ПИТАЊЕ: Дан у Цркви почиње увече, те на вечерњи певамо песме у част сутрашњег Светог. Зашто није тако и у погледу хране, тј. зашто је вечера мрсна уочи посног дана и, обратно, посна уочи мрсног?
ОДГОВОР: Према Библији, општа материја, названа земљом, коју је Бог створио у почетку, беше безоблична и пуста, окружена свуда тамом. Тек на реч Божју јавља се светлост: „И рече Бог нека буде светлост. И би светлост… И би вече, и би јутро дан први… И би вече и би јутро дан други…“. Ноћ је, дакле, претходила дану, вече – јутру, те је јасно зашто Црква у богослужењу почиње дан вечерњом.
Питање и није у томе. Недоумица је: Зашто се тако не поступа и у погледу хране, зашто пост и мрс не почињемо вечером?
Одмах да кажем да је у старозаветној Цркви управо и било тако – пост је почињао увече и трајао до сутрадан увече. Наређујући, преко Мојсија, јеврејском народу да држи пост десетог дана седмог месеца, Господ вели: „А десети дан тога месеца седмога, дан очишћења… смиравајте душе своје; од деветога дана месеца, од вечера до вечера празнујте починак свој“. „Смиравање душа“ (код Даничића „мучење душа“) својих означава пост који се састојао у уздржању од хране и пића од вечера до вечера, а после се јела која било храна.
Поред овог редовног поста, Библија зна и за ванредне постове, који су налагани за цео народ у време каквих општих невоља и жалости, и ванредне постове појединаца: пророка Мојсија, Илије, цара Давида, Јездре, Јестире и др. После вавилонског ропства настају још четири редовна поста, која помиње пророк Захарија (8, 19). У доба доласка Спаситељева фарисеји су већ редовно постили два дана у седмици, понедељак и четвртак, у спомен Мојсијевог узласка на гору Синај и силаска с горе. Свакако да су и ови постови, као и постови појединаца, држани „хлеба не једући ни воде пијући“ од вечера до вечера.
Како Господ Исус Христос није укинуо пост, него га утврдио, постећи сам и говорећи да ће Његови ученици постити „кад се од њих одузме женик“, већ у новозаветним књигама налазимо потврде о посту првих хришћана. Без сумње, и њихов пост је био једнак старозаветном – постило се „до деветог часа, а потом јела свака храна“. Овакво уздржање од хране, као ознака поста, остало је у хришћанској Цркви до данас, те строги пост значи једење једанпут на дан. У ранија времена пост од мрса се разликовао и тиме што се у посне дане јело једанпут на дан, а у мрсне двапут. Кад је у току поста служена Света Литургија, после које се у манастирима одмах одлазило у трпезарију и јело, а увече такође постављала трпеза, то се већ није сматрало постом у пуном смислу речи, те црквенословенски Типик за такве дане вели: „Пост не бивајет“.
Али већ врло рано у Цркви је истакнута још једна битна ознака поста, а то је да се током поста не може употребљавати било која врста хране, него само „посна“ – углавном хлеб, поврће и воће. Тако већ у II веку Пастир саветује Јерми да уз пост употребљава само хлеб и воду. Како је развој у овом правцу ишао даље, износи нам историчар Сократ Схоластик говорећи да су се у његово време (V век) уз пост „једни уздржавали од употребе за јело сваке врсте животиња, други су од животиња употребљавали само рибе, а неки су уз рибе јели птице, говорећи, да су птице, по речима Мојсијевим, такође произашле из воде. Једни су се уздржавали чак од плодова и јаја, други се хранили само сувим хлебом, а неки нису ни то примали, док други, постећи до деветог часа, једу потом свако јело“. Као илустрација различитог поступања, у овом погледу, још у IV веку, може нам послужити догађај који износи историчар Созомен у вези са Светим Спиридоном Тримитунтским. Неки путник уврати се у дом Светог. Био је Велики пост и Светитељ са својим домаћим није јео ништа одређених дана. Но видећи да је путник веома уморан, он нареди кћери да странцу опере ноге и спреми нешто за вечеру. Она испржи свињског меса и Светитељ седе са гостом за трпезу и поче да једе. Кад странац одбије да једе месо, говорећи да је он хришћанин, Свети Спиридон рече: Утолико пре не треба да одбијаш, јер је Реч Божја рекла да је чистима све чисто (Тит. 1, 15). Свети Спиридон је, дакле, припадао оним хришћанима који су држали пост попут Јевреја, до деветог часа, једући после тога што се нађе, а гост другим – који су се уздржавали од месне хране.
Ову разногласност укида 50. канон Лаодикијског сабора (343. г.) наређујући да „треба кроз сву Четрдесетницу постити сухоједењем“. Доцније долазе подробније одредбе да се суботама и недељама уз Велики пост може употребљавати вино, уље, ракови, октаподи и још неке друге морске животиње, а на поједине празнике и риба, и ова карактеристика постаје важнија за ознаку поста него прва, неједење. Црква, наиме, не сматра преступањем наредбе о посту да тада једу више пута на дан јело с уљем и рибу болесници, престарели, радници на тешким пословима, и породиље, али месо, сир и јаја не дозвољава, како вели Валсамон, ни самртнику, и за оне који би ту одредбу преступили предвиђа тако строге епитимије као за најтеже грехе. Тако се из дубоке старине до данас утврдило правило да је врста хране оно главно што пост у Православној цркви спољашње дели и разликује од мрса. Узимање пак хране једанпут дневно означава само строжији степен поста, јер по православном схватању у посту постоји неколико ступњева: најстрожи пост састоји се у неједењу дан-два; строги пост значи узимање посне хране једанпут дневно, у девети час (сухоједење); ублажени пост значи употребу вина, уља и рибе и једење двапут дневно (болесници и више пута, према потреби).
Но све нам ово објашњава како је дошло до настанка одредбе да се у време поста сме јести само одређена „посна“ храна, уместо старозаветног начина пошћења, да се не једе од вечера до вечера а онда једе не обраћајући пажњу на врсту хране. Али нам још не даје одговор на питање: Зашто не завршавамо мрс ручком и сутрашњи посни дан не отпочињемо посном вечером и обратно?
Посредан одговор на то питање даје нам одредба у манастирским типицима која казује да се увече, кад се поставља друга трпеза, за њу не кува посебно јело, него износи оно што је остало од ручка. Тако Студитски типик (Ипотипосис) наређује овако: „Кад удари клепало, долазе братија и једу хлеб, и ако је остало шта јела од ручка, јер посебно јело увече не бива“. Исту ову наредбу налазимо и у 35. глави црквенословенског штампаног Типика: „За вечеру не треба ништа кувати, него… (јело) од обеда до вечере сачувано“. Из овога очигледно излази закључак да јело за вечеру треба да је исте врсте какво је било за ручак, тј. ако је ручак био мрсан, треба да је таква и вечера, ако је пак био постан, онда треба да је и вечера посна. Практични значај ове одредбе јасан је сам по себи. Кад би пост почињао увече, тешко би се могло, особито у многољудним манастирима, скувати баш онолико јела колико ће се потрошити за ручак. Свакако би много јела пропадало и бацало се кад би се остатак морао чувати само један дан, од уторка нпр. у подне до среде увече. На страну колико би оно изгубило у храњивости. Овако се јело од ручка употреби за вечеру и ништа не пропадне. А ако га је мало, недостатак се попуни хлебом.
Директно пак решење овог питања даје Шести Васељенски сабор који 89. правилом наређује да верни, који су провели дане спасоносног страдања скрушеним срцем, у посту и молитви, треба да заврше пост око поноћи Велике суботе. Ова одлука значи да жалост због Христовог страдања ради наших греха, што означава пост, треба да престане око поноћи, а не да се у поноћ може поставити трпеза и почети мрсити. Ни посно ни мрсно није се могло ништа јести до свршетка Литургије, на којој су се у старо време сви причешћивали, као што се вели у Апостолским установама: „И ви, пошто је Господ васкрсао, приносите вашу жртву, о којој смо вам ми наредили говорећи: Ово чините за Мој спомен, и затим прекините пост радујући се и празнујући…“.
Кад се жалост због Спаситељевог страдања за нас, која се спољашње изражава постом, од васкршње радости, која се спољашње изражава благовањем, прекидала у поноћ, свакако да се овај пропис протеже и на остале дане, тј. да је поноћ граница која дели пост од мрса и у друге дане преко године. Због строгих прописа о посту, ова одредба у ствари више се тиче посних дана него мрсних, тј. да вечера посних дана не може бити мрсна, а не да мрсних дана (вечера) не може бити посна. Нема никаквих прописа (сем за неколико трапавих седмица) које би забрањивали да се посна храна може употребљавати и у мрсне дане, док је употреба мрсне хране у време поста забрањена строгим прописима Светих Отаца, помесних и васељенских сабора, који иду дотле да се преступнику кога било свештеног чина предвиђа рашчињење, а верним одлучење.
Стога би на питање: зашто бива мрсна вечера у мрсан дан који долази уочи посног, и посна уочи мрсног, кратак одговор био: Зато што црквени Типици прописују да се за вечеру употребљава јело од ручка, што значи да јело за вечеру треба да је исте врсте које и за ручак. А тај пропис је настао према канонској одредби да се пост уочи Васкрса прекида у поноћ Велике суботе, што је у важности и за остале дане преко године. У погледу богослужења Православна црква је остала на старозаветном ставу, према којем дан почиње увече, те прослављање сутрашњег Светог отпочиње већ на вечерњи.
Гласник, јул 1975.
