На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети Кирил, архиепископ јерусалимски; Преподобни Анин чудотворац; и Свети мученик Трофим.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, архиепископа Јерусалимског
СВЕТИ Кирил се родио од благочестивих родитеља 315. године у Јерусалиму, у време Константина Великог. Васпитан у Православљу. Замонашио се за царовања Константина Великог. Године 343. посвећен за свештеника од архиепископа јерусалимског Максима. А када блажени архиепископ јерусалимски Максим пређе из овог у бесмртни живот, свети Кирил га наследи на престолу јерусалимском 348. године. И показа се најревноснији заштитник апостолских догмата, сузбијајући јереси: Аријеву, Македонијеву и Манесову. Зато су га мрзели јеретички архијереји, као архиепископ Кесарије Палестинске Акакије, који га касније и у прогонство посла.
У време овог свјатјејшег архиепископа Кирила би чудесно знамење на небу: на дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој чудесној појави, која је била вићена од свих житеља Јерусалима, гшсао је свети Кирил и цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу, јер овај цар беше скренуо с правог пута вере и залутао у аријанско зловерје, и злостављаше православне.
Споменути Акакије, познаник царев и имајући подршку његову, устаде против светог Кирила са два разлога: прво, што га је свети Кирил изобличавао за јерес, и друго, што му се свети Кирил није хтео потчинити. Јер пошто Јерусалим беше опустошен и омаловажен од безбожних царева римских, то и престо архиепископије јерусалимске беше веома потцењен, и стављен под власт митрополита Кесарије Палестинске. Свјатјејши Кирил не хте да се потчини Акакију зато што је јеретик, кога је као таквог Сардикијски помесни сабор светих Отаца (343. г.) још раније збацио с престола. Сада се Акакије држао митрополитског престола, не на основу црквених канона, него на основу царске силе. Свети Кирил га изобличаваше, јер је Акакије седео на престолу насилнички а не пастирски. Одвојивши се од кесаријске митрополије, свети Кирил је сасвим умесно тврдио да је јерусалимски престо првији и старији од кесаријског, пошто је Јерусалимска Црква мати свима Црквама. А осим тога, Сардикијски сабор, који је збацио Акакија, предао је старешинство јерусалимском архиепископу блаженом Максиму, претходнику светог Кирила.
Акакије, испуњен злобне јарости, изнесе против светог Кирила овакву оптужбу: Једне године догоди се глад у Јерусалиму; у својој великој невољи од глади, сви житељи прибегоше свом свјатјејшем архиепископу блаженом Кирилу, молећи га да их прехрани за време глади. А он, милостива срца, потроши све што имађаше хранећи гладне. Али пошто се глад продужи, и он више није имао чиме да храни гладне људе, он стаде продавати златне и сребрне утвари црквене, и скупоцене покриваче и завесе, и од тог новца куповати жито и делити народу. И тада се пронесе глас, како је тобож нека жена комедијашица била вићена у граду где јавно иде обучена у неко црквено свештено одјејање, и по свом обичају игра; а упитана, одакле јој то одјејање, она је одговорила: Купих га на пијаци од тог и тог трговца. Трговац опет, упитан поводом тога, рече да му архиепископ даде одјејање на продају. Да ли је то тачно или не, нема података, али глас о томе дође до митрополита Акакија. Он то узе као оправдан разлог, те сазва свој сабор, на коме збаци светог Кирила зато што продаје светиње на срамоту и поругу. Помогнут од јеретика моћника, јеретик збаци православнога, неканонски архијереј отера са престола канонског архијереја светог Кирила, и насилно га прогна из Јерусалима (357. године).
Прогнан, свети Кирил оде у Антиохију, затим у Тарс к блаженом епископу Силвану, и живљаше код њега. И видевши да овај у неким догматима вере по мало греши, исправи га и потпуно упути у правоверје. Сазнавши да је свети Кирил кол епископа Силвана, Акакије писа Силвану извештавајући га о свргнућу Кириловом и тражећи да га отера од себе, или да му не допусти да чинодејствује. Али Силван не послуша Акакија, јер је знао да је свети Кирил невино прогнан из злобе и зависти, човек побожан и свет и мудар, чијег се учења чврсто држе сви православни.
Потом би Сабор у Селевкији (359. г.), на коме беху сто педесет епископа. На томе Сабору Акакије настојаваше да Сабор не отпочиње са радом док се са Сабора не отера свети Кирил као одлучени. Пошто већина епископа не пристаде на то, Акакије напусти Сабор и отпутова у Цариград к Евдоксију, патријарху аријанском, и к цару Констанцију. И пред њима клеветаше епископе сабране у Селевкији, називајући тај Помесни сабор збориштем опасних људи, који су се састали не на корист него на штету Цркве. Но нарочито разгневи цара против светог Кирила причајући му како је Кирил продао на тржишту ону скупоцену златоткану ризу, коју блажене успомене Константин Велики подари архиепископу јерусалимском Макарију, да се облачи у њу при вршењу тајне крштења, и како та риза би виђена на једној комедијашици која је играла скаредне игре на позорници. Разгневљен цар осуди светог Кирила на заточење (360. године).
Кад после неког времена умре цар Констанције, престо заузе законопреступни Јулијан. Он се у почетку притворно показиваше побожан и добар, те поништи све Констанцијеве одлуке, и врати из заточења све православне епископе које Констанције беше прогнао. Тада се и свети Кирил врати из заточења, и поново заузе свој престо. Но кад се Јулијан утврди на власти, он се јавно одрече Христа, и даде Јеврејима велику слободу. Он им допусти да у Јерусалиму обнове храм Соломонов, при чему их је помагао народним данком који је даван цару. И кад се поче то богомрско дело, свети Кирило пророчки говораше својима да ће се Христове речи несумњиво испунити: Ни камен на камену неће остати (Лк. 21, 6). Још се свети Кирил и мољаше Господу Христу да не допусти непријатељима својим да доврше започето дело, него да ускоро обустави њихов подухват и осујети њихову намеру.
И Господ услиши молитву слуге Свога, и његове пророчке речи оствари. Јер једне ноћи би страшан земљотрес, који не само поруши све што беше изнова сазидано, него извали и растури старо камење, које се још држало под земљом. Све то би невидљивом силом Божјом развејано као прах са тог места. А кад свану, многи се свет слеже тамо, дивећи се томе чуду. И кад Јевреји помишљаху да се понова подухвате истога посла, изненада спаде огањ с неба и сагоре сав алат. И све Јевреје спопаде велики страх. А идуће ноћи појавише се на јеврејским хаљинама знамења светога крста нацртана, која се никако не могаху избрисати ни опрати.
После тога свети Кирил би опет прогнан, а његов престо држаше његов заменик свети Киријак, који се најпре у јеврејству зваше Јуда. То је онај Јеврејин који проказа светој царици Јелени место где беше сакривен Часни Крст. На светом крштењу он доби име Киријак. После изгнанства светог Кирила, он кратко време држаше јерусалимски престо, јер пострада за Христа од Јулијана Одступника, као што о њему пише под двадесет и осмим октобром.
А кад погибе безакони Јулијан, свети Кирил се поново врати на свој престо. Али после неколико година, када се аријанци за царовања Валентова (364-378. г.) опет ојачаше, свети Кирил би трећи пут прогнан за веру (367. г.) јер се веома противио јеретицима борећи се за веру.
А кад злочестиви цар Валент погибе злом смрћу (378. године), и после њега дође на царски престо Теодосије Велики, свети Кирил би чесно враћен на свој престо. И остаде на њему осам година непрекидно. Узео је учешћа на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године заједно са осталим православним Оцима Цркве. И пошто је мудро пасао Цркву Христову, и оставио Цркви корисне књиге, он се упокоји у Господу око 387. године. Од његових књига најпознатије су му 23. „Катихезе“ (=Оглашења, Поуке о вери), у којима он тумачи свете догмате и свете тајне Провославне Цркве.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОНАХА АНИНА, ЧУДОТВОРЦА
ПРЕПОДОБНИ Анин беше родом из Халкидона од родитеља благоверних; мален растом као древни Закхеј, но велики сасуд Светога Духа. Одмалена беше кротак и ћутљив, и без икаквог учитеља стремљаше добрим делима.
Када му би петнаест година он остаде без родитеља. Одмах се одрече света, ступи у један свети манастир, и узе на себе анђелски образ. Затим, жељан потпуно безмолвног житија – пустињачког молитвеног тиховања, он оде дубоко у пустињу, где река Еуфрат раздваја Сирију од Персије. Тамо пронађе неког монаха Мајума, који је у пећини живео изванредним подвижничким животом, настани се код њега, и подражаваше га у пошћењу и посвуноћним молитвама. А њихово пошћење беше толико да целе свете Четрдесетнице све до Ускрса нису ништа јели. Но лица им беху светла као да се стално госте за царском трпезом. И ученик, блажени Авин, толики напредак показа, да и старца превазилажаше. Јер је много пута, и осим свете Четрдесетнице, по четрдесет дана проводио без хране, молећи се дан и ноћ. И дивљаше се старац таквом подвигу његовом.
Но где они живљаху не беше воде близу, јер река Еуфрат беше удаљена од њихове пећине пет попришта. И Анин је отуда доносио старцу воду у малом крчагу. Није хтео да доноси у великом крчагу, да би се што више трудио одлазећи по воду. А кад једном иђаше по воду, и беше одмакао од пећине једно поприште, Анђео му нали воду у крчаг, и он се врати и даде старцу. И старац се чуђаше како се он тако брзо врати, јер је знао да тамо нема друге воде. И схвативши каква је благодат Божја на ученику његовом, он зажеле да га има за свога учитеља и старца, али не могаде убедити у то светог Анина. Зато отиде од њега, не желећи да га служи такав угодник Божји, коме би он сам желео да служи. И дошавши у манастир, који се налазио на Еуфрату, исприча братији за светог Анина. И од тог часа свети Анин постаде познат, и почеше му долазити монаси.
По одласку старца Мајума, свети Анин остаде у тој пећини, говорећи у себи: Бог ме је упутио да дођем овде, зато ћу и остати овде до смрти своје. А много пута одлажаше у унутрашњу пустињу, и тамо провођаше понекад до двадесет а понекад до тридесет дана, па се опет враћаше у своју пећинску келију. И умртви све страсти тела свог, и потчини тело духу, због чега му Бог потчини дивље звери, да му служе. И за њим иђаху два лава свуда, куд год је он ишао. Једноме од њих он беше излечио рану на нози.
Но не само зверу него и људима он беше бесплатни лекар, јер му Бог даде благодат да исцељује сваку болест и немоћ по људима. И пронесе се глас о њему у том крају, и име његово постаде чувено. Стога му долажаху не само људи него и жене, доносећи своје болеснике. А он их све исцељиваше благодаћу Божјом која живљаше у њему, и отпушташе их здраве. И престаде да одлази у пустињу, и сећаше у келији због људи који су му долазили. Јер га Бог даде томе крају као извор исцељења. Он не одлажаше у пустињу, да не би долазиоци, не затекавши га у келији, враћали се празни и неутешни, него да сваки добије лек који тражи: једни исцељење својих телесних болести, а други ослобођење од душевних патњи помоћу духовних поука његових.
Али пошто место беше безводно, требало је имати много воде за многобројне посетиоце који су му долазили. Због тога ископа мали бунар за сакупљање кишнице. Но та вода је задовољавала потребу за неколико дана. Једном за време жеге дођоше к њему неки људи, и беху жедни. Он нареди једноме од својих ученика, којих беше шест, да захвати воду с бунара и напоји жедне. Но ученик га извести да у бунару нема ни капи воде. Преподобни му онда тихо рече: Надам се у дивно име Господње, да ћеш наћи воде у бунару, да би утолио жеђ наших гостију. Ученик оде и нађе бунар пун воде до врха. И он зачуђен, радујући се и славећи Бога, захвати воду и однесе је к оцу, казавши му за чудо учињено молитвама његовим. И довољно беше те воде за све потребе на много дана. Ово се чудо догоди у седамнаестој години подвижништва преподобног Анина.
Затим, пошто се та вода најзад потроши после дужег времена, а кише не беше, преподобни Анин не хтеде да поново иште од Бога такво чудо. Него, смиравајући ум свој, он стаде сам доносити ноћу са Еуфрата воду за потребе посетилаца. И тако сваке ноћи од вечера до сванућа он ношаше воду, славећи устима Бога, и сећајући се еванђелских речи Христових: Ако који напоји кога чашом воде у име моје, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). Но једнога дана се догоди да не беше воде, а дођоше к њему нека братија из манастира да га посете, и беху жедни од путовања. Преподобни онда дохвати крчаге и сам оде по воду на далеку реку. Но одмах се врати. Видевши га где се одмах враћа, они мишљаху да је блажени изнемогао телом, те на реку ни ишао није. Стога му потрчаше у сусрет, желећи да сами иду на реку по воду. И кад му стадоше скидати крчаге с рамена, они видеше да су тешки и пуни воде. И веома се удивише. Јер Анђео Господњи, као и први пут код старца Мајуме, напуни крчаге водом. И повикаше братија: Хвала Богу, ево из рамена светог оца истече вода жива и хладна! – И весели пише од ње. А смиреноумни светитељ рече им: Опростите ми, браћо, јер сам грешан. Ова се вода невидљива дарова не због мене него због ваше превелике жећи, да не бисте изнемогли док бих се ја вратио с реке.
Епископ града Неокесарије Патрикије волео је светог Анина и врло га много поштовао због његовог светог живота и чудеса која је благодаћу Господњом чинио, и често га посећивао, па га и рукоположи за презвитера силом. А кад епископ чу да се преподобни мучи носећи сам воду са Еуфрата за своје посетиоце, поклони му магарца да на њему доносе воду, како се светитељ не би мучио. Но после неколико дана дође к преподобноме један сиромашан човек, који није имао да врати дуг зајмодавцу, и моли светог да се смилује на њега и да му нешто чиме би могао исплатити дуг. А преподобни сам сиромашан духом и стварима, немајући шта да му да, рече му: Узми, брате, овог магарца, продај га и исплати свој дуг. – Сиромашак узе магарца и оде, а светитељ опет стаде сам доносити воду са далеке реке. Сазнавши за то, епископ му посла другог магарца, са оваквом поруком: Не поклањам ти магарца, него само да ти воду носи, а кад ми буде затребао, ја ћу га опет узети. -А Но после извесног времена опет дође неки сиромашак к преподобноме, просећи милостињу. А он, пошто ништа није имао, даде му магарца. Потом му дође у посету епископ. И кад не наће магарца, он нареди да се ископа дубок бунар. Онда доведе магарце, на којима се донесе воде с реке, и напуни бунар. Јер у тим сушним крајевима, пошто нема влаге у земљи нити унутра има водених жила, копају се суви бунари, и у њих се скупља вода од кише или снега, или се доноси с река. И тако, пошто епископ напуни бунар водом, узе своје магарце и одведе. И кад би се бунар испразнио, он је слао своје магарце, на којима се доносила вода и бунар пунио, па је опет узимао натраг магарце.
У апамијској крајини беше неки столпник Пионије, који вођаше анђелски живот. Неки покварени људи из околине дођоше ноћу у његов манастир, надајући се да ће тамо наћи велико богатство. Они провалише зид, уђоше унутра, и онда лоповски и разбојнички обиђоше све одаје, тражећи што би могли узети. Али ништа не нађоше. При одласку један од њих се баци каменом на светог столпника, удари га силно по глави, и разби му главу. Пошто ти злочинци отидоше, столпник смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама. А преподобни Анин, прозревши Духом столпникову намеру, дозва лава који му служаше, даде му по обичају храну, и рече му: Добро се наједи, јер ћеш ићи на далек пут! Онда узе хартију, и написа овакво писмо: О, оче преподобни! познато ми је да си пострадао од зликоваца, па сад намераваш да сиђеш са столпа, желећи да се осветиш непријатељима својим. Но, одустани од такве намере, да не лишиш себе вечне награде за трпљење у небеском царству – Ово писмо свети Анин привеза лаву о врат, и говорећи му као човеку, посла га апамијском столпнику, запретивши лаву да никога не напада путем. Лав одјури. И кад стиже до столпниковог манастира, он стаде ноктима гребати капију. Вратар нагвири кроз прозорче и, угледавши лава, отрча к столпнику и извести га да велики звер стоји пред капијом. Сатворивши молитву, столпник нареди вратару да без страха отвори капију. И уђе лав, и притрчавши к столпу баци писмо пред столпника. Он га прочита, и удиви се прозорљивости преподобног Анина, који са такве даљине сазнаде његову намеру. И дивљаше се како Бог потчини зверове да служе угоднику његовом. И одустаде од своје намере, препуштајући ствар Богу.
Једна благочестива жена, која је боловала од неке болести, пође к светоме Анину да га замоли за исцељење. На путу је срете један варварин са копљем у руци. Он хтеде да је опљачка, али не нађе ништа код ње осим мало хлеба. И распаливши се греховном пожудом, он хтеде да је силује. Забивши копље у земљу, он је стаде приморавати на блуд. Она се отимаше, али пошто не могаше да му се отме из руку, она призва у помоћ име светог Анина, вичући: Свети Анине, помози ми! – И тог часа онај свирепи и неукротљиви варварин укроти се и задрхта, јер га спопаде страх. И хтеде да бежи, зато дохвати копље да га истргне из земље, али не могаде пошто се беше веома зарило у земљу. Видећи то, он се још више уплаши, па затим разјари.
Али жена, извукавши се из његових руку, побеже и дође к светоме Анину, и каза му све. И пошто је светитељ исцели од болести, она се врати дому свом. А дође к преподобноме и варварин онај, кајући се за сва своја зла дела. Свети Анин га исцели, и светој вери научи, и удостоји светог крштења. А после неког времена обуче га и у анђелски образ. И он би инок богоугодан. А оно његово копље укорени се у земљи, и Божјом силом израсте у велики храст.
Овај велики угодник Божји чињаше и многа друга чудеса: раслабљене исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, и безбројне болеснике исцељиваше. И он беше исцелитељ не само људи него и животиња. Једнога дана беше се слегао к њему силан народ, а беше страшна жега. И нестаде воде, а жеђ их мораше све. Тада се светитељ помоли Богу, и одмах се појави у ваздуху кишни облак, и изненада удари необично јака киша, која испуни водом све јаме и долине.
Преподобни прорече и многе ствари које су се имале догодити: претсказа најезду варвара, провиде кончину многе братије, и сваког призиваше к себи засебно, и говораше: Чедо, побрини се о души својој, јер је твоје време близу.
Затим се преподобни Анин и сам приближи крају, пошто проживе сто и десет година. Предузнавши дан свога престављења, он сазва своје духовно стадо, јер имађаше доста братије, каза им многе поуке, и најзад показујући руком на најврлинскије међу њима, презвитера Вероникијана, рече им: Он нека вам место мене буде игуман!
После тога одболова седам дана, и беше при крају. Пред саму смрт уплаши се, и покуша да устане са одра. И приклонивши главу, говораше: мир вам, господо моја! И поћутавши мало, рече опет: Ко сте, господо моја? Поћутавши опет, рече: Нека буде воља Господа мог! Ево и ја идем с вама по наређењу Господњем. – Сви се присутни препадоше, и ничице падоше. А богољубиви презвитер Вероникијан, наименовани игуман, упита преподобнога: Господине мој, каква ти је нада, ради које си се трудио кроз све дане живота свог? Реци нам, шта то виде. Светитељ одговори: Видех Горњи Јерусалим отворен, и облак светли где излази, и на њему три светлоносна човека, који дођоше к мени и рекоше ми: Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама! А ја их упитах: Ко сте ви господо моја? Они ми одговорише: Ми смо Мојсије, Арон и Ор.
Чувши то, братија се још више препадоше. А он им рече: Браћо моја, молите се за мене, да се не постидим када будем изведен пред Судију страшног. – Потом рече опет: Прими, Господе, дух мој! – И рекавши то, престави се, осамнаестог марта. И чесно га погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога, слављеног од свију вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА И ЕВКАРПИОНА
КАДА у време цара Максимијана. 298. године, плану у Никомидији гоњење на хришћјане, тада стадоше хватати хришћане и бацити у тамнице. Затим их много испитиваху и истјазаваху; и оне који остајаху до краја у вери Христовој, предаваху на смрт. У то дакле време беху и ови Христови мученици, Трофим и Евкарпион. Они најпре беху храбри официри у царској војсци. Као такви, они беху гонитељи и крајњи непријатељи Христа и хришћана: хватаху хришћане и бацаху их у тамнице, јер им насилник беше дао сву власт над хришћанима: кажњавали су и убијали које год су хтели, и спасавали опет које су хтели.
Но када једном њих двојица беху пошли да ухвате неке хришћане видеше један огњени облак који се појави као велики пожар, спусти се с неба над њих, и они чуше глас који им говораше: Зашто се трудите да заплашите моје слуге? Не варајте се, нико не може савладати оне који верују у мене. Ето, и ви ћете се придружити слугама мојим, и добићете царство небеско.
Чувши овај глас, они који раније беху бесни и дивљи и обесни према хришћанима, падоше на земљу, и не беху у стању ни очи да отворе, ни да поднесу грмљавину оног небеског гласа, него лежећи на земљи говораху само ово: Ваистину је велики Бог који нам се данас јави, и бићемо блажени и ми, ако постанемо слуге његове.
Док они то са страхом и трепетом говораху, раздвоји се онај огњени облак, и један део стаде с једне стране њих а други – с друге. И опет дође из истог облака један други глас који говораше: Устаните! и пошто се кајете због своје заблуде, ето – опраштају вам се греси ваши!
Кад устадоше, они угледаше једног дивног у бело обученог човека, који сећаше усред облака, а око њега стајаху многи и многи. Пренеражени овим виђењем, они као једним устима повикаше: Прими, Господе, и нас! наши су греси многи и неизмерни, јер смо презирали Тебе, јединог истинитог Бога, и ниподаштавали хришћане који у Тебе верују.
Када то војсковође рекоше, облак се опет састави, и узиће на небо. А они потом много плакаху због своје пређашње заблуде и бездушности, и мољаху Бога да им опрости. И вратише се назад, и које год хришћане нађоше у тамницама, они их без страха грљаху и као браћа поздрављаху. Па им онда поскидаше окове, и рекоше им да иду својим кућама.
Када за то сазнаде кнез, силно се разјари, и нареди да их доведу пред њега. Чим их доведоше, он их упита који је разлог такве промене њихове. Они“му онда потанко испричаше виђење које имађаху. Кнез на то нареди да их обесе о дрво и гребенима стружу тела њихова, па да им ране трљају струним крпама. А свети, јуначки подносећи муке, мољаху се, радујући се, и благодарећи Бога. Кнез пак, видећи их радосне, још више се разјари, и нареди да се усред града Никомидије ужеже пећ, и у њу баце светитељи. То би учињено, и блажени мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише неувенљиве венце мучеништва, око 300. године.
