радост, гоњење и ругање за част и славу; и као истинском ученику Христовом јарам Христов беше му благ и бреме лако. Због тога му се дивљаху не само хришћани већ и нехришћани. Њега очи свагда бољаху од молитвених суза које су му непрестано текле. Умртвивши све страсти и потчинивши тело духу, свети Григорије се целог живота свог добрим подвигом подвизаваше: и тако прогна из Цркве јеретике и од Христа одступнике, богонадахнутим речима и списима веру православну утврди, учењем својим премудрим догмате светих Отаца објасни, животом својим ангелским житија преподобних као царским печатом запечати, и као један од апостола Христово стадо тринаест година богомудро и богоугодно руководи.
У току последње године, по повратку из агарјанског ропства, свети Григорије учини не мало чудеса исцељујући болеснике. Тако, пријатеља свог јеромонаха Порфирија он молитвом двапут подиже са болесничке постеље. Пред своју блажену кончину он крсним знамењем и молитвом исцели петогодишње дете неке кројачице, које је страховито патило од крволиптења и било на самрти, и поврати му потпуно здравље.
Ускоро затим свети Григорије се разболе, али је и даље проповедао реч Божју све док не леже у постељу. Како је болест напредовала, он је све чешће говорио у беседама о смрти. Тако у беседи од 1. августа он говори о узроцима болести и страдања: демону и греху који су их увели у свет. Једне од недеља пред смрт, не беше више у стању да устане из кревета, тако да је беседио лежећи. Протумачивши дневно Еванђеље, светитељ је говорио присутнима о правој опасности која прети хришћанима. Та опасност није телесна смрт, него вечна пропаст и тела и душе. Осетивши блиску кончину, он присутнима предсказа и дан свога одласка у живот вечни. „Пријатељи моји, – говораше им он сутрадан по празнику светог Златоуста -, данас ћу ја отићи од вас ка Господу. To знам, јер ми се у виђењу јављао божанствени Златоуст и с љубављу ме као пријатеља свог позивао к себи“.
И стварно, тог истог дана, 14. новембра, свети Григорије отиде ка Господу у Његове вечне обитељи рајске. А када светитељ умираше, они што беху око њега видеше да уста његова шапућу нешто, али од тога они једва разабраше ове речи: „К небесима! к небесима!“ Са тим речима света душа његова се тихо и мирно одвоји од тела и одлете на небо. А кад се блажена душа његова растаде са телом, лице његово заблиста, и сва се соба где он издахну озари светлошћу, чему сведок би сав град који се слегао к светитељевим моштима ради последњег целива. Тако благоволи Бог да овим чудом прослави верног угодника Свог, који је и за живота свог био светло обиталиште благодати и син божанствене светлости.
Какво је место заузео у Цркви и пред Богом овај истински сасуд божанске светлости, сведочи дивно и чудно виђење кога се удостоји један монах Лавре Св. Атанасија у Светој Гори, у којој се светитељ дуго времена подвизавао. Монах о коме је реч био је од ретких молитвених тиховатеља; обично је ћутао повучен од свих у молитвену тишину. Он се даноноћно молио да му Бог открије каквог се места на небу удостојио Св. Григорије и у чијем друштву се налази. Док се тако молио, једне ноћи.имаде виђење као да се налази у Цариграду у храму Божанске Мудрости, који он никад није видео пошто у Цариград није ишао. У храму виде сабор светих Отаца, међу којима беше Св. Атанасије Велики, Василије Велики и Григорије Богослов, уз то Григорије Нисијски и Кирило Мудри, а са њима мноштво других богослова и светих. Сабрани Оци су живо о нечему расправљали, али монах и поред свег напора није био у стању да схвати о чему говоре. Кад дође време да се по обичају донесе одлука, тада монах чу како сви кажу као једним устима: ми не можемо потврдити учење и изгласати одлуку, ако не дође на сабор и не буде присутан на гласању и Григорије Солунски митрополит. Тада послаше једног послужитеља да одмах зове Григорија на сабор. Послужитељ оде, али се ускоро врати и рече: немогуће је да се њему сад било ко приближи, јер стоји поред самог царског Престола и насамо разговара са Царем. Они му заповедише да поново иде, да причека док се разговор заврши, па да га онда позове. Он тако и уради и јави Григорију у погодно време, да сабор не може да потврди одлуку коју је донео без његовог присуства. Сазнавши то он дође на сабор. Видевши га Оци како долази, сви устадоше и примивши га љубазно, посадише га међу тројицу врхунских Богослова равних по слави и части. Тако сабор у његовом присуству заврши свој рад и потврди своју одлуку, упоредивши своје речи са његовим, а све у славу саборне Цркве Христове. Сви присутни богослови су му се обраћали са благодарношћу и неописивом радошћу говорећи: све оно што су они у разним околностима и временима богословствовали, све је он то сабрао у једно сад у последња времена, божанском силом и благодаћу, и добро сјединио, и обрадио, и прославио њих кроз себе Духом Светим; тако је нове јереси славно победио и учинио да његове речи буду нека врста закључка и развоја њихових светих речи и мисли. Прославивши тако сви заједно Григорија, и сваки богослов појединачно, свети Оци на крају устадоше и тако се заврши сабор. Ту би и крај овог дивног виђења светогорског пустињака, којим Бог откри небеску славу овог проповедника и заједничара вечне божанске Светлости.
Оставивши стаду своме као богато наслеђе и велику ризницу-тело своје, (данас се налази у саборном храму Солунске митрополије њему посвећеном), које ангелском чистотом преславно заблиста при исходу душе, Свети Григорије обилно даје и до сада исцељења свима болеснима и слабима који одасвуд долазе с вером к светим моштима његовим, у славу Христа Бога нашег, коме са беспочетним Оцем Његовим и с пресветим, благим и животворним Духом приличи свака слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ TOME НОВОГ (ДРУГОГ), патријарха Цариградског
БИО најпре ђакон и хартофилакс Велике цркве (Свете Софије). Временом још више напредовао у служби, док не би изабран за Цариградског Патријарха као наследник Петров (665. г.), како о томе сведочи Никифор Калист. Остао на трону три године, побожно и богољубиво управљајући народом Божјим. Упокојио се у миру. (По једном Париском Кодексу празнује се 15. новембра).
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
