У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља.
Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа.
Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално:
Бог се јави!
Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања.
И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи.
Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“.
Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост.
Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!
Бог се јави!
