У име Оца и Сина и Светога Духа!
Наш протођакон Владимир Јарамаз прерано је отишао и тешко можемо да дођемо себи и да нађемо ријечи утјехе у овом тужном тренутку растанка од једног младог човјека, који је у пуној снази, у најљепшим својим годинама отишао изненада. Његов живот се прекинуо у саобраћајној несрећи, као што то врло често бива, и оставио нам је велику жалост својим одласком. Иако смо сви ожалошћени, најтеже је његовој породици, његовој супрузи Милици, дјеци Ангелини и Дивни, његовим честитим родитељима, сестри, родбини, најужој породици. Али увјерен сам да ово наше саучешће у овако великом броју, даје снаге ожалошћеној породици да поднесу овај бол и превелики губитак. И умијесто ријечи чини ми се да нас данас више тјеше сузе и стисак руке и ово једно опште осјећање саучешћа, гдје смо као Црква Божија увијек обједињени, и у жалости и у радости, па данас и у овоме моменту осјећамо сви једно те исто.
Али наш ведри и никад прежаљени и увијек радосни протођакон Владимир нам је својим примјером показао како да се тјешимо. Он у свом животу колико је год био човјек отворене душе и радознао да види све оно што је лијепо и што је корисно, он је ипак знао само за Цркву и за службу у Цркви, и у томе је налазио пуноћу радости и ту радост је заиста ширио око себе. Приговарали смо му што не води довољно рачуна о своме животу и о своме здрављу, али такав је био човјек. Међутим, он је служио Господу заиста до свога посљедњега издиханија. Последњи пут смо служили заједно на Богојављење, он је служио и на Светога Јована и ето Бог га је узео на тај велики празник када је и своју мученичку крв пролио за Христа и његов предак свештеник Ристо Јарамаз. Има у томе дубоке симболике и тајне, а протођакон Владо се много потрудио да заблиста спомен међу нама људима Свештеномученика Риста Јарамаза. Он је са потомцима Свештеномученика Риста открио његов гроб и опрао његове мученичке кости и изложио у манастиру Косијерево и заједно смо га прославили као новог свештеномученика и заступника пред лицем Божијим.
Ожалошћена родбино, драга браћо и сестре, ми смо се помолили Богу и отпјевали у славу Божију ове погребне исходне химне, тако потврђујемо нашу свету вјеру, да и у жалости, па и у најтежој жалости као што је ова, нећемо клонути духом, него нас кријепи наша света вјера и даје нам наде и надамо се да ће породица нашега ђакона Влада напредовати. Остало је потомство, а ђе има потомства има и утјехе, и биће и радости, и нека Бог излије благодат и утјеху на породицу. Наравно боловаће цијелога живота, али нека им Бог даје снаге, а овој дјечици, сирочадима небеско покровитељство, јер Бог штити оне који су остали без оца па им је Отац наш небески ближи него осталима. Он их узима у своје окриље, и руководи их у животу. Нека Бог Милици да снаге да носи свој тешки крст, у то уопште не сумњамо, јер она се у свему показала као честита хришћанка и честита супруга Владова, и Бог ће дати да дјечица расту и напредују и ако Бог да да се дивно школују и да продуже потомство. А нашем Владу нека Бог дарује награду за његову велику љубав према Цркви, за његову велику љубав према Светој служби, за оно дивно појање и служење и за његову ведрину који је уносио свуда у наше односе, гдје смо га год срели то је био свечани тренутак.
И ево сада иако се растајемо, али ова Света служба чини да је и ова туга свијетла и да и у њој има неке духовне свечаности и да нам она даје снагу и утјеху. Нека породица овај велики губитак поднесе хришћански, достојанствено па ће и Бог излити своју милост на њих, а ми сви да обратимо пажњу на његове сирочиће. Даће Бог да они узрасту и да буду прави људи, односно праве дјевојке и ако Бог да сјутра супруге и мајке, брзо то долази и Бог брзо хоће да утјеши оне који су на путу Христовоме.
