Митрополит Антоније (Паканич): Треба ли очекивати скори смак света?

Наше претке је спасло само стрпљење, само захваљујући стрпљењу и љубави Црква је издржала у годинама бољшевичког прогона.

«А када сјеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће *многи доћи у име моје говорећи: † Ја сам Христос. И многе ће преварити.  Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету.  А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе…» (Мт 24,3–11).

Многи верници се сада сећају ових библијских речи и проналазе паралеле са нашим временом.

Заправо, све што се дешавало последњих година савршено се уклапа у оно што је речено у Светом Писму: пандемије, земљотреси, ратови, издаје, а сада се томе придружио и жесток притисак на Цркву, захтев да се напусти Кијево-печерска лавра.

Али ако погледате све ове догађаје са становишта светске историје, онда можете сумњати да је наша ера такав изузетак.

У прошлом веку Лавра је два пута одузета Цркви, нису просто уведене санкције верницима, свештенству и епископији, већ су слане у прогонство, у тамницу, стрељане. Истовремено су се одиграла два светска рата, са којима се по броју жртава и суровости не може поредити ниједан други рат у историји човечанства.

Да ли то значи да смак света није тако близу? Можда би ово питање требало преместити у другу раван.

Подсетимо се шта Спаситељ каже у наставку текста који смо цитирали: «…И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт. 24,12–13).

Христос истиче да ратови, глад, природне катастрофе, прогони, па чак и смрт нису толико страшни за вернике колико хлађење љубави. А главном гаранцијом спасења Он не назива бекство од катаклизми, већ стрпљење.

Наше претке је спасло само стрпљење, само захваљујући стрпљењу и љубави Црква је издржала у годинама бољшевичког прогона.

Другим речима, не треба тражити одговор на питање да ли ће смак света доћи сутра или прекосутра, већ више размишљати о томе како, у тешким условима који су нам спуштени, сачувати љубав и стрпљење у себи, како остати људи, како остати хришћанин. И у том смислу уопште није важно да ли живимо у апокалиптичној ери – увек, у било које доба и време, морамо да волимо Господа и ближњега, држимо заповести и чинимо добро.

Митрополит Антоније (Паканич)

Извор: Рravlife.org