ПИТАЊЕ: Свештеникова супруга спремала се за причешће у Прву недељу поста поред осталог и строгим постом – на води, али се разболела и није могла отићи суседном пароху да се исповеди и причести. Да ли ју је могао, у таквом случају, исповедити и причестити муж-свештеник?
ОДГОВОР: У нашим рукописима постоји канонска наредба: У попа својего недостојит попадији комкати(се) – од свога мужа (попа) попадија не треба да се причешћује. Исто је тако боље да он не причешћује ближу родбину. Али у случају нужде… У случају нужде, кад се не може наћи друго духовно лице, свештеник може да исповеди и причести своје најближе сроднике: оца, мајку, брата, супругу и друге. С. Булгаков вели да је свештеник и дужан да то учини наводећи ове разлоге: 1) „Осећање хришћанске дужности да своје ближње не остави без нужне помоћи за вечност“; 2) „У Тајни Покајања свештеник има власт везати и дрешити коју не укидају никави односи и везе, па ни везе сродства…“ Томе се, вели, може додати и ово: Датом случају аналогно је правило Цркве: Ашче њест ин поп, свјашченик сам да крешчајет отроча своје…, па зашто слично овоме, тј. исповест, не може свештеник да изврши и над својим ближњим сродницима уопште „ашче њест ин поп“ и несавладива опасност то захтева?
Може, дакле, и треба свештеник да исповеди и причести и своју најближу родбину у случају потребе. Исповест ће у таквој прилици извршити као и сваком другом вернику и у молитви рећи као и иначе „чадо“, јер иако му је исповедани телесно сродник, али у духовном погледу је, према њему као свештенику, у положају духовног „чада“.
Но ако болест није тешка, него само не дозвољава путовање, може се причекати да прође, па неке друге недеље, или празника током поста, исповедити се код другог свештеника, што је и саветније и лакше, и причестити уз духовну припрему са строгим или ублаженим постом, према упутству духовника.
Гласник, новембар 1978.
