У лето 2022. године Јакутска епархија је остварила мултидисциплинарни пројекат „Арктички десант“.
Први пут у савременој историји Русије, православни мисионари су посетили станиште за узгој ирваса који се налази у северном региону Јакутије. Јединственост овог добротворног пројекта је и у томе што је окупио победнике Међународног грант конкурса „Православна иницијатива“. Поред представника Цркве, десант је упослио лекаре, наставнике и социјалне раднике, а програм је обухватио пет области Републике Саха, од којих се три налазе на Арктику. О одликама православног мисионарства међу северним народима, шта одређује њен успех данас и који су резултати постигнути, учесници пројекта су изложили у Веснику Московске патријаршије (бр. 3, 2023).
Не отуђите их од Христа
Међу представницима аутохтоних народа Севера, којима је отишао „Арктички десант“ савладавши авионом, а затим теренским возилима, око 1000 километара од Јакутска до номадског станишта, били су чак и сточари ирваса из номадске племенске заједнице Кукуин. Укупно у Русији данас живи око 20 хиљада Евена, од којих две хиљаде у Јакутији. Традиционална занимања становништва су узгој ирваса, риболов, лов на крзно и морске животиње. А ако рибари и ловци воде претежно настањени начин живота, то сточари ирваса лутају са својим стадима скоро целе године кроз бескрајну тундру и шумску тундру. Главни извор њиховог прихода је продаја рогова дивљачи и младих јелена који се много користе у фармакологији. Свака заједница има стадо од хиљаду и више грла, које пасе на земљи предака. Дакле, област Момског округа (улуса), који припада заједници Кукуин, по величини је скоро један и по већа од Нижњеновгородске области - 104,6 квадратних км. За становнике средње пруге ово је импресивна територија, али само на Арктику на њој се ништа не може узгајати. Евени су веома пажљиви према својој земљи и, мењајући место привременог настањења, пажљиво чисте територију. Оно што може да гори спаљује се, а оно што није запаљиво дубоко се закопава.
Сточарима ирваса „Арктички десант” није дошао празних руку. Ова мала и сиромашна заједница добила је хуманитарну помоћ једним делом и од православне службе „Милосрђе-14“, набављене уз помоћ Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Руске православне цркве. Међутим, главни циљ свих експедиција у оквиру пројекта, према речима архиепископа ленског и јакутског Романа, био је „да људима донесу светлост хришћанске вере“. Преостали задаци имали су помоћну функцију.
Стога је језгро „Десанта“ чинила мисионарска група, у којој су били свештеници, монаси, учитељи, студенти и добровољци Јакутске богословије. Организовали су наставу из катихизиса, држали су предавања, одржавали разна такмичења и радили са децом. У експедицији у тундру учествовала су два свештеника: игуман Јован (Калугин), настојатељ Спаског манастира у Јакутску, и свештеник Виктор Дудкин, службеник Синодалног одељења за добротворне сврхе, који је пратио хуманитарни товар за номаде из Москве.
— Да бисмо стигли до одредишта, морали смо да савладамо растојање од око хиљаду километара, прво авионом, а потом у задњем делу теренског возила Урал. Цео пут је трајао око 15 сати, - каже свештеник Виктор Дудкин. — У то време су се Евени из номадске племенске заједнице Кукуин окупљали сваке године на прославу сусрета Сунца. Последњи пут је то било 1997. године. Захваљујући нашем доласку, традиција је обновљена. Срдачно смо дочекани, имали смо прилику да се сретнемо и разговарамо, сазнамо о њиховим потребама и поделимо радост Васкрслог Христа. Игуман Јован (Калугин) је архијерејски намесник Северног округа (по површини, ово је више од половине Јакутије и обухвата 13 улуса), упознат је са номадима и насељеним становницима Северних територија.
„Ако у номадским заједницама свештеник није био једном, крштених практично нема“, објашњава он. – У селима где постоје храмови, сточари ирваса их не посећују, јер су веома удаљени од њих.
У племенској заједници Кукуин било је само двоје крштених - старешина породице Тамара и њен мали праунук Данијар. Али већина номада је први пут чула за православну веру само од мисионара. И док су лекари прегледали сточаре ирваса, учитељице занимале са децом, социјална радница им је објашњавала како да дођу до повластица од државе, а свештеници су у опуштеном разговору упознавали децу и одрасле са хришћанском културом.
Занимљиво, на питање да ли имају жељу да се крсте, био је само један одговор: „Размислићемо о томе“. Према речима оца Јована, то је због чињенице да су северни народи веома одговорни кад је у питању примање православне вере.
Овога пута само шесторо лица донело је коначну одлуку да постану хришћани, што се догодило три-четири дана после доласка гостију и одржаних часова из катихизиса.
— Да би ваш мисионарски рад имао позитиван резултат, морате, како је учио Свети Николај Јапански, да прво волите људе које желите да преобратите Богу, затим их учините да заволе вас, па тек после тога разговарајте с њима о Христу. Од овога смо кренули – каже отац Јован. - Живели смо са њима у шаторима, заједно кували и јели из истог котла, заједно смо решавали свакодневне проблеме и ложили ноћу шпорет, јер је температура падала са +40 дању на +5 ноћу. Тако је у свакодневном општењу и дружењу настала атмосфера поверења, где се могло од срца разговарати о Христу.
Касније, анализирајући искуства својих путовања, мисионари су дошли до закључка да је најважније да свештеник остане са својом потенцијалном паством дуже време, идеално две до три недеље. И увек да буде спреман да одговори на сва питања. На пример, показујући на крст, номади су питали: Шта ти то виси на грудима? Због чега? Шта то значи? А после разговора на часовима катихизиса заинтересовало их је: „Ти нам нудиш да се крстимо. А како ћемо живети после крштења ако имамо обичаје да приносимо дарове духовима? Зар је потребно то учинити?"
- Како одговорити на ова питања? Желео бих одмах да објасним да је хришћанство неспојиво са паганством, наставља игуман Јован.
– Али, благосиљајући мисионаре за ово путовање, архиепископ јакутско-ленски Роман је нагласио: Најважније је да поштујете културу староседелачких малих народа, с љубављу им идете и са љубављу им причате о Христу. А да сам им рекао да је то у сваком случају немогуће учинити, користи од нашег мисионарског путовања биле би сведене на нулу. Стога сам пажљиво, не повређујући њихова осећања, објаснио како да поступају на основу искуства које нам је оставио Свети Инокентије Московски, који се такође био суочавао са овим проблемом. Ми, хришћани, обожавамо Бога, Творца Васељене, Једног у Три Лица, а не створена створења – земљу, воду, планине, па и зле духове и анђеле, такође створене од Бога. И дарови се морају принети Њему, као што Му приносимо своје молитве, своја добра дела. Да бисте кроз своје традиције и културу принели дар Богу, схватајући да је сву материју саздао Творац, јасно је да ће се временом учврстити у вери и за њих ће све ово доћи на своје место. Али у почетку је најважније не отуђити их од Христа.
Било је ситуација на овом путовању када се чинило да сам Господ помаже мисионарима. На пример, пре почетка националног празника Евенека (сусрет Сунца), Евени су замолили оца Јована да „очисти“ место – пошкропи га светом водом. Али сат времена после водоосвећења и молитве изненада се излио јак пљусак. Његове капи личиле су на град, а шаторе је ветар разносио, чупајући кочеве из земље. Шокирана деца су притрчала оцу Јовану: „Јеси ли ти то урадио?!” „Тражили сте да очистите земљу, зар не? Ја сам тек почео, а Бог је завршио“, осмехнуо се свештеник.
Ова прича је имала наставак. Увече је отац Јован замољен да благослови шаторе. Сва деца из логора су одушевљено јурила за њим и чак су покушавала да певају уз „Спаси, Господи, људи Твоја“, али су, видевши да вода пљушти са бреза, питали: „Само не као прошли пут!“
Ајии Тојон Абираа
Пре него што су све окупили на разговор, мисионари су неколико дана живели раме уз раме с номадима, а затим поново питали да лио желе да приме тајну Крштења. Шест људи је показало интересовање.
„Пре крштења објаснио сам Евенима да крштени има могућност да општи са Оцем небеским непосредно, молитвом, а не преко посредника или духова. И ове речи су на њих оставиле веома снажан утисак“, примећује отац Јован. „Осетио сам да су то схватили веома озбиљно када сам чуо: „Желимо да будемо крштени, јер желимо да будемо деца Божја. А после Крштења: „Да, Христос је Бог, желимо да наследимо живот вечни“.
Крштење је обављено на веома лепом месту на обали реке. Мало њих је дошло да види чин тајне Крштења, углавном деца. Одрасли су се крстили, деца су гледала.
„Био је занимљив догађај пре Богојављења“, присећа се свештеник Виктор Дудкин. „Спријатељили смо се с много деце, међу којима је била и деветогодишња Глаша, која је с великим интересовањем разговарала с мисионарима и све време се држала уз нас. Када смо се спремали за Крштење, Глаша је узела раван камен, нацртала на њему крст, а подну написала: Бог.
Истина, на предлог да се крсти уз дозволу родитеља, наравно – мисионари су били спремни да преузму разговор са њима, док је Глафира озбиљно одговорила да треба да размисли.
„Али зашто очеви и мајке, одлучивши да се крсте, нису ово понудили својој деци?“
„Мислим да су одрасли прво хтели да сами доживе како је то, а онда ће, надам се, разговарати са децом о томе“, на то ће отац Јован.
- Они углавном имају веома одговоран приступ Крштењу. Деца морају проћи породичну катихезу. Штавише, номади до тог времена нису имали чак ни погодна лица за кумове - оне који би могли да уче децу вери, предању и Светом писму. Осим тога, деци је потребно више времена да се упознају и разумеју значење крштења.
Литургија је одслужена после обављеног крштења. Проскомидијар и жртвеник су били столови за камповање. Просфора је печена претходне ноћи. Чак не пеку хлеб у рерни (имају само шпорете), већ у округлим тепсијама. Сутрадан на Литургији окупило се око 20 лица (у станишту је заједно са децом било око 120 номада). Део богослужбених призива и возгласа, као и Символ вере и Оченаш, прочитани су на руском и јакутском језику. И после сто година над тундром је поново зазвучало: „Ајии Тојон Абираа“ („Господе, помилуј“ на јакутском).
„Чињеница да су свим срцем прихватили Бога постала ми је јасна када су супружници Петар и Аграфена после крштења тражили да их венчамо“, додаје отац Јован. „Желимо да наш брак буде Богом освећен“, рекли су. Венчање је такође било веома свечано и лепо. Деца су скупљала дивље цвеће и плела венчиће, занатлије су направили бурме од јелење коже, а млада и младожења обукли су се у народне ношње.
После венчања су рекли да им је веома важно што су сада сједињени у љубави једно пред другим, пред Богом, пред својим светим завичајним крајем и пред својим прецима, који их гледају са планина, и благосиљају их. Било је веома дирљиво. Иначе, на свадби се окупила цела заједница осим оних који су били неодложно заузети кућним пословима.
Где Бог живи?
Углавном, пројекат "Арктички десант" може се поделити на два дела. Ако су у оквиру првог дела стручњаци путовали у места номадских сточара ирваса Момског округа, онда је његов други део обављао мисију међу насељеним северњацима који живе у тешко доступним селима Јакутије, па и Арктика. У овом случају, тактика „Десанта” је била следећа: за базу су бирали село, а из њега су правили једнодневне излете преко 100 километара до насеља округа. Свештеници су неке од њих посетили први пут - главни проблем мисије у арктичкој зони Јакутије је и даље неприступачност. Лети можете стићи само теренским возилом, хеликоптером или моторним чамцем, а зими - кроз тајгу и планинске превоје - ваљаним путем (зимски пут). Путовање од 100 км трајаће 5-6 сати.
„Био је случај када смо путовали у село Дулгалах, у Верхојанском улусу, али смо морали да се вратимо с пола пута, јер је снежна мећава прекрила пут“, каже свештеник Александар Романенко, старешина храма Свете Матроне Московске у Верхојанску.
Иза штурих редова вести јасно се види да су мисионари, упркос тешкоћама са транспортном логистиком, обавили велики посао. Понегде је крштење обављено први пут после 100 година, као у селу Боронуку (Верхојански улус). После предавања и разговора о Православљу, људи су са захвалношћу примали на поклон литературу на руском, црквенословенском и јакутском језику, као и књижице о животу Епархије и Богословије. У сеоске и школске библиотеке унете су и књиге – јеванђеље, јеванђељске приче, изложене посебно за децу.
У поларном селу Столби, Верхојански улус, свештеник Александар Романенко је освештао обновљену капелу светог Атанасија, подигнуту још 1870-их. Поводом посете мисионара Музеј завичајног верхојанског краја приредио је изложбу „Историја Православља у Верхојанску“, на којој су биле изложене древне иконе, напрсни крстови у националном Сурех стилу, елементи унутрашњости храма и други вредни експонати о почецима Православља у Јакутији. Изложба је била постављена у црквама Светог Инокентија Иркутског у селу Батагај, Блажене Матроне Московске у Верхојанску и у Атанасијевској капели у селу Столби.
Али ако говоримо о нивоу знања о Православљу, онда, судећи по мишљењу мисионара и свештеника, он варира међу локалним становништвом. Понегде су очекивали мисионаре и свештенике, као, на пример, у Верхојанском улусу.
„На наше састанке нису долазили само одрасли, већ и ђаци који су постављали многа питања“, каже свештеник Александар Романенко. На пример: „Где живи Бог? Зашто се не види?" Одрасле је занимало нешто друго: „Како душа живи после смрти? Зашто тело умире, а душа не? А то што душа вечно живи, било им је откривење.
После ових састанака људи су тражили да им се јави када ће пастир поново доћи у Верхојанск како би били припремљени да приме тајну Крштења. На срећу, у Верхојанску свештеник има помоћницу, Екатерину Алексејевну Портњагину, на чију иницијативу је тамо обновљен храм, и она координира сваким духовним радом са мештанима.
У осталим насељима мисионари нису успели да окупе пуну салу у Дому културе. Само неколико жена са децом дошло је на молебан из формалних разлога. Али када су осетили љубав, оданост и топлину са којом су их мисионари дочекали, откравили су се и у њиховим се очима појавило искрено интересовање за разговор.
„На пример, у Џаргалаху, у Евено-Битантајском улусу, само пет жена са децом је дошло да нас упозна“, каже свештеник Корнилије Рахманин, начелник Социјалног одељења Јакутске епархије. Први пут у животу чули су ко је свештеник и шта је суштина хришћанства, иако су били у граду, видели храмове и чак чули да постоје православни празници Васкрс и Божић. А деца то ни не знају“, каже тужно. – А када су после разговора деца организована да учествују на конкурсу цртежа „Арктик”, позвао сам мајке да служимо молебан. По анимираним лицима схватио сам да их ово веома занима – свеће, вода, молитва, иконе.
„А сада да се помолимо“, објаснио сам им пре него што сам почео.
„Добро“, одговарају.
„За шта ћемо се молити? Па, да буде мир у породици, деца не оболевају, зар не?“
„Тачно.“
И даље у истом духу. Овде је важно да се прилагодимо чињеници да је ово постепен, мукотрпан рад. Они све разумеју, само треба да им објасните, почевши од основа. А о изгледима стварања заједнице можете говорити само ако дођете код њих на месец-два, да вас добро упознају и схвате да сте ту за њих и да се молите за њих и њихове најмилије. Али ово захтева бар место где би свештеник могао да станује, а то је други проблем.
Истовремено, отац Корнилије се, према његовим речима, још једном уверио да је Православље код северних народа и даље очувано, како каже, на генетском нивоу, када му је речено за капелу, која је пре Револуције стајала у шуми између Батагак-Алита и Кустура (Ево-Битантајски улус). У првом су мисионари имали базу, а друга је била скоро 100 км од ње. Пре Револуције номади су се једног дана враћали на ово место након једногодишњег плутања кроз пространства тундре са стадима јелена. А тамо су долазили и свештеници да добијају оброке. Један од овогодишњих Кустурових школараца написао је чак и краћи текст о капели. А његов учитељ је питао свештеника да ли је овим радом могуће достићи сверуски ниво. Отац Корнилије је предложио да се за почетак некако одреди неко свето место, на пример, да се стави велики камен (из страха да би крст могао бити оскврнављен) и да се на њему стави знак да ту постоји храм. Наставници су били заинтересовани за ову идеју.
На истом месту, у Кустуру, мисионари су на једном од састанака срели жену која је рекла да иде у Јакутск да буде крштена. А на питање шта ју је подстакло, испричала је да је једном, услед болести, изгубила вид.
„Много сам патила и плакала сваког дана“, рекла је. Али једног дана ми је пала мисао: „Шта да плачеш, сузама тугу нећеш разагнати, Богу се треба молити“. Како се молити? Који Бог? Никада нисам читала Јеванђеље и нисам знала ни једну молитву. И тада сам почела да се молим својим речима: „Господе! Помози! Тешко ми је, молим Те поврати ми вид!”
Постепено је очај у њеном срцу заменила нада. У локалној банци, где су она и њен супруг дошли да подигну кредит за операцију ока, одбијена је. А онда се догодило чудо. Када су разочарани отишликући, неки непознати младић је, сазнавши за њихову невољу, узео кредит на своје име и дао им новац. После операције вид јој се вратио. И она замоли мужа да је одведе на највише брдо како би одатле заблагодарила Богу, јер би је, по њеном схватању, Он тамо боље чуо. После тога је почела да чита Јеванђеље, молитве, пронашла родитеље овог човека, поклонила им се пред ногама, сашила високе крзнене чизме као поклон свом спасиоцу. Анализирајући резултате пројекта у целини, његови учесници су донели општи закључак да је ово само почетак рада који треба наставити.
„Семе је посејано, остаје да се залије и обрађује“, каже игуман Јован.
– Планирамо да ову заједницу не остављамо без пастирског старања и да је редовно посећујемо како би људи могли да опште са свештеником, исповедају се и причешћују.
Свештеник сматра да је на једном од најнасељенијих места потребно изградити храм-капелу. С једне стране, свакодневно ће подсећати мештане на Христа, а, с друге, увек ће моћи да се врше богослужења, посебно у пролеће када се ту окупљају многе заједнице на фестивалу одгајивача ирваса. Ово место је познато и много је ближе Јакутску него теренско станиште које су мисионари посећивали током лета.
„Када чујем да је Арктик место које је Бог заборавио, увек желим да приговорим: Не, Арктик је место где се Бог осећа посебно близу“, наставља игуман Јован (Калугин). – Није случајно што овдашњи народи кажу: „Небо нам је ниже, а Бог брже чује наше молитве“. Да, имамо тешке климатске услове, зими може да буде и до -60 степени. Али Господ нам помаже; без ове помоћи овде је тешко или чак немогуће опстати. Становници Севера спремни су да у својим срцима прихвате речи „Бог је љубав“, јер ту љубав осећају кроз сав свој тешки живот.
Алексеј Реутски
Велики пројекат „Арктички десант“ под покровитељством Руске православне цркве први пут је остварен на територији Републике Саха (Јакутија). Његови учесници су посетили 18 насеља у националним улусима Момски, Нижњеколимски, Верхнеколимски, Верхојански, Евено-Битатајски.
Први пут у новијој историји Православља у Јакутији, богослужења су одржана у тундри у кампу за узгој ирваса. Становници удаљених крајева добили су две тоне хуманитарне помоћи. У оквиру пројекта, 8.000 доза вакцина за јелене, шатори са прозорима, цераде, антиенцефалитична одела, батерије, храна, одећа, верска литература на јакутском и евенском језику - јеванђеље, молитвеници, јеванђељске приче обрађене за децу достављени су племенској заједници Кукуин у оквиру пројекта.
У оквиру пројекта, узгајивачи ирваса су се такмичили у националним спортовима, победници су награђени вредним поклонима - соларним панелима, врећама за спавање, шаторима, термосима. За староседелачко становништво припремљени су видео часови евенског језика са његовим изворним говорницима. Изложба „Златне куполе Верхојанска“ одржана је у шест насеља. На предавањима је учествовало 500 људи, свима је поклоњено 500 примерака књига. Обављен је здравствени преглед 1.200 људи. Наставници и волонтери Јакутске богословије, у оквиру пројекта Номадска недељна школа, одржали су такмичење у цртању за децу кампа и помогли у припреми тачака за свечани концерт. Социјални радник Епархије помогао је номадима да схвате које мере социјалне подршке даје им држава и како да се пријаве за те бенефиције.
Поред Јакутске епархије и Јакутске богословије, у пројекту су учествовали: парохија праведне Матроне Московске (Верхојанск), Комплексни центар за социјалне и медицинске услуге за становништво, Јакутска друштвена организација „Милосрђе-14“, Организација за развој дечјег покрета „Млади одгајивачи ирваса“. У оквиру експедиције радила је филмска екипа Државне телевизијске и радио-дифузне компаније „Саха“, која је припремила филм о животу у логору сточара ирваса, и о евенској народној култури и просветној мисији Јакутске епархије.
Превод с руског
редакција портала "Ризница"
Извор: Рatriarchia.ru
