Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа новобрдског Илариона

Патријарх Порфирије: Епископ мора да се поистовети са Христом и да читавим својим бићем говори Христову реч

Уручијући епископу Илариону жезал – символ архијерејске службе, постојаног ношења крста, усрдне бриге за народ Божји и ревности за правду Господњу – Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Преосвећени брате и саслужитељу у Христу, брате Иларионе,

Сви знамо да избор неког за епископа не личи на било коју врсту избора коју ми људи вршимо појединачно или као заједница. Сви наши избори најчешће јесу избори у складу са нашим ставовима, размишљањима и уверењима и увек знамо да ти избори могу бити исправни, могу бити тачни, али неретко, имамо искуства, могу бити погрешни. Међутим, када Црква бира епископе онда ту није реч о обичном људском избору. Изволе се Духу Светоме и нама јесте формулација коју користи Црква када врши своје изборе, а и онда када бира неког за епископа. Када би тај избор био само наш и када би се ослањао на нашу људску логику, постојала би могућност да тај избор не буде у потпуности макар исправан, али будући да се изволе Духу Светом, тј. вољи Божјој да неко буде изабран за епископа онда знамо, јер Бог је истина, правда и љубав, да када Црква бира епископа ту нема грешке. Наравно, то не значи да је сам подвиг и труд епископа нешто што иде по аутоматизму и да нису могуће и људске погрешке и људски промашаји. Међутим, када је реч о избору – ту нема грешке, а када је реч о подвигу – њему је неопходна и наша слобода, наш труд и напор. Ако тога има, онда та почетна исправна одлука бива, опростите на изразу, пун погодак и на крају подвиг.

Ми, браћо и сестре, знамо да је Црква заједница, али исто тако, што је још важније, знамо да то није обична заједница, него је то заједница окупљена око епископа, као што смо чули у исповедању вере, али не зато што је епископ диван човек, што је бољи од других, што је безгрешан, него због тога што је епископ икона Христова, што је он на месту и по обличју Христовом. Отуда је Црква света заједница и отуда је Црква, како каже апостол Павле у Посланици Ефесцима – а ми до данашњих дана  не само понављамо и чувамо ту реч, него и живимо њом – Црква јесте тело Христово, дакле, света заједница, јер је Господ свет и Црква као Његово тело има своју светост у Њему и од Њега. Господ је узносећи се на небо рекао својим ученицима и нама као Његовој Цркви, Његовом телу: Не бојте се! Ја сам с вама до свршетка века. Апостол Павле у Посланици Јеврејима вели: Христос је исти јуче, данас и у векове. На те нове две чињенице, две истине, на Христовој речи да је са нама и на Павловој апостолској речи да је Христос увек исти, свети Оци су из свог искуства извели формулацију која гласи да је Христос богочовек у Цркви и Црквом продужен у векове, да је Црква као заједница Христова продужено тело Његово у векове векова. Дакле, Црква је Христос и ми смо тело Његово и оно постоји у векове векова, како сам Господ каже и како подсећа апостол Павле.

Епископ је као неко ко је на Христовом месту, Његова икона, позван да врши тело Христово. Господ се поистоветио са нама, поистоветио се са човеком ради његовог спасења. Ако је епископ онај који је на месту Христовом и он се мора поистоветити са сваким човеком ради његовог спасења. Међутим, то поистовећење нити је психолошко, нити је сентиментално, романтичарско поистовећење. То поистовећење није нешто што произилази из човека, па ни из епископа као човека. Да би се епископ поистоветио са сваким човеком, он мора најпре да се поистовети са Христом, да реч апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени буде не само његово искуство, него чињеница његовог живота. Дакле, најпре епископ мора да се поистовети са Христом да би могао да се поистовети са сваким човеком, са крстом сваког човека, са муком, страдањем, недоумицом, али и радошћу, јер када је поистовећен са крстом Христовим онда је поистовећење са верним народом који му је поверен поистовећење са крстом који је васкрсење. Зато је важно да епископ говори читавим својим бићем Христову реч.

Чули смо одломак из Дела апостолских који говори о Вазнесењу Христовом, о обраћању апостола сабраном народу после Вазнесења. Апостоли су говорили својим језиком, а сабрани људи из свих народа и из разних племена, који нису знали језик апостола, разумели су оно што су апостоли говорили. Зашто? Не зато што су апостоли говорили људске језике – хвала Богу, Ви их говорите и то је веома добро и корисно за епископску службу. Апостоли иако нису знали друге језике, знали су језик Христов, језик Логоса, језик Љубави. И да су ћутали сви би их разумели! Дакле, веома је важно да епископ говори језик Христов, а не свој језик. То значи да мора да се поистовети са Христом. И апостол Павле на то подсећа: Ако језике анђеоске и човечије говоримо, а љубави немамо, ништа смо. У томе је слобода. Није слобода у томе да говоримо шта хоћемо, шта нам срцу драго.  Уколико је срце неочишћено, прљаво и помућено, шта оно може рећи? Како срце може бити слободно, ако је острашћено најпре егоизмом, самољубљем и свим оним што из њега произилази?

Драги Владико, Ви сте показали да знате да се поистовећујете са Христом и са ближњим. Више од половине свог живота сте провели на Косову, распетом, страдалном, али и месту васкрсења, васкрсавања, месту победе, победе истине Христове и љубави Његове. Показали сте да можете до крајњих могућих граница своју слободу да подредите слободи која је у Христу кроз послушање у нашим животима реализована. Послушање које сте имали у Цркви поистоветили сте се са сваким човеком са којим сте долазили у сусрет; најпре са нашим народом, многострадалним и православним, али и са другим људима, и са Албанцима. Имали сте места у својој души и у свом срцу да свима сведочите Христа распетог и васкрслог, знајући да је у поистовећењу са Христом поистовећење са спасењем сваког човека. Ми, епископи, желимо да останете на том путу и да га сада са једног вишег места, као изабрани епископ Цркве, још снажније и интензивније сведочите свим људима света, свима са којима долазите у подвиг, а то значи да верујете православно и да живите православно. Нека Вас Господ благослови и да снаге на том путу. Аксиос!

Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан!

Извор: Инфо-служба СПЦ