Пројекат „Арктички десант“ показао се корисним не само за мале аутохтоне народе, већ је помогао мисионарима да идентификују проблематична подручја у свом раду. Конкретно, постало је јасно да мисионарски није шетња парком, већ напоран, исцрпљујући рад који од сваког захтева пуну посвећеност у необичним условима. Архиепископ јакутско-ленски Роман говорио је о томе на шта још треба да буде спреман мисионар у далеким областима Арктика, да ли постоје изгледи за школовање и рукоположење свештеника из редова номадске заједнице и како се правилно односити према „двојној вери ” северних народа. Интервју је објављен у Журналу Московске патријархии (бр. 3, 2023).
— Ваше Високопреосвештенство, како у начелу оцењујете резултате пројекта „Арктички десант“?
– Испоставило се много тога, иако је статистички резултат једва импресиван: у оквиру рада „Десанта” крштено је стотинак људи. Ипак, верујем да је пројекат успешно остварен. Ми смо, пре свега, заинтересовали људе - бар многи су изразили жељу да убудуће проучавају основе вере и приме Крштење. Друго, идентификовали смо главне проблематичне тачке у раду са људима. Тако су се, на пример, наши мисионари у пракси уверили да је за успех у проповедању у далеким крајевима најбоље живети неко време међу мештанима, тако да свако ко жели може имати сталну прилику да приђе свештенику и његовим пратиоцима, поставља питања и разговара о темама везаним за поглед на свет. Са овим је у вези и успех рада у одгајалишту ирваса. У другим областима мисионарска група је више путовала између насеља. Имајмо на уму да би било лепо ако би остали дуже у сваком насељу, што је понекад немогуће. Веома важно запажање: људима је потребна Реч Божја и, уопште, литература на њиховом матерњем језику. Мештани су са захвалношћу примили Библије и молитвенике на јакутском језику. Имали смо и неколико примерака препричаних јеванђељских прича на евенском језику, а школе и библиотеке су их радо узимале. Овај језик је скоро заборављен, чак га и деца посебно уче у школама. Сада је један од најважнијих задатака не остављати ван пажње оне који су већ крштени или озбиљно размишљају о вери. Ту се као проблем испоставља недостатак финансија. Карте за север (повратне) из Јакутска, хотелски смештај за групу од 3-4 особе су озбиљни трошкови. Стога ћемо проблем решити учешћем на конкурсима за грантове и прикупљањем добровољних прилога. Свему овоме треба додати и компликације везане за неприступачност посећених места. Осим тога, на мисионарског путовање мора се послати градски свештеник, а код нас их је мало. Парох је отишао на две недеље - све то време нема богослужења на његовој парохији. Дакле, кључни проблем је недостатак персонала.
– Има ли планова за даљи мисионарски рад међу номадима Момског улуса и других удаљених крајева?
— Да, наравно, рад са номадским заједницама биће настављен. И волео бих да ово постане првенствена област нашег деловања. Контакт је већ успостављен, знамо шта им је финансијски потребно, а ми ћемо се трудити да их и хуманитарно помогнемо, као и овога пута, захваљујући сарадњи са Синодалним одељењем за црквено доброчинство и социјалну службу. Поред тога, разрађујемо едукативне материјале - летке с подацима о основама вере, иконе са кратким текстовима молитви, православне календаре (који су, иначе, веома тражени). Све то није тешко послати у улус: једним делом их оставити за насељене становнике, а одређену количину доставити из села у места номадских станишта.
- Има ли изгледа да се школује свештеник из редова малих домородачких народа да он непосредно код њих служи номадским заједницама?
- Изгледи постоје, али засад веома далеки. Улажемо све напоре да подржимо рад Јакутске богословије, која је, према речима Његове Светости патријарха Кирила, богословска школа за духовно образовање представника староседелачких народа Севера. Истовремено, потребно је узети у обзир главну ствар у богословском образовању: кандидати за богословске школе не могу почети од нуле. Тло за њихово даље богословско узрастање су изграђене и дуготрајне парохије, тако да смо у забаченим северним регионима на почетку пута стварања парохијских општина и школовања аутохтоних свештеника за њих.
— Може ли се рећи да се удаљеност и неприступачност селâ староседелаца надокнађује њиховом искреном тежњом за вером православном, за знањем о Христу?
- То је веома тешко питање. Чежња за вером у Христа јавља се код људи када сазнају нешто о Спаситељу. А пре нашег доласка они о Њему нису чули скоро ништа. Веома је чудно, али истинито: још увек има људи који ништа не знају о Христу. Други пример. Дешава се да староседеоци имају представу о неким црквеним обредима и чак верују у њих, али на врло поједностављен начин: молитва свештеника и црквена свећа прогоне мрачне духове; освећена вода се мора пити да се не бисмо разболели. Рекао бих да се све тешкоће надокнађују чињеницом да су то невероватни људи трезвеног ума и погледа на свет и потенцијално су богати, научно речено, егзистенцијалном интелигенцијом. Живе у веома тешким условима и често морају да размишљају о животним питањима. Вест о Богу који „брине о њима“ даје им крила.
— Какав је Ваш став према везивању староседелаца за уобичајене паганске обреде, када људи бацају колаче на земљу, у воду, у ватру? Како мисионар треба да одговори?
- Овоме треба приступити са разумевањем. Свети Инокентије (Венијаминов), на пример, није сматрао за потребно да се бави пројавама овога у првим нараштајима хришћана. Истраживања феноменолога религије, почев од Мирче Елијадеа, убедљиво показују да се све самобитне културе одликују одређеним обележјима погледа на свет. Код северних народа ово је анимизам. Немогуће је потпуно зависити од природе и не одухотворити је. Ако Европљанин, једном на северу, победи природу, бори се са њом (упореди, иначе, са патосом совјетских поларних истраживача, научника који су радили у овим крајевима, а да не говоримо о затвореницима прогнаним на Далеко север), то ће домаћи становник тундре настојати да живи у хармонији са њом. Евени су чак развили (поред ритуала храњења духова палачинкама и сл.) сасвим посебан однос према природи (обичај, традиција). На пример, „ометање земље“ (остављање ђубрета, цепање и не закопавање) или гласно причање у шуми велики је грех у њиховом разумевању. Бесмислено је игнорисати ове особености, непромишљена борба је штетна. Главно чему их треба научити јесте да постоји човек, постоји свет, постоји Бог који је створио свет и човека. У овом свету постоји и природа, која је, наравно, наша земаљска мајка, јер сви ми живимо у њој; постоје реке које нам дају воду и храну, постоји шума у којој морамо да ловимо, постоје временске промене. Све ово одухотворава? Изволите, одухови, прихвати природу насељену духовима – уосталом, и ми верујемо у постојање анђела. Али имај на уму да је изнад свега – Бог!
— Колико су староседелачки народи Севера пријемчиви за православну веру? Да ли Јукагири, Чукчи и Евени имају другачији однос према Православљу?
— Још нисмо тако исцрпно проучавали разлике међу северним народима, али је већ јасно да њихови староседелачки и номадски чланови имају другачији однос према вери. Становници размишљају објективније, треба да „осете” све: погледају икону или илустрацију, сами запале свећу, метну је. Боље им је објаснити основе вере на конкретним примерима. Номади лакше прихватају информације на уво. Ватра свеће, света вода, мирис тамјана - све то доживљавају као наставак елемената које поштују.
- Које особине треба да има свештеник ангажован у мисији међу староседелачким народима Севера? Како треба да се понаша да би за њих постао њихов? Које грешке треба избегавати?
— Свештеник мора да поштује људе којима иде да проповеда о Христу. Ако их мисионар сматра дивљацима и паганима, онда највероватније никога неће крстити или просветлити. Много веће шансе за успех има пастир који је заинтересован да разговара с људима, не само да нешто каже, већ и да са радозналошћу слуша, поставља питања. Свештеник не треба да се обраћа слушаоцима у настројењу: „Сада ћу вам рећи како треба да живите!” Ово је приступ савремених протестаната, и људима се то стварно не свиђа. Нашим мисионарима је чак речено: „Неки људи су дошли пре вас, тако лоши!“ Упркос чињеници да, углавном, протестанти обично покушавају да раде на позитивном, северњак је веома проницљив и савршено разуме да је ова благонаклоност пажње извештачена и да се иза тога често крије охолост или чак презир. Уопште, мисионар треба да радо учи од оних којима иде да проповеда: поштовању природе, бескрајној бризи за суседе, благонаклоности према гостима. Све је то уграђено у традиционалну културу житеља далеких крајева Севера и вреди је ценити. Свети Инокентије је с великим поштовањем говорио о моралном карактеру ових народа.
Мисионар такође мора бити физички способна особа. На крају крајева, само повратно путовање заједно са летом може трајати и два дана. Мораће да спава у необичним условима, да једе необичну храну, да доживи временске промене (у тундри током дана може бити и до +30, а ноћу температура може пасти на +10) и навикнути се на потпуно другачији пријем дневног светла (када је светло у три сата ноћу или, напротив, кад је у три сата поподне ноћ на прозору, и почињете да се збуњујете у времену). Најзад, мисионар мора схватити да ништа неће учинити без освећујуће благодати Божје. Треба имати поверења у Бога. Звучи прилично обично, али је истина: све унапред одабране методе и логичке конструкције могу се показати погрешним на овом месту, у дијалогу са одређеним кланом или у комуникацији у одређеном селу. Тада се морате смирено обратити Богу за помоћ и бити готови да и ви сами будете вођени Њиме.
Алексеј Реутски
Превод с руског:
протођакон проф. Радомир Ракић,
сарадник портала "Ризница"
Извор: Рatriarchia.ru
