У Цркви се ништа не чини случајно или без смисленог разлога, од архитектуре преко уметности до саме евхаристијске молитве.
Сваки детаљ премудро је осмишљен тако да приближи човека Богу, колико год је то више могуће, прихватајући да је заувек немогуће прићи онолико колико се Бог сам приближио човеку. Тога ради црквене архитекте пажљиво промишљају како да символички спусте небо на земљу, те да се човек не осећа исто стојећи у храму и у каквој другој згради. Црквени уметници осликавају зидове храмова тако да не личе на уметничке галерије него на прозоре ка Небу, да препричају читав домострој спасења у сваком фотону који хвата људско око. Појци певају тако да испричају смислену причу али и да додирну струне душе и подигну дух човека у више сфере. На крају крајева и Литургија се слави тако да у њој човек искуси предукус Царства Небескога, не само да „слуша службу” или да пасивно стоји и посматра док свештеник служи већ да саслужују царско и олтарско свештенство.
Тако већина православних храмова као први део, онај западни или улазни који је нека врста прелаза из једног света у други, има припрату или нартекс. Сви кроз тај исти улаз једнако улазимо у храм. Али није то само улаз, то је уједно и место предвиђено за оглашене, тј. оне који још нису крштени, као за и плачуће тј. оне који су епитијом одлучени од причешћа. Припрата је место на којем су се у давнини молили они који су жудели за причешћем али им то причешће није било доступно док су крај њих пролазили они који су се упутили ка причешћу са Христом.
Из припрате се улази у наос или брод у коме народ стоји током богослужења, као да том духовном и иконичном Нојевом лађом плови кроз узбуркано море овога света ка мирној небеској луци. Некада су се сви они из наоса причешћивали а онда се припрата неко тихо улила у брод. Хришћанство је набујало, појавило се мноштво нових људи који су ушли у брод цркве али нису више сви једнако жудели за Христом. Неки су осетили позив и дошли до храма али нису прогледали другим очима од рођених. Гледајући природним очима нису опажали надприродну промену па су Тајну поистоветили мистериозним а чудесно са магичним.
Олтар је од наоса одвојен иконостасом, тако да народ најчешће види само централни део олтара са часном трпезом пред којом стоји свештеник као капетан те духовне лађе. У већини храмова из брода цркве не види се предложење, односно жртвеник, односно проскомидион, односно „мали олтар”… једно чудесно место које има много имена а налази се северно од часне трпезе, често усечен у зид храма као мајушна пећиница.
У духовном смислу то скривено мало месташце је икона Витлејема и оне пећине у којој се родио Спасистељ света, друго лице Свете Тројице, Исус Христос. Зато се изнад места предложења на коме свештеник врши проскомидију, тј. први део Свете Литургије који народ најчешће нити види нити чује, слика икона Рождества Христова. Народ најчешће не опажа тај део службе као што је и само рођење Христово прошло прилично неопажено за свет пре два миленијума. Па ипак, ни онда није свима промакао тај најрадоснији моменат историје универзума. Три мудраца, Маги са Истока, следећи Витлејемску звезду дошли су да се поклоне новорођеном Цару Царева.
Маги су у Персији били свештеници Зороастрианске паганске вере који су обожавали ватру. Познавали су астрономију, математику, владали окултним вештинама и уживали углед најученијих људи свог времена. Од њиховог имена Маги долази и реч магија, мађионичар итд. Појава Мага у Јерусалиму била је далеко значајнији догађај за ондашњи народ и његове властодршце него рођење бебе у некаквој пећини која служи као штала у једном малом сеоцету као што је Витлејем. Тек када су Маги рекли Ироду шта их доводи у Јерусалим и он се заинтересовао за новорођеног Богомладенца.
Наш чика Жарко Видовић, мудрољубиви Светосавац, говорио је како је појава Мага прво покајање и да су тим покајањем и одрицањем од магије Маги постали Мудраци. А као што су ондашњи учењаци постали истински мудраци, тако можемо а и морамо и ми данас. Однос човека са Христом не сме да почива на магији него на покајању и самоспознаји па смо тако и ми данас позвани да се поклонимо Богомладенцу Христу као истински мудраци.
Маги су Христу донели највредније дарове, чији духовни смисао нам открива једна песма која се поје на Божићном повечерју: „са Истока дођоше маги и поклонише се очовеченом Богу, па несебично отворише своје ризнице и пружише скупоцене дарове: чисто злато – као Цару векова, тамјан – као Богу свега, смирну – као тродневном мртвацу – Њему бесмртноме. Ходите сви народи, поклонимо се Ономе који се родио да спасе душе наше.”
Мудраци су се кроз ове дарове одрекли свега земаљског зарад благослова небеског, па су се тако одрекли и самог истока. Христово рођење је обасјало читав свет светлошћу познања, јер су захваљујући њему чак и обожаваоци звезда баш од звезде научили да се клањају Христу, истинском Сунцу правде и да у Њему препознају Исток с висине. Зато олтари православних цркава нису просто окренути ка истоку, него они сами јесу духовни Исток јер се у њима крије витлејемска пећина у којој се изнова рађа Богомладенац, полаже се на дискос као у јасле и над њим стаје окађена звездица као ономад Витлејемска звезда. Тако при крсном ходу за храмовне славе видимо да свештеник Јеванђеље чита увек се окрећући према географском истоку, осим када стоји иза олтара – тада се окреће олтару као духовном истоку.
Тако ће сваки човек који се данас радује Христовом рођењу, као ономад витлејемски пастири, лако наћи пут до духовног Витлејема и принети своје дарове Богомладенцу. Уместо злата своје срце јер тамо где је благо ваше тамо је и срце ваше (Лк 12:34), уместо тамјана молитву која се уздиже ка небу као кадило (Пс 140:2), уместо смирне ум свој очишћен, како каже Св. Максим Исповедник „који се одвојио од незнања и осветљен је божанском светлошћу”. Али човек не може даровати оно што сам не поседује, зато смо позвани да се за сусрет са Христом темељно спремамо и што више обогатимо.
Спремамо се пре и изнад свега кроз врлински и светотајински живот у Цркви, као удови тела Христовог на земљи. То значи да се одричемо магијског предања, веровања у огањ, у „ваља се и не ваља се”, у трговину са Богом. Христос не тражи робове, није сишао међу људе да би кињио човека и присилио га на однос са Богом. По речима Св. Атанасија Великог: „Бог је постао човек да би човек постао бог”, односно дао нам је прилику да надрастемо своју биологију и не будемо више само пријатељи Божији већ сами синови.
Истински мудраци приметиће како се у сваком храму, у оној малецној Витлејемској пећини, на свакој Литургији оваплоћује/отеловљује Бог. Опазиће како Црква вазда пева јединородном Сину да се оваплотио и непромењиво постао човек баш ради нашега спасења. Мудраци ће препознати у звездици на дискосу истинску Витлејемску звезду и ако је доследно прате она ће их вазда доводити до отеловљеног Христа. Причешћујући се тим телом и крвљу, на свакој Литургији на којој Христос позове а не када маги овог света одлуче, сваки сусрет са Христом постаје „најрадоснији празник” у коме се открива божић, мали бог, по благодати узведен изнад биологије.
У навечерје Божића српске цркве ће наложити своје бадњаке. Широм земљиног шара плануће огњи и буктиње на које ће се наложити храстове гранчице као први весници светосавске прославе Рождества Христова. Та магична ватра која ће обасјати свет најављујући истинског Просветитеља, подсетити на Јосифову ватрицу којом је угрејао пећину и бљеснути као звезда над Витлејемом, привући ће поклонике са свих страна. Пламен и буктиња привући ће Маге са свих страна и црквене порте биће пуније него било ког другог дана у години. А када пламен усахне и када се искре угасе, они који су на тој ватри сажежли своје идоле и бадњаке, измениће се у истинске Мудраце који ће са Христом живети целе године а не само једне вечери.
