Беседа протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића на опелу протођакона Владимира Јарамаза

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваше високопреосвештенство, Ваше преосвештенство, часни оци, народе Божији, господо хришћанска.

Кто Бог велиј, јако Бог наш, ти јеси Бог творјај чудеса

На животном путу трагамо за истинским Богом, Богом који није онај који се да трошити, онај који се унижава привременим објавама по вољи човјековој, него је Он Онај који се скрива по забашуреним ћошковима и тајанственим заокретима тока овога живота. Човјек у том трагању треба да остане стрпљив у времену и да се труди око чистоте свога сагледавања. И онда ће доћи тренутак сусрета са Господом. Можда ће то бити послије тридесет осам година као ономе новозавјетном болеснику, можда ће се то догодити сјутра, можда ће бити пет минута прије но што запечатимо своје очи за овај свијет, али истина је да увијек на том путу постоји трен Божији за све нас. Један пјесник је израчунао да не рачунајући паузе у дијалогу Христа и Павла, а према свједочењу Павловом, да је њихов сусрет и разговор трајао један минут, можда неколико секунди мање. Па ипак се свијет промијенио због тог једноминутног разговора. Тај минут је обиљежио судбину небројених милиона људи који су се родили, али и оних који ће се тек родити. Био је то разговор и сусрет и трен на путу који преображава и уводи у друге димензије постојања.

У трагању за тим треном и сусретом водио је живот протођакона Владимира Јарамаза широм шара земаљскога, од ове Саборне цркве гдје се родио и за цркву Божију проходао, Жупског манастира и Острога и Светог Василија гдје се код оца Лазара гријао топлином и смислом, Цркве Светог Димитрија на Крушевцу код оца Бориса и Храма Христовог Васкрсења гдје је дванаест година ђаконовао тако торжествено као мало који ђакон у нашој Српској цркви, Херцеговине и Тврдоша Владике Атанасија, па до завјетног храма на Врачару, Косова и Метохије славне Пећаршије и Високих Дечана гдје му Никшићани са братијом код краља молитве узносе, далеке Јужне Америке коју је са Митрополитом Амфилохијем похођаше, Париза, Беча, Лондона и Рима који још као студенти походисмо и у катакомбама славним доброга пастира сретосмо, па даље до Москве и Петровграда за које нас је Свети Петар Цетињски аманетом везао, агорама Атине и нектара Егине, Солуна Димитријевог и необичних Метеора Јоасафа српскога који као последњи Немањић на њима Бога тражаше и Свете Горе врта Пресвете и царске лавре Хиландара одакле га оци светогорци од Тројеручице игуманије поздрављају, и даље до Кападокије ранохришћанске и мученичке гдје у долини славуја „љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле сед­мице, подстакнути зовом душе и вјековa“, са Митрополитом и богословцима о Косову распетоме пјевасмо, и славној Светој Софији Цариградској том „оваплоћењу небеске љепоте“,  гдје се Христос воскресе појаше а које бјеше као „тихи бруј попут поја славуја“  небесима проламаше, па Јерусалима града гдје је смрт побијеђена и гдје је живот засијао из гроба и ријеке Јордана у чијој се води својим страдањем на Јовандан умио и од греха свога опрао, Јордана који му је рану мученичку извидао и зацијелио.

Много је дивних заједничких и благословених љета прошло, куме, цимеру, брате, пријатељу, сапутниче, састрадалниче, саборче, сатрудниче, саслужитељу, који си својом ведрином, сусретом, загрљајем, осмјехом, пјесмом, игром, био украс наших живота, радост наших радости, весеље наших весеља, ведрина нашег плаветнила. Ово говорим у име свих твојих кумова и пријатеља. И још да ти захвалимо за сваки измамљени осмјех и игру и радост нашој дјеци коју си гледао као своју, која су те и коју си дјечјом безазленошћу плијенио. Једноставно био си радост дјечје радости и осмјеха омладине.

Волио си живот Владимире и јуначки си га трошио. Умјели смо онако братски и због тога се пољутити и измирити. Али и то је живот, живи однос, живот у пуноћи. Кад нам је један Владимир прије непуну годину отишао рече човјек велика је туга и бол али не осјећам празнину. И сада кад нам други Владимир одлази опет нема празнине јер је све испуњено љубављу Васкрсења Христовог, јер када се са Христом причешћујемо онда се са Њим у Тијелу Његовом сједињујемо, а кроз Њега и у Њему један са другим једно бивамо. Удови једнога тијела, чланови једне заједнице, гдје је сваки члан понаособ не дио масе, већ сваки возглављује цјелину и цјелина је неотуђиви дио свакога. И то је Црква, и то је живот. Црква као жива заједница. Да волиш и будеш вољен неизмјерном и несебичном љубављу. Живот у пуноћи.

Радујете се у страдањима каже апостол Павле, јер спасење нијесу успјеси и каријера наша у овом свијету испуњеном пропадљивошћу и бесмислом, већ укидање смрти у царству љубави, а царство љубави Владове је било благољепно и торжествено свештенослужење и украшавање дома Господњег. А кажу оци да је на Богојављење служио као да је Бога видио, а знам да јесте јер тога дана се Бог људима јавио. И у том јављању му пут припремио. На један пут се спремао а Господ га његовим позивом на други дозвао. А Његов позив се не одбија, ка њему се хита. Кажу Свети оци да ће Господ судити човјеку у ономе у чему га нађе, а ево тебе је протођаконе нашао у богослужењу, у жили куцавици наших живота, оној служби којом си се украшавао а коју си и својим вишњим појањем украшавао и у којој си се испуњавао и радовао. Па нека ти Господ по тој служби суди.

Милице, Ангелина, Дивна, Драгуљубе, Стојанка, Десо и Ивана, кумови моји драги, ви који сте потомци славнога старца и војеводе Малеше, потомци новомученика Риста чији епитрахиљ натопљен његовом страдалном крвљу у дому своме са поносом чувате и који поносно славите Светог Игњатија онога које је Бога у срцу носио, будите достојанствени у овоме болу у којем нема празнине. Постараће се и утјешиће Господ. Показали сте вашу љубав и спремност на жртву. Показали сте како се воли син, и отац, муж и брат. Покажите својом хришћанском достојанственошћу, овоме народу који је у ријекама пролазио поред овога одра, да сте достојни наследници свога рода као што је то био и Владо, и да покажете да је Христос побиједио смрт и да ћемо се сви опет срести и загрлити у непролазној Литургији у Царству Оца нашега небескога у тој радости поновног сусрета.”

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић