Type Here to Get Search Results !

Митрополит Антоније (Паканич): Зашто не чујемо позив Господњи?


Дешава се да људи који доживљавају снажне ударце судбине, у тешким животним околностима, испусте фразу: „Бог ме не чује“. Али овде би више одговарало да се запитамо: да ли ми сами чујемо Бога?


И ово питање никако није реторичко.

Господ нам не намеће своје друштво, напротив, смирено чека да му се и сами обратимо. Он нас увек чује. Када тврдимо да нас Бог не види и не чује, то само значи да смо ми сами затворили своја духовна чула од Господа.

Обично се такво духовно слепило и глувоћа повезују са светском суjетом или одређеним нивоом благостања. Као, човек је задовољан својим основним потребама, време му је заузето одржавањем овог нивоа благостања, па није до Бога. Али, на крају крајева, ограничење комфора или губитак комфора такође не води увек до Спаситеља, јер сада човек, уместо да се окрене Њему, наслађиваjу у својој патњи и жеђи да врати дане благостања. А дешава се и да човек од самог почетка живи у оскудици, али све његове мисли су повезане не са Господом, већ са богатством које не може да постигне, а често и са завишћу према онима који то богатство имају.

Као што видимо, да би се затворио од Бога, не треба много: само да жуди не за Царством Небеским, већ за пролазним земаљским благословима.

Управо о томе и говори Господ: „...Испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим“ (Мт 13, 14-15).

Заиста је тако: срце, везано за грубе телесне жеље, и само постаје окорело и не даје прилику да чује глас Божији. И што је најважније, људи окорелог срца и не помишљају да се обрате Господу да их исцели.

Зачарани круг. Људи окоре своја срца, тај духовни орган који је створен за богоопштење, и због повређивања овог органа не могу да чују Онога Који им једини може помоћи.

Али позив Господњи је упућен управо страдалницима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити....“ (Мт 11, 28).

Сада људи не беже само од патње (на краjу краjева, избегавање бола је нормално за свако живо биће), човечанство је заглибљено у страх од очекивања патње, од страха од губитка овоземаљских благослова. Али ако се удаљимо од овог страха, тада ће нам се открити оно најважније: коначно ћемо моћи да видимо и чујемо Онога који је једини у стању да нас заувек избави од свих патњи и душевних немира.

Данас, у животима многих људи, дешавају се можда највећа искушења у животу. Искористимо их да не тугујемо за овоземаљским добрима, већ да добијемо права блага – јединство са нашим Господом и Творцем.


Митрополит Антоније (Паканич)


Извор: Рravlife.org

Рубрика