Бог је присутан у цркви и зато треба доћи у цркву. Ових дана око Божића кад дођемо у храмове, и онда ћемо чути благослов нашег Патријарха и цркве кроз посланицу, видјећемо људе на Литургији, комшије, пријатеље, чућемо ријечи „Мир Божији-Христос се роди“, можда нас то покрене, отвори духовне очи да схватимо да смо присутни на богослужењу управо на празник Божића-овим ријечима започиње разговор за портал Бијељина данас Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије, диван архијереј наше мајке Српске православне цркве, духовник, велики интелектуалац, умјетник, родољуб и човјекољуб. Свака ријеч Епископа Фотија је пуна топлине и љубави према Богу и роду, а његове поруке и поуке су као мелем за сваку душу. Разговарао Младен Василић за портал Бијељина данас
*О Божићу и значају Божића код хришћана?
Божић је заиста велики хришћански празник, на западу је највећи, а код нас Срба ипак је Васкрс најзначајнији и највећи празник јер сабира све празнике, уједно, а са друге стране Божић је темељ свих празника, јер да се Христос није оваплотио, да није постао човјек не би било ни Вакрса нити побједе над смрћу. Празник Божић је почетак спасења људског рода.
На Божић празнујемо оваплоћење Бога Логоса. Кад је Бог Логос, друго лице Свете Тројице, син Божији Исус Христос, се оваплотио и постао човјек, узео је на себе људско тијело, остајући при томе Бог и будући Богочовјек, да би људски род и човјека спасио. Зато је Божић празник спасења, духовне радости, празник који нам говори о суштини наше вјере да смо сви ми призвани људи кроз оваплоћење Христово да се и ми обожимо.
Божић је сабирни празник који у себи сабира сву пуноћу наше вјере, теологије, наде, љубави и свега онога што ми као људи имамо. Без Божића читава историја свијета, човјека и човјечанства би била нејасна, магловита... Из хаоса у хаос.
Зато су Свети Ангели пјевали кад се Христос родио „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ то је благослов Божића, и да су људи живјели само по том благослову онда би била само хармонија или рај на земљи. Божић је велики празник, породични, кад сви треба да будемо заједно, свенародни празник, кад окупља читав један народ око цркве, Витлејемске пећине, и зато је то празник велике радости.
*Каква је данас духовност код Срба?
Колико смо народ Божића толико смо и духовни, колико смо народ Васкрса толико смо и духовни, колико смо народ Преображења толико се преображавамо, колико смо народ сваког нашег хришћанског празника толико смо обожени и охристовљени. Идентитет једног народа се остварује у цркви и управо је јединство са Богом и ближњима-црква. Код нас Срба, наша историја је валовита, мученичка и страдална. Ако гледамо у двадесети вијек, то је вијек страдања.
Балкански ратови, Прави свјетски рат, Други свјетски рат, рат деведесетих година, од рата до рата је то код нас. Сјећам се као млад питао сам оца, који је 1932. годиште „Зашто оче ниси даље ишао у школу?“ он ми је одговорио да му није дао рат. На крају кад сам одрастао, ни мени није дао рат да идем даље на школовање, након постдипломских студија које сам завршио у Њемачкој требао сам ићи за Грчку. Оно што је мој отац доживио у младости ја сам доживио као одрастао човјек.
Дакле, од рата до рата, код нас Срба је тако. Између ратова Бог нам даје период мира да се обновимо, обожимо, да се вратимо својој цркви и да будемо народ какав нас Бог хоће и какав нас Свети Сава хоће. Било је много експеримената са нама, а посебно смо болно доживјели период комунизма и тог експеримента.
Комунизам је обезбожио народ и тад је народ изгубио вјеру у морал, то је био свеопшти хаос и социјални и духовни. Кад је црква добила своје мјесто у друштву какву је имала прије тог несретног комунизма то је обнављано.Срби имају своје Косово и Косовски идеал. Кад негдје дубље загребеш правог Србина испод коже, ту је Косово, Цар Лазар, Косовски завјет и зато реагујемо тако бурно на проблем Косова. Кад би ми, Срби, остали без Косова, били би као дрво без коријена. Зато је рјешење питања Косова питање опстанка за све нас, духовног, националног, културног...
Најумнији наши људи, у црквеном смислу, Свети Владика Николај, Свети Ава Јустин Ћелијски, али и велики пјесници, књижевници, Иво Андрић, Петар Кочић, Јован Дучић, Алекса Шантић и многи други су прожети Косовским идеалом. Наша духовност мора бити везана за цркву, православље, Свето Косово, Косовски завјет, и то је наше и то смо ми Срби.
*Шта је најважније за опстанак народа и очување Републике Српске данас када је много изазова у сваком смислу?
Пет година сам овдје у Епархији зворничко-тузланској, родом сам из БиХ са Змијања, Кочићевог Змијања, наш велики пјесник је први комшија, јер су Кочићи засеок код Стричића.
Треба знати историју БиХ да би дошли до историје Републике Српске, а знамо да је овај простор био на мети Аустроугарске највише, анексијом БиХ па после поновним ратовима. Срби су водили непрестану борбу да очувају свој вјерски и национални идентитет који су Европљани тада покушавали да укину, да будемо Босанци, а не Срби,да нам измјене националну свијест. Зато су наши пјесници указивали на то као што је то радио Петар Кочић, пјесник слободе, Алекса Шантић и други.
Хвала Богу да смо после толико вијековних борби за очување нашег народа, након рата деведесетих година добили Републику Српску као облик своје државности преко Дрине. Велике жртве су дате за то, више од 30.000 Срба је страдало а дупло више их је рањено. Срби су бранили своје вијековима уназад.
Прво нас је нападала Турска империја док је владала, а потом Аустроугарска, а сада је најновија борба са глобализмом који тежи да завлада читавим свијетом. Глобализам је најопаснији облик који нам сада долази, који жели да поништи сваки национални идентитет, то је као један велики ваљак који руши све пред собом. Зато нам требају мудри људи, а посебно сада, када смо се извукли из комнузима и тог периода, да не потонемо сад у великом искушењу.
Република Срска има велики задатак да чува Србе у националној свијести, вјери, идентитету и традицији и да не прихватимо нешто са запада, што је да тако кажем смеће, што је погрешно учење о цивилизацији, породици, о животу и смрти о свему. Треба да се чувамо, требају нам мудри људи који разумију ствари које се догађају данас у свијету, тренутак у којем живимо, да би боље одговорили, да би се сачували. Ту је увијек црква, али требају нам и људи који воде државу, професори универзитетски који су доктори, научници, али и политичари.
*Можете ли нам нешто испричати о Вама, Вашем школовању и животу. О томе када сте постали монах?
Одселио сам као мали дјечак 1965. године са Змијања у Чуруг код Новог Сада. Отац, покојна мајка и нас петоро дјеце. Није лако било напустити све. На сву срећу, мој отац је задржао земљу на Змијању, иако је моја родна кућа срушена, остао је само темељ, вријеме је учинило своје, али и злогласна акција „Олуја“ јер је војска која је ту пролазила палила куће.
Одрастао сам у Чуругу, а Гимназију сам завршио у Новом Саду, после тога сам отишао на теологију. Мој отац је радио у Њемачкој и нас петоро дјеце школовао, а мајка је била са нама, и једном кад је дошао на годишњи одмор рекао је у шаљивом тону „Овај наш хоће да иде за попа“ али је рекао и то „Нека иде, тамо су наши“ и тако сам добио његов благослов. Он је вјерник, а уопше наша породица је везана за цркву од свог постанка.
Успио сам да завршим теологију за пет година у Београду, онда сам био у Њемачкој, двије године сам тамо био, и припремао се да идем на докторске студије у Грчку, међутим, пуче пушка 1991. године и све се промијени. Тада је Владика Иринеј Бачки изабран за Епископа, наш духовник. Он је покренуо манастир Ковиљ и тако сам завршио тамо заједно са садашњим Патријархом, а тада јеромонахом Парфиријем који се вратио из Грчке да оснујемо братство монашко, то је било 1990. године. Тада сам се замонашио на празник Светог великомученика Димитрија, на свеноћном бденију у четири сата ујутру. Баш је било дирљиво за мене.
Тада сам постао монах, после сам рукоположен за јерођакона. Био сам скоро три године само у манастиру, једно вријеме сам службовао у манастиру Бођани, а 1993. године по благослову тадашњег Патријарха Павла и Владике Иринеја, отишао сам да предајем у Карловачку богословију. Био сам сабрат манастира Ковиља до 1999. године, тада сам изабран за Епископа у Далмацији гдје сам био до 2017. године када сам на приједлог Патријарха Иринеја изабран за Епископа зворничко-тузланског.
У Далмацији сам стекао пунољетство да тако кажем, све је било срушено и тамо је увијек рововска борба. Тамо сам осјетио лијепе тренутке са народом који је распет вијековима, борили смо се колико смо могли.
Овдје у Бијељини је друга прича, један интензиван црквени живот, пуно народа, пуно живота, вјеронауке и много више обавеза. Послије пет година упознао сам овај простор. Људи кажу, гдје год дођем, то је наш Владика, што ме посебно радује, јер кажу наш. Сад сам дио овог простора.
Епархија зворничко-тузланска је увијек била велико градилиште. Има доста обавеза при парохијама и црквеним општинама. Уопште мисија цркве је у свеоппштем плану, преко издавачке дјелатности, књига, појављивања у медијима, све је то потребно да бисмо свједочили истину Божића, да је Бог на Божић постао човјек ради нас и нашег спасења и да се радујемо томе, али и да имамо обавезу да будемо и ми Божији људи да не будемо нељуди како је говорио наш Патријарх Павле.
Ако не могу да будем савршен могу да будем добар, ако не могу да будем добар могу бити бољи него што јесам...
*Посвећени сте писаној ријечи. Да ли успијевате пронаћи слободно вријеме за још нешто што Вас надахњује?
- Написао сам четири збирке пјесама, а то је дар Божији, да се кроз пјесму изразим јер пјесма је језгровита. По мени, у пјесми можеш да кажеш кроз два или три стиха оно што један роман доноси, а то је другачији начин и другачији израз, тако преносим кратку поруку у форми пјесме.
Данашње генерације не могу да читају дуге текстове, интернет је учинио своје, немају довољно стрпљења. Наслов и пјесма су сажети, пјеснички језик је сажетији, а порука је иста као и код романа. Свети оци, са којима се не мјерим, и најдубљи богослови су писали поезију.
Обичан човјек кад хоће да се разгали, он одпјева пјесму, јер га укријепи. Радује ме кад пишем пјесму. Ево да кажем како сам написао прије неко вече пјесму. Људи су славили дочек Нове године, а ја сам писао пјесму у то вријеме о „Дарвину и Хитлеру“. Писао сам у пјесми колико је зло дарвинизам и какво је зло донио за собом, кроз лик Дарвина, утемељивача дарвинизма па онда Хитлера који је на дарвинизму изградио нацизам па онда Маркса који је на дарвинизму изградио такозвану теорију диктатуре пролетаријата. Иза себе су све те теорије и философије оставиле страшно зло, гробове, порушене цивилизације и то је дарвинизам.
Нажалост, као најгори израз дарвинизма је тај глобализам који хоће да поруши цијели свијет да би довео одређени број људи на власт и да владају цијелим свијетом, да створе једну државу, једну владу и једног владара. Зато им данас смета Русија и све државе које нису под њиховом влашћу, е то је све продукт дарвинизма, у којем треба да живи и влада само она врста која је надмоћнија у односу на друге, једном ријечју да пороби све. Писао сам пјесму ових дана и о Светом Игњатију Богоносцу, страдалнику нашем, и у многим другим празницима пишем.
Пјесму „Мајка је све“ написао сам када се моја мајка упокојила. Враћајући се са прославе Дана Републике Српске, прошле године, написао сам пјесму „На Светог Стефана рођена“ посвећену нашој Републици Српској и сад неки кажу да то треба да буде црквена химна, али нека се пјева на нашим прославама и то је добро.
*Ваша Божићна порука?
Да нас буде што више на богослужењу ових дана Божићних, да се саберемо, јер се на сваком богослужењу сусрећемо са Богом.
Није нама Бог тако далеко како ми мислимо. Бог је присутан у цркви, зато треба доћи у цркву. Да дођемо око Божића у храмове, и онда ћемо чути благослов нашег Патријарха и цркве кроз посланицу, видјећемо људе на Литургији, комшије, пријатеље, чућемо ријечи „Мир Божији-Христос се роди“, можда нас то покрене, отвори духовне очи да схватимо да смо присутни на богослужењу управо на празник Божића. То је наша вјера православна, вјера цркве, заједнице, опитна, а не теоријска.
Дођите у цркву да окусите и видите самог Христа, Пресвету Богородицу, да видите брата и ближњег. Кад се ми Срби саберемо око Божића и бадњака у својој смо традицији, на правим темељима, нећемо лутати, знаћемо ко смо, шта су били наши очеви, дједови, прадједови, какав је то Косовски завјет, шта је то Косовско предање, вратићемо се нашој епској поезији јуначкој, која је веома важна.
Све то покрива празник Божића, открива нам прави смисао нашег постојања, страдања у историји, открива нам смисао сједињења са Богом и кроз сједињење са Богом да идемо ка празнику Васкрсења Христовог, Васкрсења свеопштег, читавог људског рода и вјечног живота. Да Срби иду у своју цркву јер ту имају уточиште, ту неће залутати, ту ће бити једно са Богом и међусобно заједно.
МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ
Извор: Епархија зворничко-тузланска
