Ма, забога, је ли могуће? Лијепо сам својим очима данас видјела ковчег у којем рекоше да си ти спремљен. Цјеливах га. Видјех како се спушта у земљу из које смо сви настали. Рођеним ушима слушах молитве из уста и срдашаца под манастирским сводом. И моје срце промуца име твоје и задрхта, од те свечане љепоте.
Украсио си дан, град, гробље, Небо!
Небо ти је пјевало и гробље ти се радовало, јер ниси ти био само наш, иако смо ту твоју небоземну радост можда превише себично схватали. Твоје радосно лице, одраз наде и вјере предака, и богољубља утканог у твоје биће и твој универзум, припадало је једнако и оном и овом свијету. Отуда је данас и гробна тишина радосно одјекнула!
Чини ми се, да нисам била, не бих повјеровала.
Чини ми се, да нисам била, не би ме нико могао убиједити да и земља може да пјева и да се радује.
Како да не пјева, када је данас у своје груди примила једно дијете? Чисто срце дјечака жељно загрљаја Живога Бога и Његове неизрециве љубави у коју ће уронити све муке и слабости, промашаје, падове, стрепње и боли. И не само то. Урониће у Божији загрљај љубав којом је волио нас као: брат, отац, супруг, син, те тако и све нас опет и опет загрлити вјечним загрљајем у Господу.
Не могу да превалим преко језика и уста да ћеш нам недостајати. Човјек мора негдје да оде, да би овом другом недостајао, а гдје би ти уопште могао бити ако ниси са нама у: Цркви, на слави, академији, крштењу, вјенчању, кафи, планини, путу, трговини…
Прекратко је ово земно путовање да бисмо за тако кратко вријеме могли потрошити сво сјећање на пажњу којом си нас дочекивао, испраћао, позивао, обилазио, сретао…
А шта је данас у односу на сјутра? Сјећање. И сами себе се сјећамо данас у односу на јуче. Има ли тога међу нама ко сјећање на тебе тако радосног неће унијети у своје сјутра? Док га има и док нас има, а ми вјерујемо и надамо се да ћемо бити вјечно, ти си ту и чиниш радосним тај наш заједнички вјечнутак.
Жив је ђакон, умро није
Оливера Балабан,
на дан сахране протођакона Владимира Јарамаза
