,Исусе, дај ми све што ми треба… речи су при сусрету Бога и човека, Господа и слуге Његовог, последње речи Eпископа Хризостома.
Ове речи изговорене у самртном тренутку представљају круну на живот који је посвећен Богу у сваком тренутку постојања, у сваком уздаху прожетом дахом Васкрслога Господа. Ове речи долазе као вапај на речи Божије: ,,Иштите најпре Царство Божије и правду његову, све остало ће вам се придодати…“ (Мт 6, 33). У ових неколико речи стаје читав живот. Тежња ка царству непролазном. Ове речи одражавају онтолошку природу живота човековог, који будући створен по лику Божијем живи у времену, за вечност. Вечно Царство Божије јесте нада сваког хришћанина.
У освит дана када прослављамо празник светитеља Божијег, Саве Освећеног, те 2012. године, Господ је из овога света у своје дворове призвао и слугу свога Епископа Хризостома. Причислио га је служитељима небеске Литургије, одморивши га од свих земаљских трудова које је носио на плећима својим.
Наврши се читава деценија од тренутка када се ово збило, стога је и био повод да се кроз неколико редака присетимо житија и дела овога блаженога пастира и оца нашега. Имајући пример житија овога Архијереја Божијег, подстичемо себе , слабе и неуке, да не штедимо себе да задобијемо мало и скровито, али топло и лепо место у окриљу Оца Небескога.
Овај блажени старац наш беше рођен у граду Руми, српској области Срема још од Краља Драгутина, те предратне 1939. године, од оца Ђорђа и мајке Радославе.
Био је једно од троје деце, уз брата и сестру одрастао је и васпитаван у православном патријархалном духу породичног дома. Крштен је као Милан. Родитељи, тежаци, своју децу су упућивали животним путем узаним, који поред свих недаћа ипак води у радост. Проживели су сву страхоту рата, окупацију немачких снага, управу НДХ и све оно што доноси ратни вихор. Самртни жалац , захваљујући једном немачком лекару, како нам је Владика причао, преживљава у последњем тренутку. Господ је имао други план за њега.
У родном месту завршава основну и средњу школу. Одрастајући у близини Фрушке Горе, одлази врло често у фрушкогорске манастире као и у парохијску цркву Светог Николе, где се надахњује даром вере. То га је навело да се одмах након школе упути у дечанску обитељ код Светог Краља Стефана Дечанског на духовно усавршавање. Упознавши тајне монашког живота поред игумана Макрија, у Манастиру Дечанима прима монашки постриг. У чин ђакона и свештеника га рукополаже Владика рашко-призренски Павле. У манастиру обавља послушање свештенослужитеља. Једно време опслужује парохију у Ђаковици.
Жеђ за науком га из Дечана води у САД, у Џорданвил где завршава академске студије. Након боравка у Чикагу, одлази у Свету Гору у Манастир Хиландар. Овде ће искусити подвиге духовне борбе и усавршавања у врлинском животу. Служећи пред олтаром Свевишњега и радећи у библиотеци и ризници манастирској, проводи дуги низ година. Уз овај непресушни извор благодати, духовности, историје и науке, Владика ће стасати у духовног горостаса, старца светогорца. Као протоепистат проводи пуно времена у Кареји, административном центру Свете Горе, а у два мандата бива и Протос Свете Горе.
Овде има прилику да се сусретне са интелектуалном елитом нашег народа, јер у то време Хиландар су посећивали углавном просвећени људи, који су видели мало даље од онога што им је тадашња властодржавна елита наметала као систем вредности. Боравећи тако пуних деветнаест година у Светој Гори, није могло а да не прође запажен и од јерараха наше помесне Цркве. На предлог Владике Саве шумадијског и залагањем Епископа жичког Стефана, уз благослов Патријарха Германа, Свети Сабор наше Цркве бира оца Хризостома Столића за Епископа западноамеричког, на редовном заседању 1988. године.
На поверену му службу креће одмах по испуњавању канонских услова. Предаје се повереној му пастви и уз благослов Божији, дела на усавршавању засада Господњег. У Алхамбри, предграђу Лос Анђелеса, установљава седиште Епархије.
Из Калифорније, послушност Цркви Христовој га доводи на трон епископа банатских, где борави од 1992. до 2003. године. А од 2003. године прелази на трон светосавске Епископије жичке, где остаје до скончанија овоземаљскога живота.
Ово је било укратко изложен животопис Епископа Хризостома. Живот пребогат да би се ставио у свега пар редова, али довољно да сагледамо богатство живота овога угодника Божијег. Благодатне дарове које је умножио у овом свету још је теже побројати и описати, али ћемо се усудити да са неколико речи споменемо и дела које су красиле Владику. Живот и дело Епископа Хризостома, могуће је сагледати и разумети тек након разумевања његове личности и животних околности које су га пратиле.
Поникао и први дах удахнуо у сремској земљи, на обронцима фрушкогорске свете горе, духовног наслеђа Бранковића и других угодника Божијих. Надахнут тим барокним раскошем и сјајем Крушедола, Гргетега, Хопова, Мале и Велике Ремете, кренуо је духовним путем преко дечанске пештери, где га инспиришу немањићке задужбине Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Девич… Одатле лети преко Атлантика до Америке, где упознаје руску православну духовност и традицију. Из Америке и окриља гостољубиве руске емиграције, пут га води у Богородичин врт Свете Горе Атонске. Слојеви вековног подвижничког наслеђа Свете Горе, оставиће аутентичан утисак на развој младог монаха. Дух византијског, изворног православног наслеђа, Светих отаца атонских, као што су Свети Атанасије, Свети Григорије, а за нас Србе, нарочито важни, Свети Сава и Свети Симеон, утврдили су истанчан и аутентичан израз православног духа, који своју снагу црпи из богослужбеног живота.
Као духовно зрела личност, обликован мислилац, богослов, литург, божанском благодаћу надограђен, у чину Епископа креће у поверене му епископије западно-америчку, банатску, а потом и жичку.
Сагледајући интелект који му је Господ подарио, његово интересовање за науку и културу, ближе нам се открива личност Владике Хризостома. Уз љубав према Господу, богослужењу и Цркви, његова делатност била је вишестрана.
За тренутак ћемо се присетити његових подвига на обнови, градњи и материјалном унапређењу цркве. Као млад јеромонах, обнавља цркву у Ђаковици. У предграђу Лос Анђелеса, Алахамбри, уређује епископску резиденцију. Вредни помена су свакако обнова Епископског двора у Вршцу, подизање Манастира Средишта,на обронцима Вршачких планина.
Али још један разрушен и запустео, манастир је вапио за обновом. Након штампања Јеванђеља 1537. године, Манастир Рујан бива разрушен од стране Турака. Трудом овога блаженога архијереја, и ова обитељ бива обновљена и у њој заснована монашка заједница. Манастир Рујан је Господ одредио да буде почивалиште његовога Светога тела до Другог Доласка Господњег. Овде се окупљамо сваке године прослављајући успомену на Владику Хризостома.
Руковети грађевинских подухвата придружићемо и подизање нове епископске резиденције у Краљеву, обнову Николајевог двора у манастиру Жичи и многе друге обнове манастира које су биле по његовом благослову.
Оно много важније од поменутих подухвата јесте обнова духовног живота. Сви ови грађевински подухвати су директна последица духовног узрастања верних. Без тог узрастања духовног, сваки материјални помак био би бесмислен. Јер без живе Цркве, грађевине постају само неми споменици прохујалих времена.
А за духовно буђење, неопходна нам је духован обнова. У Цркви је богослужење основ живота, а један молитвеник, светогорац, као што је он, то најбоље разуме. То је био камен темељац од кога је зидао наш Владика. Служити свим срцем, разумевајући сваки корак, сваки покрет, возлас и молитву. За то су биле потребне године истраживања и бављења литургиком. Уз изврсне старце Свете Горе од којих је црпио животни нектар и универзитетске професоре са којима је сарађивао, од свих најпре проф Јоанисом Фундулосом из Солуна, долазио би до основног смисла богослужења.
Није прихватао пијетизам у богослужењу, као последицу утицаја западне богословске мисли и праксе. Није прихватао претерану символику, као израз преносног тумачења богослужења. Приписивао је то символичарима, од којих највише Симеону Солунском. Богослужење је за њега било живи разговор човека са Богом, жива реч која нас спаја са Творцем. Све остале активности Цркве и свештенослужитеља би биле секундарне у односу на мисију служења. У току разговора би знао рећи, да уколико му Господ урачуна у нешто добро, биће то због преданости служења Свете Литургије.
Смисао те литургијске обнове, чији точак је покренут, јесте управо у повратку смислу и циљу служења Свете Литургије. А тај циљ јесте, непрестано и непоколебљиво сједињење са Распетим и Васкрслим Господом. И ту нема никакве калкулације, или си у јединству са Господом или ниси. Не може бити половичне праксе. Само у тој свези јединстава у причасној Чаши, ми постајемо и остајемо Христови ученици, Тело и Крв Његова. Свако свођење Литургије на чин традиције и позоришног дела, било би умањење цене, коју Господ за нас плаћа на Голготи.
Са овог гледишта, пут га води ка изучавању древних Литургија, преводу и припреми богослужбених књига. Пре свега Јеванђеља, Апостола, Минеја и Октоиха. Многе службе српских светитеља су по први пут унете у Минеје.
Радећи у Библиотеци хиландарској, запазио је да Цркви Хрстовој недостаје један комплетан каталог који би побројао и изложио житија свих угодника Божијих, који су познати Цркви Божијој. Тако настаје његово чувено, капитално дело ,,Светачник“. За овај подухват биле су потребне године исцрпног рада и обиласци многих помесних Цркава, као би убележио и нама потпуно непозната житија светих.
Анегдота везана за овај велики труд је била у тренутку када је Владика са комплетним рукописом кренуо за Србију, да би се ово дело штампало, дошло је до тога да је пртљаг са рукописом , на аеродрому једноставно нестао. Настала је агонија. Изгледало је да су године труда неповратно изгубљене. Али Господ није дозволио да се тако нешто деси, те су ствари његовим примислом пронађене и враћене на праву адресу.
У свом животу, сведочио је веру у Васкрслога Христа. Цео живот посветио је Њему. Своју духовну децу, непрестано је упућивао и везивао нас за Христа. Остављајући улогу духовног путеводитеља као маргиналну, у личном идењу за Христом.
На том путу наравно да није ишло све лако и глатко, како бисмо то волели да читамо у житијима. Била би то бајка. Имао је Владика и великих мука и недаћа у своме животу. Онај непомјаник, није био по страни када је Владика у Америци уређивао устројство Црквених општина, имао је својих непријатеља и у клиру и међу верницима. Није му било лако ни када је као пионирски подухват покренуо мисију у Јужној Америци. По доласку у отаџбину, као Епископ имао је, такође, великих невоља. Нису били сви ни вољни, а многи ни дорасли његовој богословској и литургијској мисли и пракси. О томе нећемо судити ми, судиће Господ.
Упознао сам Владику Хризостома пре више од две деценије. Примио ме је у свој дом, у своје срце. Подарио сву топлину очинске љубави. На томе сам му бескрајно захвалан. А пре свега Господу што ми је подарио такав драгуљ свога промисла, очовеченог у личности владике Хризостома.
На самом почетку познанства са њим, био сам одушевљен таквом благошћу и топлином његове личности. Очекивао сам да је то одушевљење ограничено на краће време, на период када ћу га боље упознати. Време је пролазило. А ја не само да нисам изгубио трачак првог одушевљења, мој живот поред њега постао је сведок љубави која је исијавала из овог великога човека.
Сигуран сам да се не бих усудио написати овакво сведочење које сам доживео, да ме у томе не укрепљује и сведочење мноштва духовне деце која се сваке године на дан његовог упокојења окупе у обитељи рујанској, на литургијском сабрању и прослави успомене на вечни спомен његов. Њихово искуство потврђује ово сведочење.
Благослов Божији је имати оваквог Архијереја, духовног родитеља. Слава и Хвала Господу који нам га подари. А ти, Владико Свети, помоли се за све нас пред Престолом Бога Свевишњега коме си верно служио.
У Краљеву,
у навечерје празника Светог Саве Освећеног 2022. Лета Господњег
протојереј Радоја Сандо
Извор: Епархија жичка
