ПИТАЊЕ I: Може ли епископ извршити свештенодејство у некој парохији своје епархије без знања и сагласности надлежног пароха? ПИТАЊЕ II: Може ли се студент више богословске школе венчати у парохији у којој није његова школа и у којој он никада није боравио?
ОДГОВОР: Као што канонски и позитивни прописи Цркве забрањују свештенику вршење свештенодејства у туђој парохији, без одобрења надлежног пароха (13. канон Неокесаријског сабора; 18. чл. Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве), тако они забрањују епископу вршење свештенодејства и других функција везаних за његов чин, у туђој епархији, без сагласности надлежног архијереја (14. и 35. канон Светих апостола; 2. канон Другог Васељенског сабора; 8. канон Трећег Васељенског сабора; 20. канон Трулског; 13, канон Антиохијског, 11. канон Сардикског). Но нема ниједног канонског прописа који би архијереју то забрањивао, или било чиме условљавао, у границама поверене му епархије. Штавише, њему се строго налаже да обилази места своје епархије, поучава, свештенодејствује и надзире рад свију потчињених му клирика (58. канон Светих апостола; 19. канон Трулског; заклетва при рукоположењу епископа). Слично вели и Устав СПЦ: „Епархијски архијереј, по свом архипастирском позиву, сагласно православном учењу и правилима црквенима, има пуну власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији“ (чл. 102 и 100, т. 1 и 26; чл. 13, ал. 3).
Канонски прописи захтевају да се епископ стара о свима црквеним стварима и њима управља (38. канон Светих апостола), да у свему руководи радом презвитера и ђакона, а они да га помињу на богослужењу (13. канон Прводругог сабора), не служе где он не дозволи (59. канон Трул.; 12. канон Прводругог сабора) и уопште не предузимају ништа без знања и сагласности епископа (57. канон Лаодикијског сабора вели: Презвитери не могу ништа радити без приволе епископа; а 39. канон Светог апостола: Презвитери и ђакони без знања епископа нека не предузимају ништа, јер је он онај који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама), али не и обратно: да они руководе његовим радом, да он не служи без њихове дозволе и не чини ништа без њиховог знања и сагласности.
Разуме се да ова права проистичу из величине служења Цркви које епископ врши, по наређењу Господа (Мт. 20, 25-28; 24, 45-48), а никако да се њему даје право на самовољу, или изузимање испод власти која у Цркви стоји над свима и којој се сви свесно и добровољно покоравају. О тој универзалној власти у Цркви говори већ Свети Игњатије Богоносац велећи да се ђакони и презвитери покоравају епископу, епископ Христу, као Христос Оцу. Канони пак јасно износе да и над епископом постоји власт која надзире његов рад, позива га на одговорност, може му судити и осудити га (74. канон Светих апостола; 14. и 15. кан. Антиохијског сабора; 15. канон Сардик. сабора) и којој се свештеници и ђакони могу жалити на одлуке епископа кад сматрају да су неправилне (14. канон Сардик. саб.).
Но по учењу Православне цркве, пуноћу јерархијског служења има епископ, а служба ђакона и презвитера потиче од епископа, од кога је рукоположењем добијају, те имају „дакле, власт условљену влашћу епископском“, док његова власт није условљена њиховом. Да ли ће он ту власт вршити непосредно, или делегирањем неког другог свештеног лица, да нпр. освешта храм, изврши увиђај; или доћи у канонску посету, извршити неко свештенодејство итд., најавивши то претходно надлежном пароху, или изненада, не обавестивши га, то је ствар његовог расуђивања и благоразумија.
Начелно, дакле, епископ као првосвештеник може вршити сва свештенодејства у парохијама своје епархије. Ако он то, због разлога чију ће оправданост сам проценити, понекад и врши, надлежни парох није у праву да му то спори, тим пре што, по обичају код нас, епископ у таквом случају не узима никакву награду приликом свештенодејства, него она, природно, припада надлежном пароху, или манастиру. На тај начин парох не бива ниуколико оштећен.
У овом одговору, изнетом на прво питање, налази се у суштини одговор и на друго.
Верник припада парохији у којој је стално настањен (чл. 25. Устава СПЦ). Свете Тајне и свештене обреде, за његове духовне потребе, врши надлежни парох (чл. 176. т. 3 Устава СПЦ). Неки други парох може то извршити само по дозволи, по приволи надлежног пароха (чл. 18. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, § 56. Брач. правила СПЦ), и изнимно – према изнетом у одговору на I питање – по наређењу епархијског архијереја.
Гласник, децембар 1972.
