Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. (Лк 18,10)
Овим ријечима почиње одломак из Јеванђеља по Луки који смо данас читали. У њему смо чули једну од најпознатијих Исусових прича која нас поучава једној врлини коју је, чини се, у овом времену јако тешко наћи а још теже стећи. Ријеч је о смирењу, врлини која се стиче на путу обновљења нашег унутрашњег бића.
Али шта у ствари значи смирење?
Није лако дати одговор на ово питање, поготово ако живимо у временима пуним немира и буке.
Смирење настаје спознајом да је човјек једно ограничено, крхко, слабо, лакомо биће, неспособно да опстане и преживи без заједнице и везе са носиоцем Мира.
Смирењу нас уче разни животни порази, та горка искуства када често на болан начин схватимо да и нисмо баш толико паметни, снажни, моћни, утицајни, важни, праведни и добри колико смо мислили да јесмо.
Пут ка смирењу је мукотрпан. На њему ми откривамо она тамна, скривена и ружна мјеста нашег постојања, за која дуго нисмо хтјели да знамо и признамо себи да уопште постоје. Да би стигли до смирења, морамо прво сами себи да погледамо у очи и признамо да смо несавршени, да смо нико и ништа.
И тек тада, када смо огољени у својој грјешности и ослобођени од илузија о сопственој величини, добијамо шансу да се напокон једном искрено обратимо Ономе који нас позива у живот. Ми тада отварамо срце Богу који је и сам смирен. А Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и слава сваке истинске љепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и који Га упознаје непосредно учествује у божанској смирености, која оплемењава.
Слика човјека који клечи сам у усамљеном и удаљеном ћошку великог Јерусалимског храма молећи се за једну једину ствар Богу – да га Бог помилује грјешног, јесте упозорење за сваког од нас и позив да се запитамо да ли и ми у себи препознајемо овог другог човјека, гордог свештеника фарисеја, који поносно износи пред Бога све оно што он сматра да је његов духовни успјех, упоређујући непрестано своју наводну величину са падом другога: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем. (Лк 18, 11-12)
Јако је битно да будно бдимо над нашом душом, нашим срцем, како би се сачували од замке самољубља и егоцентричности, од самообмане о сопственој величини и да знамо да нас од тога не могу сачувати пуко поштовање и испуњавање правила вјере и закона. Овом фарисеју нису помогли ни пост, ни молитва, ни живот по заповјестима, јер срце његово отврдну и поста хладно.
Није случајно да баш Причом о митару и фарисеју отпочињемо припремни период пред Велики и часни пост. Данас великопосни период почиње са једним захтјевом, молитвом за смирење, која представља почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари. Оно је укорјењено у смирењу, а смирење – божанско и дивно – његов је плод и крај.
Зато мила браћо и сестре чувајмо се опаког гријеха фарисејског, будимо духовно будни и свјесни тога да смо слаби, не би ли и ми у нашој слабости открили снагу молитве те искерно завапили: Боже, милостив буди мени грјешноме! Амин
*Беседа изговорена у минхенском храму у недељу Митара и Фарисеја, 2023. године
