ПИТАЊЕ: Како треба узимати прокимен на великопосној вечерњи пред првом паримијом и иза ње? У Великом Типику се вели да се не говори прокимен, него само глас који је наведен. Шта то значи?
ОДГОВОР: О прокимену у „Литургици“ проф. Мирковића читамо: „Тако се зове стих који се поје обично пред читањем Светог Писма – паримија, Апостола и Јеванђелија, и служи као увод одломку који ће се читати. У прокимену се већином речима Светог Писма, а поглавито стиховима из псалама, казује садржина и важност одломка који ће се читати, или значење дотичнога дана, односно молитава и песама истога…“.
Ово објашњење прокимена проф. Мирковић је вероватно преузео од К. Никољског, код кога се оно налази готово од речи до речи. Слично говоре о прокимену архиепископ Венијамин („Прокимен, то јест кратки стих, изабран из псалама Давидових, који одговара празнику или дану, и не поје се никада сам, него за њим свагда следе други стихови који објашњавају или потврђују садржај и силу која се налази у њему. При томе се он пева пред сваким стихом…“) такође И. Дмитријевскиј, а према њему Г. Дебољскиј.
Много детаљније и дубље тумачење прокимена налазимо код проф. М. Скабалановича: „Прокимен представља собом песму од… само једног стиха, песму положену на звучно особито богату мелодију и понављану неколико пута; сваком од ових понављања претходи стих узиман мање торжествено… При томе, за прокимен служи увек стих Светог Писма особито снажан, изразит и одговарајући прилици, због чега се прокимени и узимају готово искључиво из најпоетичније књиге Светог Писма-Псалтира (Међу прокименима само неколико њих нису из псалама, тако из старозаветних песама: „Благословен јеси Господи Боже отец наших“; из Еванђеља: „Величит душа моја…“; из посланица: „Јависја благодат…“; и посебног састава: „Блажен пут…“).
Скабаланович такође излаже постанак и историјски развитак прокимена, о чему говори и проф. Трембелас. Позната је чињеница да су у Цркви од почетка псалми били у великој богослужбеној употреби. У погледу њиховог извођења, иако, према казивању Сократа Схоластика, антифонско појање потиче од Светог Игњатија Богоносца, који га је увео према једној визији прослављања Свете Тројице на тај начин од анђела, проф. Трембелас вели да је, у прва три века, углавном било у употреби „апокритики“, или „катх’ ипакоин“ – по Скабалановичу „ипофонско“, или „респонзорно“ – певање псалама. Док су у антифонском певању учествовала наизменично два хора, у овом другом учествовао је један чтец, или појац, хармонично изводећи један или више псалама. При томе је, с времена на време, упадао цео скуп верних „припевајући оном што је солиста певао“. Ово припевање верних било је или по завршетку низа псалама, или сваког појединог псалма, или пак после сваког појединог псаламског стиха.
Речи које је народ при томе певао биле су или познати усклици из Старозаветне цркве преузети у Новозаветну и до данас остали у литургичкој употреби: „Амин“, „Алилуја“; или полустихови псалама: „Јако во вјек милост јего…“, „Господа појте и превозносите во всја вјеки“; или који особито ритмичан, или стих изразито догматске садржине из псалма који је певан. Сведочанство о томе даје Свети Јован Златоуст: „Оци су установили да народ припева из псалама један снажан стих који у себи садржи високо учење“. Временом је тај стих почео постепено собом да заклања цео псалам, како примећује Скабаланович.
Из Валсамоновог тумачења 17. канона Лаодикијског сабора видимо да су „према старом предању“, у Цркви задуго многи псалми сједињавани и певани један за другим у низу, што је замарало пажњу народа те је излазио из цркве. То је изазвало, вели Валсамон, саборску одлуку „да псалме не треба спајати при певању, него између њих да буде читање, како би се народ мало одморио и опет певао. Због тога је Псалтир и подељен на катизме“.
Да би се нашло места читању, дошло је свакако до изостављања појединих псалама. То је настављено и доцније, кад је развитком богослужења почела да се јавља хришћанска химнографија. Тада су неки псалми „потпуно изостављени, а других су остали најизразитији њихови стихови, који су, не зна се када, названи прокимени“. Прокимени и алилујари су, дакле, остаци тих псалама који су цели певани између читања старозаветних и новозаветних одељака. Доказ да су тада употребљавани цели псалми Скабалановичу пружа сирска Литургија апостола Јакова, у којој се пред читањем Апостола налази цео псалам. Проф. Трембелас, говорећи такође о употреби целих псалама у старини, уместо садашњих прокимена и алилујара, пише: „Што се тиче алилујара – коме одговара „градуале“ Западне цркве – о њему постоји изречено сведочанство Августиново, из кога се види да се иза Апостола читао цео псалам“. Као на остатак старог начина употребе прокимена уз стихове псалма, Трембелас указује на Литургију Велике Суботе, у којој се и данас пред Апостол, после сваког стиха песме тројице младића пева као припев: „Господа појте и превозносите…“. А после Апостола, уместо Алилуја, пева осми стих 8. псалма: „Воскресни Боже, суди земљи…“, понављан после сваког стиха тога псалма, који се цео тада чита.
Тако се данас дошло до тога да „прокимен, коме следи један стих, говори чтец, а уместо алилујара сад појци певају трипут само Алилуја, без икаквог стиха“. Уз то, код Грка се сада неки прокимени читају, неки певају, а неки износе певајућим читањем. О томе Г. Бекаторос вели: „Иако се испред свију прокимена наводи неки од гласова, певају се на означени глас само прокимени вечерње и Еванђеље на јутрењи. Прокимени Апостола изводе се певајући читањем, с изузетком (прокимена) чина за упокојене, који се, будући слободан поетски састав, пева по старом правилу“. Док је данас тако код Грка, у Руској и Српској цркви држи се старо правило, те се редовно сви прокимени певају на глас који је испред њих назначен.
Иако је реч прокимен (прокименон) грчка сложеница (од про и киме), у употреби како у старом, тако и у новогрчком језику, и дословно значи „оно што лежи напред, пред чим, пред неким“, Г. Бекаторос, указујући на мишљење проф. архимандрита Е. Антониадиса, вели за њу: „Таман и загонетан литургички појам“, а наведосмо раније његову тврдњу да се не зна ни време кад је тако назван.
Код руских литургичара већином се налази етимолошко тумачење ове речи. Архиепископ Венијамин каже: „Прокимен, по буквалном преводу – предлежашчиј или предложениј – јесте стих који се полаже испред свију стихова“.На исти начин говори о прокимену И. Дмитријевскиј, В. Иљин; од наших еп. бачки Иринеј, и др. Као на достојно пажње мишљење о значењу ове речи, проф. Трембелас указује на излагање Псевдософронија: „Чита се прокимен који је назван по значењу, јер се ради о саветима нове благодати (коју) објављује пророчко откривење“. И Свети Симеон Солунски вели за прокимен: „То је пророштво о празнику, псаламско учење о празнику“. На сличан начин појашњава нам смисао прокимена и Свети Марко Ефески у „Тумачењу црквених чинова“, велећи: „Прокимени се стављају испред пророчких и апостолских одељака и Еванђеља, због чега се и називају прокимени. То су стихови у већини из псалама, сагласни са смислом онога што се чита, посведочавајући (га) на неки начин и утврђујући. У исто време умекшавају наш слух и приправљају нас за читање“.
Поред указивања на реч прокимен у опису синајског бденија Јована Мосха и Софронија, у VI в., која већ има смисао близак садашњем, Скабаланович наводи и назив „пропсалма“, Росанског рукописа из XI в., у коме се, у Литургији ап. Јакова, тако назива прокимен. Наводи и сличан израз „псалендо“ Мозарапске Литургије, који „буквално има форму нашег прокимена – састоји се из псаламског стиха названог псалендо, из другог названог „верзус“ (стих) и понављања конца првог (такође псалендо)“.
Без претензија да ћy расветлити „таму“ и „загонетност“ назива „прокимен“, сматрам да нас ова казивања могу упутити на добар правац за то решење. Према објашњењу Псевдософронија и Светог Симеона Солунског, да прокимен износи пророчко откривење о новој благодати, да означава оно што је изнето раније – старозаветно пророштво о новозаветном догађају – биће да је назив прокимен најпре добио псаламски стих који се певао пред Апостол на поједине велике празнике, где је веза између старозаветног пророштва и новозаветног празника била особито изразита. Затим су и за остале празнике бирани прокимени који одговарају томе принципу макар унеколико. Доцније су истим изразом названи прокимени на јутрењи, такође пред новозаветном благодати – Еванђељем, указујући такође пророчки на празник или садржину еванђелског одељка. Најзад је исти назив добио и прокимен на вечерњи, пред паримијама, понекад такође из новозаветних списа, апостолских посланица, већином пак пред одељцима старозаветних књига. Ово наше мишљење поткрепићемо казивањем Скабалановича да је Музеус, презвитер марсељски, око 453. год., изабрао „из Светог Писма чтенија за празничне дане кроз целу годину, а такође респонзорне стихове псалама присподобљене времену и читању“ (респонсориа ециам псалморум капитула темпорибус ет лекционибус апта, н. д. I, 184). Можда су речју „прокимен“ названи ови стихови и раније, због певања напред, испред стихова псалма, али се назив учврстио за стихове пред читањем новозаветне благодати.
Израз пак „пропсалма“ односи се на другу страну прокимена, на начин извођења, тј. прокимен би био онај стих који се „пева испред“ стиха, или стихова који се читају. То још одређеније казује израз „псалендо“ Мозарапске Литургије за део који се пева, и „верзус“ (стих) за део који се чита.
О самом начину како се прокимен узима, управо колико га пута треба узимати уз стихове, Скабаланович даје ово упутство: „Прокимен се састоји из стиха у правом смислу називаног „прокименом“, и једног, или три стиха, који претходе понављању прокимена; тако се прокимен први пут пева без стиха, други пут и даље (ако има више стихова) са стихом, а последњи пут опет без стиха, који замењује читање прве половине прокимена. То значи да се мали прокимен, који има један стих, пева 21/2 пута, а велики, са три стиха, 41/2 пута. Но код нас, биће због недостатка појаца, прокимени се већином певају три пута, без читања стихова.
Што се тиче узгласа које пред прокименом говоре ђакон и свештеник, „Вонмем“ је од дубоке старине до данас употребљаван да се побуди пажња на читање Светог Писма“. Но пред прокименом Литургије Златоустове и Василијеве јавља се тек у рукописима VIII-Х в. „Мир всјем“ још је старијег порекла, доходи до еванђелских времена, употребљаван често од самога Господа. Као и „Вонмем“, узглас „Премудрост“,у рукописима Василијеве Литургије јавља се у VIII-X в. Према разложном тумачењу архиеп. Венијамина, прво „Вонмем“ (на вечерњи) позива на пажњу примања мира и благослова свештеника, а друго на пажњу слушања премудрости у прокимену.
У старом грчком рукопису Литургије Светог Василија Великог из VШ-Х в., пред прокименом се налази ово објашњење: „И окренувши се (јереј) говори: Вонмем, мир всјем! и одмах седа и говори: Премудрост! И појац: Псалам Давидов. Вонмем и прокимен“. Један не много млађи рукопис код Гоара, уместо „одмах седа“, казује: „И седа архијереј са јерејима, док ђакони и служитељи и клир стоје“. Свети Симеон Солунски у певаној вечерњи не помиње ове возгласе, а на свакидашњој вели да је ђакон говорио: Премудрост, а архијереј седнувши давао мир. Скабаланович стога изводи закључак: „Одатле се види да је слушање прокимена бивало седећи, као и читање које му је следило. Али нису сви (седели) него само свештеници, на горњем месту… Овакво седење свештеника за време прокимена и читања (Апостола) назива се у древним Уставима „седење горе“ (и катхедра ано), или велико седење, за разлику од малог седења свега народа, које се називало „седењем доле“ (катхедра като), или малим, и које се дозвољавало на свим читањима, сем паримија и Апостола“ (разуме се, и Еванђеља). За свештенике и епископе остало је до данас да седећи слушају паримије и Апостол, а стојећи Еванђеље. О том седењу „Последовање утрењи, вечерњи и полуношчници“ казује овако: „Јереј, у време читања паримија, седи на горњем месту, с десне (јужне) стране престола“.
Свим овим излагањем видели смо шта су прокимени, како су настали, како и колико пута се узимају, као и о узгласима које свештеник и ђакон испред њих упућују верним. Тако се сада можемо упутити разматрању особености прокимена који долазе на вечерњи седмичних дана уз Велики пост.
Чим погледамо низ ових прокимена, од понедељка прве седмице поста па до среде Велике недеље, прво што ћемо уочити то је да су они сви из псалама. Но уједно ћемо приметити да нису једнаки прокименима седмичним, нити да се током седмица понављају, него теку од првог псалма „ин континуо“ кроз сву 40-ницу све до 136. псалма, онако како у том реду, од прве главе па даље, теку и паримије из књиге Постања и Прича (а на VI часу из прор. Исаије), које се иза прокимена читају. Прокимени, као што рекосмо, узимају се редом: из 1. и 2. псалма у Чисти понедељак на VI часу, из 3. и 4. псалма на вечерњи, из 5. и 6. псалма на VI часу у Чисти уторак, 7. и 8. псалма на вечерњи итд. Прокимена нема из псалама 81, 82, 95. и 116.
Из чињенице да се прокимени Триода узимају од првог до 136. псалма редом, а не по избору, те да немају неку везу са седмичним даном, или садржином паримија које иза њих долазе, као што, према изнетим принципима, имају остали прокимени, К. Никољски вели да „у строгом смислу они и нису прокимени“. Стога ће бити да је и настала примедба наведена у црквенословенском Типику да их треба узимати друкчије него остале: „Јереј: Вонмем, и чтец прокимен не глагољет, точију скажет глас 6: Спаси Господи људи твоја…“. Износећи ову примедбу Никољски вели да она значи: „Пред читањем прокимена, чтец само говори глас на који треба певати прокимен, а реч прокимен не говори“.
И у нашим старим рукописима налази се примедба да се при узимању прокимена на великопосној вечерњи поступа унеколико друкчије него ван Великог поста. У једном од њих, на вечерњи у сиропусни петак, стоји овако: Прок(имен) на паремији не г(лаго)љи веч(е)р, н’ т’кмо глас 6, или ин котори љубо. Не рци: веч(ерњиј) прок(имен)… Иста се примедба налази и у Триоду Винценца Вуковића, из 1561. год.: „Јегда же г(лаго)љеши прок(имен) паремиам не г(лаго)љи вечер(њиј) прок(имен), н’ т’кмо гл(а)су, или 6, ин котори љубо; не рци веч(ерњиј), н’ прок(имен) гласу једекоји…“ У сто година старијем рукопису ман. Дечана ова примедба наводи се као уопштено правило: „Зри чатеј паремије… Јегда же г(лаго)љеши прокимни паремијам, не г(лаго)љи вечер(њиј) прок(и)м(е)н, н’ т’кмо глас 6, или ин котори љубо. А не рци вечер(њиј), н’ рци прок(имен) глас(а) једекоји.
Биће свакако да су ови прописи у наше рукописе и, црквенословенски Типик доспели из старих грчких, али нисам имао могућности да то проверим. Но, да је тако било, напомињу нам разлике које и данас постоје код Грка у уводном делу узимања прокимена уз Велики пост и ван њега. Оне су, додуше, сведене на најмању меру, али ипак постојеће. На вечерњи ван Великог поста ђакон узглашава: „Вечерњи прокимен (Есперас прокименон)!“ А народ прокимен глас 5: „Боже, во имја Твоје спаси мја“ (двапут); стих: „Боже во имја Твоје…“. Уз Вел. пост пак, ђакон казује само: „Есперас (Вечерњи)!“ а чтец: „Прокимен глас 5, псалам 11: Ти, Господи, сохраниши ни и собљудеши ни“. Стих: „Спаси мја, Господи, јако оскудје праведниј“. Ђакон: „Премудрост!“ Чтец: „Битија чтеније“. Ђакон: „Вонмем!“ Чтец: „Рече Господ…“.
Упоредимо ли упутства наших рукописа са оним у црквенословенском штампаном Типику видећемо да су садржајно исти, али да се у нашим редовно додаје реч „вечерњи“: „Не реци вечерњи, него прокимен гласа који буде“. Према томе додатку, биће да се код нас негде, као и код Грка и сада – како наведосмо – пред прокименом вечерње говорило: „Вечерњи прокимен“. Кад се увидело да великопосни прокимени, не само на VI часу него и они који се узимају на вечерњи, једнако следе бројни ред псалама, без обзира на значење седмичног дана, или садржину паримија које се иза њих читају; да се у оба случаја узимају не само испред, него и иза паримије, тада се вероватно дошло на мисао да их једнако треба и узимати, тј. да и на вечерњи, уз реч прокимен и ознаку гласа, не треба казивати реч „вечерњи“, да би се на исти начин говорио и пред прокименом VI часа. Ван периода Великог поста, кад се на VI часу није читала паримија, атрибут „вечерњи“ уз прокимен се могао говорити, јер су ти прокимени били заиста „вечерњи“, певали се само на вечерњи, а не и на VI часу.
Мислим, дакле, да примедба у нашим рукописним Триодима значи да треба изоставити реч „вечерњи“, а не и реч прокимен. Стога, и поред изнетог мишљења да ово и нису прокимени у правом смислу речи, неће бити да им се овај назив може одузети, јер се као и остали узимају из псалтира, наводе са стихом и редовно у Типицима и Триодима називају прокимени.
Како је, онда, дошло до тога да црквенословенски Типик казује да „Чтец прокимен не глагољет“? Биће да се код Руса није говорила реч „вечерњи“ ни пред прокименом вечерње ван поста, као што се сада ни код Срба не говори, те су они схватили да упутство „прокимен не глагољет“ значи да не треба говорити реч „прокимен“, поготово што се у црквенословенском Типику ово упутство наводи испред прокимена на VI часу у среду сиропусне седмице, где уз прокимен, разуме се, и није могло бити речи „вечерњи“. Ако је то тако, онда нема разлога да се уз Велики пост, пред прокименима на VI часу и вечерњи, при навођењу гласа изоставља реч прокимен.
Значи, одговор на постављено питање треба да гласи: На вечерњи уз Велики пост, и Литургији Пређеосвећених Дарова, после химне „Свјете тихиј“, ђакон каже: „Вонмем!“ свештеник: „Мир всјем!“ Чтец: „И духови твојему“. Ђакон: „Премудрост, вонмем!“ и чтец: „Прокимен псалам (који буде), глас (који буде)“, па каже прокимен који онда појци отпевају. Чтец затим каже стих, а појци опет отпевају прокимен; онда чтец каже први део прокимена, а појци отпевјау његов други део. Затим ђакон: „Премудрост!“, чтец: „Битија чтеније“, ђакон: „Вонмем!“ па чтец чита паримију. По завршетку исте ђакон: „Премудрост!“, а чтец и појци на исти начин други прокимен. Онда ђакон: „Премудрост!“ чтец: „Причтеј чтеније“. Ђакон: „Вонмем!“ и чтец другу паримију. На шестом часу, после тропара пророчества, ђакон: „Премудрост!“, чтец: „Прокимен, псалам (који буде), глас (који буде)“ итд.
На крају, као једну особеност наших рукописа изнећемо казивање о начину узимања тропара испред паримије на VI часу уз Велики пост. Навешћемо је према рукописном Триоду Музеја СПЦ., бр. 28, из 1654. год.; Тропар глас 8: Дажд нам помошт от печали Г(оспо)ди, и сп(а)си нас рождеј се от Д(е)ви, чл(ове)кољубче! Чтец: Слав(а) и певци конац тропару: Сп(а)си нас рождеј се от Д(е)ви, чл(ове)кољубче! Чтец: И ниња, и певци вас тропар: Дажд нам помошт… Према грчком савременом Триоду, овај тропар се чита двапут (други пут са Слава и ниње), а према црквенословенском једанпут: На шестом часје појем тропар пророчества, глас 8: Дажд нам помошч…
Гласник, јул 1982.
